УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 12. мај 2008.

Iz Dnevnika .../ Miodrag Mrkić

Treći jun 1999. Politika.
Proricanje prošlosti Solženicina.

“Izjava ruskog nobelovca Solženjicina: “NATO isti kao Hitler”. Da – “duboko-umnik” iz dubina tame Rusije. To je onaj Solženjicin koji je doprineo raspadu SSSR-a. Da, to je taj Solženjicin – Nobelovac.(...) Solženjicin koji tek sada, posle 5o godina postojanja NATO-a i svih onih ratova koji je vodio Zapad i SAD, ...ukopčava i shvata šta je NATO. ..... Žao mi je što sam mu poslao svoju knjigu Poetika drevnog i modernog 3. Knjiga u kojoj Kosovka devojka govori šta su Zapad, SAD i Nato. On verovatno nije ni pogledao knjigu. Možda nije ni stigla do njega? Njega svi nagrađuju – i sadašnja Rusija ga nagrađuje.
Bivši SSSR je shvatio s kim ima posla. Bivši SSSR je shvatio da je opasno i jezivo narušiti ravnotežu snaga, a pogotovu sada i u korist Zapada. I Puškin je bio ondašnji disident i mnogi drugi, ali nisu objektivno ni subjektivno radili protiv otadžbine( napredne otadžbine...)
Što se tiče etičkog stava, izgleda da je Solženjicinu lakše da ga menja no što menja politički, moralno – politički. On će uvek naći, kao i naši akademici “duboko-umno” objašnjenje za svoje “antipatriotsko” viđenje budućnosti kroz... . Da – “revidira stavove”, “revidiraju stavove”... Na Golom otoku pod grdnim presijama fizičkim “revidirali su stavove’’. Solženicin ih revidira za novac, štampanje knjiga, za ugled dubokoumnog književnika, “savest epohe”... čije se viđenje sveta ne razlikuje od obične domaćice: Hitler ne valja; ne valja bombardovanje...
Iz knj. PREVREDNOVANJE, str. 69

I Z N E R E D O V N O G D N E V N I K A. Bog hoće sa Vi da mi se obrati / Miodrag Mrkić

Avetinjska logika, dijalektika
(Bog hoće sa Vi da mi se obrati)

Udar zvuka i nemistična vizija Boga.
Možda se varam, ali kao da sam primetio neke zakonitosti u bombardovanju, raketiranju SRJ. Možda sam našao neke smisaone zakonitosti izmeu bombardovanja i molbena, prozbe naših i svetskih crkava i sveštenstva. Preko dana molba Bogu da prekinu bombardovanje – ili Papa, ili Patrijarh, ili neko drugi; uveče se drmne: ''Nezapamćena zverstva'', ''zločini'', ''satanizacija ničim izazvana''...Ruše mostove, pruge, fabrike, gradove, TV itd. Ruše vojne bolnice itd.
U nekoj ličnoj samoodbrani od tih prozbi, molbena i liturgija Bogu da prestane bombardovanje – ja sam pošao obrnutim redom, tražeći neku avetinjsku logiku, dijalektiku. Ni uzročno posledičnu, ni smisaonu, no avetinjsku dijalektiku čije zakonitosti naslućujem.
Znači – nekome sam slao molben da prestanu. Molben i prozba – crkve hriš-}anske, i istočne i zapadne. I Pape i Patrijarha. Dijalektika nesporazuma.
Monstrum Bog ne može da se snađe – hrišćani i mole i bombarduju, i mole ga da unište jedni druge... Zatim oko 100 sekti moli. Divlja horda horska urla pred Bogom, govoreći da je u pravu da samo nju treba da sasluša i njenu prozbu i molben i njen pravedni rat...
Pa i u samom svetosavlju sigurno desetak varijanti različitih prozbi i molbena. Mada je Bog, ne verujem da se može snaći u tom urlajućem horu disonantnih avetinjske dijalektike akustičke, mistične. Pa i kič-rok muzike, i fundametalističkog folk-popa novokomponovanog koji hoće da dopru u vidu prozbe i molbe do samog Boga.
Prividno se paradoksalno obraćam Bogu da prestanu sve molbe disonantnog hriščanskog krkljanca i da se vide dva pola: bombarduju (bombarderi) i bombardovani. Pa posle da vidi šta je što. Ko su ti koji mole, da li isto mole, ili mole za suprotnu stvar. Da proceni ko je i šta je u pravu. Da li je u pravu jedna varijanta svetosavlja, ili druga, ili treća.
...U procepu tišine čuo sam da se i drugi obraćaju Bogu – Muslimani, Budisti, Indusi... Shvatio sam čudo nemoći svemogućeg.
... Ove redove pišem u senci smrti mog zeta Vojislava Ivanovića kojeg danas sahranjujemo, i čija je smrt ubrzana i ovim ''nebeskim prilikama što se vrgoše''.
Zvuk... Treštao je ludačko drogirani zvuk kič – roka. Na trgovima gradova... Iz prljavih ideala i slova Zapada i Amerike vitla se i kovitla udvorički molben, prosen, zvuk stopljen u jedan krvavo prljavi Zvuk – zvuk lažne dece cveća izlapelih staraca naših.
Drugi sliveni zvuk stvara se sa trgova gde je arlaukala svetina novokompo-novane fundamentalističke muzike, folk pop dranje...
U prvom trenu su se o oba zvuka otimala, gušala – a onda se slivali u jedno kao dve hemijske materije koje se prividno ne podnose.
U tu čudnu alhemiju zvuka uvlači se u samu srž kovitlanja i vitlanja ogrom-nog podivljalog zvučišta i zvuk molben, zvuk prozbe, Bogu da se zaustavi bom-bardovanje sa trgova i iz bogomolja naših – provlači se glas sveštenika. U njihovu molbu Bogu slivale su se i molbe Pape i drugih.
I, u jednom trenu, u toj avetinjskoj alhemiskoj smesi zvukova, u samom žarištu zvučišta, već nebeskog, razleže se ogroman prasak što prolomi Nebo. Šiljak tog zvuka, praska, udari u kružnu metu koja je imala krugove od spektra boja neba.
Sirene zapevaše zavijajući melodiju smrti i rušenja, melodiju estrade poraza našeg i uništenja. Zvuk sirena kao zlokobni odjek eksplozije zvučišta izčezavao je nekud u jezama duša dece i nevinih.
Rečeno je da je ''eksplozija bila usled toga što je avion probio zvučni zid”. Ja mislim da je to naš poraz probio zvučni zid nebeskog našeg iščezavanja. Tog trena ja videh viziju Boga rečitog, sličnog smirenom – gnevnom čoveku. Verovao sam mu i on je meni verovao iako ništa direktno nisam govorio. Saznao sam kasnije da je na jedan gradić u Srbiji palo nekoliko raketa, baš u tom trenutku, tog mog doživljaja alhemiskog žarišta zvuka i susreta sa Bogom, moje vizije Boga, ako je vizija, ako je susret sa Bogom. Takva krvavo prljava sjedinjenja zvukova u alhemijskoj eksploziji zvučišta i pogibije nevine dece i nerođene dece – rađaju vizije i Bog se sigurno javlja u takvim nebesko-zemaljskim zbitijama. No, da vam kažem šta mi reče Bog.
Čuo sam kroz procep tišine: ''Zanimljivo je da mi se, robe, čiji si, obračaš sa ''Vi''. Svi mi se ostali obraćaju sa ''Ti'' – ''Ti, bože''. Neki pesnici mi dojadiše hiljadama godina banalnošću kako su “na ti sa Bogom''. Pravo da ti kažem, mislim da je u pravu Gete, koga ovde viam, kad kaže za sebe – ''Ja sam kolektivno biće''. Meni se čini da i ja tebi treba da se obraćam sa Vi, mada ne znam ni ko si, ni šta si. No, ovo što govoriš kaže mi da u tebi žive mnogi. Ovde viam mnoge sa Zemlje. Meni se čini da su pored mnogih za te vaše zemaljske stvari, najviše u pravu Marks, Engels i Lenjin...
Zanimljivo je da imaš individualno mišljenje u molbi, lično mišljenje. Razli-kuje se tvoje mišljenje od privida različitih mišljenja onih koji mi se mole. ''Zemlja'' i muka ''zemaljskih'' u beskraju beskraja, u konačnoj beskonačnosti univerzuma bez centra i granica, u za vas obmanjujućoj spoljašnosti višedimenzionalnog Bića ima beskonačno... Čudo individualnosti mišljenja vašeg primetio sam i udostojio ovog opširnog i sigurno suvišnog odgovora... Vi kažete – poslednji stadijum razvitka kul-ture je kada sebe počneš da oslovljavaš sa Vi... Blagosiljam te u tom poslednjem stadijumu, jer... si... ono... ''
Molben je zagušila i prostor i vreme i nisam ga više čuo. Ja, glasnik obrnuti, imam čudan lik. Narodu prenosim želje Boga... Želje smisla moga i tvoga.
Odlomak iz knj. PREVREDNOVANJA, str. 111-112

петак, 09. мај 2008.

Pisac i njegov dvojnik... razgovor (beda pisanja, licemerje pisaca, Srpska književnost 20. veka)

Pisac i njegov dvojnik... razgovor


(...)
· DVOJNIK: ...?
PISAC: Ja i oni o kojima sam knjige objavio. Mučimo se, uglavnom. Radimo i lekturu, i korekturu, i redakturu, i tehničku opremu... Ja nikada ne pitam one o kojima pišem kako su se snašli da objave, ipak, moje knjige... Kako traže i nalaze sponzore? Što se tiče mene, treba da kažem da bukvalno od usta odvajam. Da sam u vreme sankcija bukvalno gladovao, kao i sada što gladujem sa medicinskog stanovišta. Imam tri sestre, imao sam i oca... Eto, oni su odvajali od svoje penzije da bih plaćao daktilografe ( diktiranje, nekad u mašinu, sada u kompjuter). Na nesreću – opširan sam i imam nečitak rukopis.
· DVOJNIK: ...?
PISAC: Nije jednostavno sa književnicima kao ljudima. Oni o čijim sam knjigama pisao, ali objavio i ne objavio. Da, o tome se može napisati cela knjiga. Upravo o jednom sam i napisao celu knjigu, možda od stotinak strana. Kratko rečeno, dobar deo književnika, što se tiče novca i sujete su piljari, ćiftice... Lažu, brate, daju mi svoje knjige sa laskavim posvetama. Obećaju da će objaviti moju knjigu o njihovoj... A kad je rukopis gotov, oni traže da se izbaci ono što je negativna ocena, što im politički ne odgovara... Grdni moj trud šutnu. Oni shvataju kritike, eseje, kao ode – himne, plaćene hvalospeve... Sve su to “poznati”, “priznati”, “ugledni”... pa i estradni pisci. Prosto jeza od sujete, cicijašluka i želje da se udvore tekućem režimu.
Ranije je njihov ugled čuvao “samoupravni socijalizam naših boja”, titoizam, čuvao time što im je objavljivao dela samo da ne pređu granicu služenja režimu, služenju tihoj restauraciji i prividu buntovnih pisaca... Tako su oni glumili “borce za nacionalno biće”, za “humanizam”, za “socijalizam sa ljudskim likom” itd. Tobož su bežali na Zapad, ili su ovde ostajali. Naravno, režimi su ponekad hapsili i osuđivali one koji su mu zaista smetali u datom trenutku, zabranjvali njihove knjige. No, toga je malo bilo.

· DVOJNIK: ...?
PISAC: Sada... Sada, u slobodno tržišnoj utakmici, isplivalo je na videlo njihovo ćiftinstvo, tvrdičluk, sujeta, grabež... Vrebanje šanse da “zajebe” drugoga. Oni uvek osećaju neku ćiftinsku intelektualnu nadmoć – uspeli su da “zajebu”, “pređu” režim, u stvari su bili sluge kao članovi partije, urednici, direktori..., ministri..., pa i šefovi države. Mislim da bi bio interesantan esej – cicijašluk pisaca i njihov stil u vezi sa tim.
Antologije, priređivanje knjiga... – nagon za skupljanjem plodova, skupljački nagon. Da, mnogo me tema obuzima. Njihova kreativnost je paralisana iscrpljujućom sujetom i tvrdičlukom, i prikrivenom citatnošću koja nesvesno iscrpljuje. Ta prikrivena citatnost je jedna od tema Tri viteza restauracije.
Bar desetak radova imam o knjigama onih koji su me, recimo pravu reč – “zajebali”. Obećaju da će naći sponzora. Znam sigurno da mogu i da imaju mogućnosti da objave, ali iz navedenih razloga... nisu objavili. U najvećoj mojoj materijalnoj bedi, jedan ugledni pesnik me smuvao da kupim njegova sabrana dela (pet knjiga). Kako sam lakomislen kada je u pitanju novac – kupio sam ih. Posle toliko godina, on se i danas raspituje šta je bilo, jesam li napisao.

· DVOJNIK: ...?
PISAC: Neko će pitati: “Pa što uzimaš i što pišeš?” Mene ponese tema, knjiga... I nema te strepnje koja bi me zaustavila da ne pišem... I još, uz to, lebdi motiv mogućnosti objavljivanja knjige, mada u vidu obećanja. Ljudi od kreacije razumeće tu moju naivnost i upadanje u ... Eto, da se pohvalim narodnom: “Poštena je čoveka lasno prevariti”. No, o svemu ću opširnije u nekoj posebnoj knjizi na tu temu. Ja sam subjekat kao i svi mi. I pisci su za mene, kao i za druge pisce, samo prototipovi, nešto karakteristično, manje ili više pogodno da uđe u knjigu. No, za mene su oni svoju svrhu postojanja iscrpeli u tome što su kao prototipovi, motivi, služili za moje knjige. Naročito za Priloge za biografiju đavola i Goleška boginja. Oni su osvežavali posustali kreativni gnev. (...)
Odlomak iz knjige Ponoćni samoprotestnik, str. 121-122
objavljene na CD:DELA Miodraga Mrkića.I rukopisi koji se prvi put objavljuju (2003).
Beograd, Zavetine. - 76 str.


четвртак, 08. мај 2008.

Мркићеве књиге заслужују пажљиво ишчитавање.../ Душан Стојковић

ДВА ОГЛЕДА МИОДРАГА МРКИЋА О ПОЕЗИЈИ
МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА


Мирослав Тодоровић је необичан песник. Миодраг Мркић је необичан тумач књижевних дела. Две необичности су се срећно нашле. Мркић (рођен 1932, књигом стартује са скоро шездесет година, а онда следи бујица) је досад објавио двадесет седам књига есеја: Поетика древног и модерног (1991), Поетика древног и модерног 2 (1992), Поглед преко песниковог зида (1992), Поетика древног и модерног 3 (1994), Поетско досезање бића (1996), У тами знака (1997), У тами знака 2 (1998), Дивне реалне лажи (1998), Огледи о сигналистичкој песми – слици Ах + (Ах крст) Слободана Вукадиновића (1999), Прилози за биографију Ђавола (2001), Рембоов двојник – огледи о романима Богислава Марковића (2001), (заједно са Велизаром Бошковићем и Бранком Поповићем) Магновења Жарка Ђуровића – оглед о књизи лирике Раст и смирај (2001), Неко други – оглед роману Сага о сагу Сава Мартиновића (2001), Голешка богиња (Наша Велика мајка) (2002), У метафизичкој истости / оглед о Никуда Луке Прошића (2002), (заједно с Војиславом Бубањом) Двострука парабола (критика о прози Богислава Марковића) (2002), Аветињска метафизика романа есеја (2002), Превредновање (Три витеза рестаурације: Добрица Ћосић, Миодраг Булатовић и Матија Бећковић, Поноћни самопротестник) (2002), Кроз пукотине каменог доба – огледи о лирици и прози Перивоја Петровића (2002), Прилози за биографију Бога (2003), С оне стране вештине (оглед о вампир новели-приповеци Вештина Војислава Бубање) (2003), Сфера последње мистике (Есхатолошки реализам поеме) (2004), Сенке тишине (Огледи о поетичкој драми "Песама из романа" Мирослава Лукића) (2004), Самобитак, тубитак и Не(битак) библиографа Николе Рацковића (2005), Љупка језа пролазности пред вратима поезије (Оглед о књизи После свега Мирослава Тодоровића) (2006), Песничке вертикале Драгољуба Симоновића (2007) и У мрежи потоње верзије (Оглед о књизи Потоња верзија Мирослава Тодоровића) (2008).
Иако је написао и објавио много, о Мркићу се пише мало. Наум нам је да прозборимо коју о двема његовим књигама – огледима о двема песничким збиркама Мирослава Тодоровића. Обе (Љупка језа пролазности пред вратима визије и У мрежи потоње верзије) штампане су у издању нишког "Свена" у малом тиражу (200 + 150 примерака). Аутор најављује да су припреми још три књиге о песничким збиркама нишког песника: Реална метафизика теренаца (Оглед о књизи песама Мирослава Тодоровића Свети мученици), Поетика у мрежи небеске механике (Оглед о књизи песама Мирослава Тодоровића Земаљско и небеско) и Супсидијарије као главни израз суштине Спрам расутих звезда. И иначе, Мркић има ауторе о којима вишекратно пише (то су, осим Мирослава Тодоровића, на пример, његов презимењак – Мирољуб или Богислав Марковић). У питању су, углавном, писци којима се критика бавила али тако што се, притом, о њих огрешила не желећи да призна да су, уместо неких извиканих величина, у самом врху наше савремене књижевности. Пишући аналитички – оживљујући помало чувену, и по злу, методу тумачења литерарних остварења ред по ред Богдана Поповића – о појединим њиховим делима, склапајући предано мозаик, Мркић имплицитно износи и свој вредносни суд, тражећи с разлогом, неопходно потребно, превредновање њихових литерарних опуса. Како то чини и у чему су особеност и драж његовог поступка покушаћемо да покажемо у нашем тексту, свесно се ограничавајући на две књиге. Но, пишући о њима, пишемо, у исти мах, о ономе што је круцијално за Мркићев приступ литератури и откривамо његову стваралачку критичарску поетику.
Сам Мркић нам, као на длану, подастире свој критичарски метод, излаже особену поетику свог критичког расуђивања. Када пише о песничким збиркама, не пише о форми песама, строфи, стиху... Свестан како "У сваком књижевно уметничком делу дрема, налази се више дела" (1, 47)*, покушава да разлиста, и критички процени, све присутне годове. Притом, "Књиге разликује(м) по Нечему, по Нешто, по Оно, по Има ту нешто... Те књиге које имају Оно... О њима пише(м) углавном. Те књиге су као магијски свети запис, амајлија. Дах древног, ту је... Имају мирис старине скривеног... Тајно спремиште духа-душе... Као отргнута душа од ствари" (1, 57) Додаје:"Моја плаховита субјективност и извесно контролисано расуло мисли и осећања утапају ме и ја се заборављам у књигама тражећи пре свега себе, и кад се угледам не испуштам Се." (2, 9) Откривајући у сваком делу оно што га чини древним и модерним, модерно древним и обрнуто, признаје да тражи симболе "и где их нема" (2, 18). По њему, само срце песничких збирки чине "поетске црне рупе." (2, 9) Не обраћа пажњу на поетенцијално претрпљене утицаје, јер и они су само "матрица" неке "матрице": нема ничег апсолутно новог под (песничком) капом небеском. (в. 2, 64) Анализу књиге врши тако што све песме, редом како су сложене у збирци, коментарише "тражећи у њима срж сржи. Можда је то срж наше сржи. Дакле тражим Себе. Препознајем Себе." (2, 11) Више се бави "наговештајима тумачења песама но детаљнијим тумачењем." (2, 45) Најпре напише текст о проучаваној књизи па тек онда приступи рецензијама и критикама, вршећи "коректуре" – ако су потребне – написаног. (в. 2, 67) "... исте теоријске концепте, исте цитате користи(м) у различитим есејистичким књигама." (2, 80) Пише да је "и сам склон некој есејистичкој недоречености за коју мисли(м) да је речита. Та речита недореченост се види и кроз честу употребу три тачке (...)." (2, 82) Признаје: "У неку руку и несвесно критичар имитира текст о којем говори, пише; критичар се уживљава." (2, 102) Такође: "Неслагање не значи да је то с чиме се не слажем невредно." (2, 102) Сржни критичарски постулат налази на философској, метафизичкој равни (њему саображава сваки свој текст): "... Апсолут је нешто што ме сможди, ужасава..." (1,5) У свакој књизи о песничкој збирци, користећи се дадаистичко-надреалистичким методом, сам "монтира" песме употребљавајући стихове песника чијем делу се посвећује. У Мркићевим књигама о којима пишемо "монтиране" песме су: "Писмо о томе" (1, 47-49), односно "Живим као метак у пушчаној цеви". (2, 71-73)
Kако теорија изгледа на делу показаћемо задржавајући се на неколиким Мркићевим увидима у две лирске збирке нишког песника. Тодоровићева књига После свега је "нека врста манифест поеме". (1, 9) Ако би се овај појам, којим случајем, увео у књижевну теорију (нисмо сасвим сигурни да он не постоји унутар ње), Мирослав Тодоровић би био "главни носилац те подврсте лирске песме". (1, 19) "Можда је највеће обележје личне поетике у овој поеми у томе што је визија неразвијена (остала је на Еп и лог), а развијен је пролошки део могуће визије" (1, 10) Лирско доминира над епским и драмским. Тодоровић не употребљава интерпункцијске занке, а "Можемо рећи да Апсолуту, Тишини, Нигдини не требају правописни знаци. Празнина, Ништа, Есенција, немају правописне знаке. Граматика Апсолута, граматика Трансценденције". (1, 16) Песме унутар циклуса, Мркић, по дубровачки, назива "плакањима" ("плачевима" су били, на пример, насловљени делови Гундулићева спева Сузе сина разметнога. (1, 16) Питајући се: "Куд би нас одвело у опширности детаљније тумачење симболичке супстанце књиге" (1, 22), "устремљује" се на њу – убеђен да је она "покушај да се одговори на питање ко сам ја?" (1, 70) – тако што се бави "сенкама резигнације, резигнације језа песника програма. Сенкама које пружа Не (биће), Апсолут, Тишина, Нигдина, Коб, Бог..." (1, 19) Песник "иде у завичај да храни душу тугом... Да храни душу неком језом љупког ужаса од Апсолута, Нигдине, Суштине Тишине, Вечности коју види конкретизовану" . (1,32) Миодраг Мркић, уплашен небићем које веје из ових стихова којима песник поетски опредмећује своју "личну есхатологију", своју "пригушену апокалипсу" (1, 23), избегавао је – "у свом бежању од (Не)бића, Апсолута; у бежању од неке своје свесто о (Не)бићу, Есенцији Тишине" (1, 80; Мркић намерно, експресионистички, хајјдегеровски, извесне – есенцијалне – именице исписује великим словом) – да пише колико је год могао о Тодоровићевој књизи која се, својом дубином и мисаоном густином, зарила у њега. Песник, на Маљевичевом трагом, уз честу употребу астеронима, показује како се може "беспредметност предметно описати, опевати? (...) ... безречним песмама..." (1,27) Притом је "Његов лирски синдром... удружен са болом што не може да оствари неки пробој у онострано, суштину Тишине итд." (1, 79) Но, који песник то може? Поетика Мирослава Тодоровића јесте "биологистичка", "физиолошка", те се може говорити несумњиво и о "биохемији" његове поезије. (1, 34) Он је "уклети" песник по искрености, непосредности, крајњој слободи певаног. Да Тодоровић спада у ту групу, Мркић доказује тако што наводи – као доказни материјал – читав низ цитата преузетих од "проклетих" песника и мистика. (1, 58-72) "...Тодоровићеви архаизми, понеки термини, понека књишка реч, нису естетске флеке, мрље." (1, 28) Мркић му замера што цитира неколике песнике и философе, јер су његове оригиналне "мисли дубље и теже од цитираних". (1, 36)
Изузетно је занимљива и Мркићева критичка анализа Тодоровићеве збирке Потоња верзија.. Проучавалац поетског текста лукаво се пита: "Да нија (она) моја потоња верзија?" (2, 9) Збирци приступа in medias res: "Рецимо кратко и јасно: Мирослав Тодоровић пева из потребе унутрашње, открива ново и далеко је од колоквијалног, приземног, књишког. У дубокоумне тривијалности уноси своје црне ватре." (2, 14) Један је од изузетно ретких српских песника "који није утонуо у колоквијалне, рецимо, и коњуктурне хришћанске мотиве, православне, светосавске." (2, 26) Мркић тврди како не зна "нашег песника који је са тако убедљивом снагом имагинације сликао метафизику Празнине, Тишине, Таме." (2, 27-28) Можда су, управо, астероними (три звездице) "у функцији загонетне Тишине коју варира" проучавани песник. (2, 20) Њима се дочарава "свет метафизике – тишине, белине, празнине – свет безнасловности, безречице." (2, 24) Изостанак интерпункцијских знакова доприноси, вероватно, "визуелном дочаравању Тишине." (2, 38) Критичар, на трагу песника, кује читаву серију неологизама везаних за речи "тишина" и "празнина". Наводимо оне који су везани за прву: тишиност, тишинарник, тишинаријум, тишноћа, утишност, притишност, дотишност, потишинити се, отишинити, утишинити, растишинити се, дотишинити се, истишинити се, претишинити се... (в. 2, 41) Песникова апокалиптика је "из неке сржи иницираног пред просветљењем." (2, 39) Она, упркос цитатима преузетим из библијских списа, еманира "дах Истока." (2, 39) Стих Живим као метак у пушчаној цеви (био је иницијална каписла за "монтирање" песме "проистекле" из Тодоровићеве збирке) Мркић доживљава као "слику песника пред тренутак просветљења, пред прелазак у..." (2, 29) Суштина сваке поезије – "истиноносност" – присутна је у овој збирци. Наглашена је поетика "лирски митског" "ал` (али)" (2, 23. и 26) у овој лирици која "поезија мистике, поезија великог посвећеништва." (2, 22) Мркић износи и неколике критичке опаске. Осврће се на "понеки поетски, естетски испад" у књизи (2, 28), нпр. и би тамо; Судбина подвлачи црту... У лајтмотивском понављању тема не открива немоћ креације, већ "неки несвесни напор да се, рецимо уобичајено, дочара стварност."(2, 20) Можда би "другачији распоред песама дао једну чвршћу композициону структуру целе књиге; један мотивацијски систем са елементима поеме и тиме извесним фазама, етапама развитка драмске-епске радње: експозиција, заплет, кулминација, перипетија, расплет, (али)... оваква збирка каква је управо више говори о модерном човеку: растрзан, искидан, неспособан за целовите метафизичке патње, јер наш модерни човек, садашњи је, у времену мењања, сазревања." (2, 35)
Други део књиге Потоња верзија, насловљен "Земаљско и небеско", "је нека антологија мисли, `афоризама`, одломака, сентенција. Избор из неког `дневника`, дневника о настанку књиге па и књиге Потоња верзија. (...) Ове `минијатуре` некада делују као избор стихова (мисли) из песама. Највише има мотива поетике, манифест мотива." (2, 50) Мркић пише: "Будући да смо опширни и да су теме ових мисли провокативне и у неку руку сам лично заинтересован за њих, јер је у њиховој основи древни и модерно, ја ћу изабрати извесан број мисли из овог дела књиге и кратко их коментарисати." (2, 50-51) Оне су "афористичне, синтетичне, пословичне", често налик на одломке хаику песама, "тренутке пред просветљењем". (2, 51) Притом је "песник за два копља већи од оних које цитира у овој књизи, наравно ако изузмемо Библију." (2, 53) Он је "јединствен у тежњи да слика физику метафизике, метафизичког." (2, 60) Мркић који у другој књизи Поетике древног и модерног има синтетичан оглед о времену, када би био у прилици да га дорађује посегао би за прегршт цитата управо из овог Тодоровићевог дела. (в, 2, 62) Неке мисли су могле да буду изостављене и тако би књига добила на кохерентности и снази. У свом поговору збирци, "Модерни песник апокалипсе", правој студији, Срба Игњатовић посебну пажњу посвећује песниковом поетском поступку, док критичар о којем пишемо изучава пре свега њену садржинску / тематску раван. Притом га највише "провоцира" Тодоровићева надградња симбола, отклон од традиционалне симболике. (в. 2, 67) Сматра га значајним, изузетно ретким и у светским оквирима, метафизичким песником. (в. 2, 69) Убеђен је да у књизи нема "много естетизма, артизма, формализма" (2, 103) и да песник "не мисли много на језик." (2, 86; то би могла бити једина озбиљнија замерка; нисмо, међутим, нипошто сигурни да се она "држи"). Следи, велика, похвала: "Ја сам доживео дух песника Потоње верзије као дух језе у тами, језе неравнотеже." (2, 107) Стихом У туђем се будиш сну одушевио се Добрило Ненадић. Уз песму "Живим као метак у пушчаној цеви", "монтирану" од Тодоровићевих стихова, иде, као њен специфични лирски "парњак", песма М. Мркића "Поноћ 2158". Критичар уноси у своју књигу, с дозволом онога ко их је примио – песника Мирослава Тодоровића – и два писма (наведена су у appendih-u; у њему је и аутопотечки текст "Потоња верзија" Мирослава Тодоровића, објављен најпре у "Свету књиге", додатку Борбе, 16. октобра 1997, и у нишким Народним новинама, 25-26. октобра исте године). Написали су их Добрило Ненадић и Данило Николић. Следи распра са критикама Потоње верзије објављеним у Савременику и Борби. Њихови аутори су: Сава Пенчић, Мирослав Лукић, Горан Максимовић, Иванка Косанић и Драгиња Урошевић. Мркићева књига, писана током 1997. и 1998. године, садржи и несумњив полемички набој. По њему, аутентични песници су у незаслуженој сенци оних који су конјуктурни. Поезија се претворила у робу: потрошну, не чак ни духовну. Завладали су у нашој лирској арени: лажи постмодернизма, различити изми и новокомпонована лирика. "Наша литература, лирика, богата је окретним лирским фразерством, богата је неком залеђеном обузетошћу неким песницима под чијим утицајем се пише." (2, 68) Постоји тзв. "подземне", тајна критика (2, 111), а у оквиру ње и гест-критика; друга се своди на окретање главе у страну када се на критичара налети. Мркићеве књиге заслужују пажљиво ишчитавање. Будемо ли окретали главе од њих, биће то, несумњиво, на нашу штету. И на штету поезије.

Душан Стојковић

* Приликом цитирања у загради смо најпре бројем означавали књигу (прву штампану са 1, а другу са 2), па страницу у њој.

уторак, 06. мај 2008.

Ćosić - mesija? (Prevrednovanje, Srpska književnost 20. veka, )

Harizmatik mesija


Ćosić hoće da bude spasitelj... Da se od njega polazi... Hristovito... Ćosovito – novi pojam da uvedemo... Pre njega i posle njega... Autorevidirac stavova. Mis auto-revidiraca. Lukavo, dečje lukavo misli da se ne vidi da stavovi režima njega revidiraju a ne on stavove. Nacionalno bićevito revidira stavove. Ko će stići da to prati.
On se dragovoljno prilagođava... Autorevidirac... Kao žrtva za ''usud''... Suština njegovog ''raspe» na krstu prilagođavanja'' autorevidirca stavova.
Raspet na petokraki-krstu, na krstu-petokraki, amblemu napravljenom od sve-obličnog meda racionalno-sladunjavih poza ''narodnog tribuna'', Barda.
''Potrošačko društvo'' – upozorava Ćosić i crkveni velikodostojanstvenici. Klošar ukoren iz kontejnera izabra gore ogriske i poče njegovo duhovno prosvetljenje.
Nekoliko aforizama: ''Najgore je mnogo znati'' (Mirko Božić); ''U praznu glavu stane mnogo znanja'' (Kari Kraus) ; ''Ko zna da ne zna – najviši je'' (Lao – Ce); ''Jedni govore što znaju, a jedni znaju šta govore'' (rumunska narodna poslovica).
Golgota prilagodljivosti, autorevidiranosti.
''Stradao je radi nas''... Mogu da kažem da radi mene nije stradao. Čitaoče, možda je radi tebe. Vas dvojica se obračunajte. Vidite, ko je radi koga stradao. I ko je zbog koga stradao.
Oseća se aroma pravljenja od sebe nekog mučenika, svetitelja..., mitskog borca... svoju ličnost gradi kroz neku svoju nacionalnu doktrinu. Nacija mu je sredstvo za stvaranje poze velikomučenika borca, sa nekom aromom kolokvijalnog narodnog viđenja prvoborca hriščanskog, pravoslavnog, svetosavskog. On pravi ''božanstvo od nacije''; Bolje reći, nacionalizuje pravoslavlje. Možda je najtačnije reći: Ćosić privatizuje nacionalno biće srpskog naroda. Instrumentalizuje ga za svoje promocije, za karijeru... ; zato da sebe upiše u istoriju.
Izvestan bućkuriš crkveni, religiozni, on naziva svetosavljem... Mešanac paganstva, pravoslavlja, naših varijanti pravoslavlja i u tome, kako se govori u teološkoj nauci, ''veliki uticaj imala je zapadna teologija u predhodna dva-tri veka''. To su i oblesci istočnih vera. Ruku na srce, u tome se teško snaći i stručnjacima, istoričarima, teolozima... No, ipak moramo i to pomenuti kada je u pitanju ''nacionalno biće srpskog naroda''..., ''svetosavlje'' i projekcija svega toga u ''pluralizmu mišljenja'', ''demokratskih sloboda''; i što je najgore – projekcija svega toga u književnim delima Ćosićevim.
Izgleda postoji neko osećanje prevare (da je prevario svoj narod) i kako bi rekli psihijatri: ''Što je manje ubeđen u svoju prevaru, treba da je dokazuje sve više i više''.
No, izgleda da i ja padam u njegove greške – tumačim nešto za šta nisam kvalifikovan.
''Radujmo se jer je svaki greh oprošten i svaka smrt je oproštena''. Eto i njega će obuhvatiti to opraštanje, amnestija (sada je u modi amnestija). Možda i mene, i zato smo se mi, on i ja i mnogi drugi, ovako razbaškarili u ''borbi za narod'', ''pravdu'', ''istinu'', ''slobodu'', ''jednakost''...
Iz knjige PREVRENOVANJE, Beograd, 2002,
kraj poglavlja o D. Ćosiću, str. 27

Заиста нема краја састављању многих књига! -

Верзијалност Потоње верзије у мрежи Миодрага Мркића



Заиста нема краја састављању многих књига! То је мудрост и свевидело из Књиге проповедникове коју Мирослав Тодоровић узима као мото за своју књигу Потоња верзија...То је сигнал и својеврсни путоказ у књизи Миодрага Мркића У мрежи потоње верзије. Дакле, нема краја састављању многих књига!
Књига Миодрага Мркића је мета-тект у односу на песничке визије Мирослава Тодоровића и нека врста практичне примене и отварања слојева над делом Потоња верзија. Мркићева књига, дубоко оригинална, потоња је верзија Потоње верзије, специфична онолико колико је специфичан дијалог са стиховима, тј. дијалог са сном. Онолико колико је специфична и претпоставка
У одредници коју је дала Народна библиотека Србије, за књигу У мрежи Потоње верзије дат је УДК број 32, што би значило да је Мркићева књига књига приповедака. Она, строго гледано, јесте збирка прича о свакој песми Мирослава Тодоровића, али не збирка класичних прича, већ збирка импресија и коментара. Тако се једино и може направити дијалог између песника М. Тодоровића и његовог тумача-наратора и сликара ове поезије – Миодрага Мркића.
Колико је снаге, научне вештине и поетске визије имао аутор Мркић који је ушао у мрежу песама једне верзије да би открио „блиско стање“ или „блажено стање“ песника ! А ући у мрежу или размотавати песничко клупко М. Тодоровића, значи ући у „простор великопросвећених мистика“, како Мркић каже, да би се сам усудио да пређе „непрекорачиву границу спознаје“.
Тодоровић се бави општим, али тешким питањима и феноменима: тишином, празнином, тугом, спознајом, бићем, временом, самотом, тренутком као вечношћу. Мркић се такође бави овим општим проблемима као песничким изазовом Тодоровића, тражећи за те феномене неке друге просторе и неке друге светове.
Наводимо његову мисао: „из симболике широке супстанце са метафизичким , митским смисловима, даје се конкретнија реално-метафизичка слика доживљаја света“. Тако се у овом симболичком ишчитавању створио свет симбола аналитичара Мркића, понегде херметички уоквирен и тешко приступачан. Као да је Тодоровић знао шта ће се десити са даљим - потоњим животом његове песме, те је у песми Зен, призор написао:
Песму и њена значења
Непогода спасава

Мркић улази у „замку“ творења песме М. Тодоровића, а то је ризична делатност која се не тиче само фасаде и мурала, већ самих носећих стубова. Недокучивост фабуле белине одводи у димензије епохе таме.
Мркић се асоцијативно „уграђује“ у основну песничку творевину, те је то често чиста интелектуална интервенција, а негде је дописивање „продужавање“ монолога и самоте, па опет на почетак додуше, у круг. Он цитира Херместа Тристмегиста који каже: "Бог је круг чије је средиште свугде, а обим нигде“. Ту ћемо стати, пише Мркић, верујући да смо овим што смо рекли објаснили привид дисонантности, диспаратности, алогичности наслов – садржина песме. Мислимо да је овде наслов Монограм садржине (стр. 34). Тако се загонетка аналитичких визија отвара са сваком песмом Мирослава Тодоровића.
Оно што је такође, систем необичности у књизи Миодрага Мркића јесте и паралелно „говорење“ са извесним бројем аутора-тумача Тодоровићевих песама и Тодоровићеве поетике. Он упоређује своје виђење и простор својега сопства са тумачењем Србе Игњатовића, Мирослава Лукића, Ивана В. Лалића, Слободана Ракитића, Саве Пенчића, Горана Максимовића, Иванке Косанић, Драгиње Урошевић, као што и наводи атмосферу у Савременику и Борби, из 1997. и 1998. године, уједно расправљају и са критичарима у тим листовима. (Могуће да ће неки текст Миодрага Мркића настати и поводом ових, неколико, редака о њему, његовој књизи о Потоњој верзији Мирослава Тодоровића).
Свака књига, па и песма – једна је од низа могућих верзија, рекао би Мркић. Тако се и понео према књизи песама Потоња верзија Мирослава Тодоровића, написавши нову верзију. И опет рекавши ПОТОЊА; не значи крај.
Заиста, нема краја састављању многих књига.
Сунчица Денић

Миодраг Мркић

Миодраг Мркић
Данас

Популарни постови