четвртак, 30. март 2017.

МОЈ БРЕСТ / Белатукадруз



       406
   Многи наши писци који су писали о народу остали су странци који су изучавали руског мужика.
   Ви господо, ви сте све саме озбиљне величине и људи задовољни собом. У поређењу с вама ја сам трска коју  ветар њише и где бих ја могао уопште да будем задовољан собом!
         Ф. М. Достојевски: БЕЛЕЖНИЦЕ (Из бележнице десете)  - Београда: Партиз. књ.,1982, стр- 168)

Мој брест обновљени, на самом крају марта 2017. У Звижду


...
Па и ја бих могао нешто слично да напишем о себи и о поређењима.
Погледајте колико сам мали у односу на овај млади и обновљени брест!
А тек у поређењу са већином наших писаца
Ја се и не видим!
И ко зна да ли ћу се видети
од те шуме грмаља
и Двехиљаде педесете?

Ја нисам чак ни трска,
можда коприва, јер она успева на рушевинама
или крај кућа које су запуштене и пропале?

Можда онај незгодни немирни дух
који пече изнутра, као савест?

Који прли као коприва?

Коприва која храни друге гвожђем
и попобољшава крвну слику?

Више о мени зна Мој обновљени брест
него моја земаљска својта,
него тзв. пријатељи, тумачи.

Али ја се не усуђујем даље
да размишљам наглас,
јер ко је овде заиста спреман да чује
праву причу о српској књижевности,
о српским књижевним часописима
у којима се предуго тврди пазар, тргује
жешће и лукавије него на бувљим пијацама.

И Розанов и Достојевски су дијагностификовали
опасну бољку, гору од рака и других боленштина подмуклих,
која подмукло једе многе писце упркос.... тобожњим успесима,
монографијама о њиховим узлетима (падовима), наградама
(намештеним, купљеним).
И зашто бих и ја, век касније солио и досољавао?

Има пречих ствари, данас, зар не?