субота, 07. март 2015.

Пут који нема краја, по Драинцу

Приликом доделе књижевне награде Раде Драинац за 2009. године, добитник ове књижевне награде, песник Александар Лукић (1957 - ) , директор Центра за културу и главни уредник Едиције Браничево ( види више : http://www.prokuplje.org.rs/vest/lat/138 ), рекао је између осталога и ово: "Живот, судбина и дело песника Р. Драинца, полиграфа, најтипичнијег представника космополитске поезије у нас, сав је у знаку пута, који се никада неће свршити. Који је то пут? Какав је то пут?
Најлепши потрет Рада Драинца, дело великог пријатеља Михаила С. Петрова (уништен у песниковој родној кући после његове смрти, коришћен као поклопац каце за кишељење купуса, према сведочењу једног од његових рођака у Трбуњу, новембар 1998. - преузето из девете књиге Дела Драинца, Циркус Драинац, 1999) изгубљен је.
Признао је да дубоко пати што пише, он који је радо свирао на виолини, и препевавао на српски са неколико светских језика. Са сигурношћу је тврдио да ће за њим колико сутра други трагати са истим интелектуалним поштењем и куражима, али је упозоравао будуће да ником неће бити застава. И у томе је био апсолутно доследан.
Једино признање које је овај писац добио за живота беше Албанска споменица (1921)...."


Лукић је рекао и ово: "Да, Бога је тражио, а нашао је ђавола. То се Драинцу догодило!
То није тешко доказивати. Хваљени романописци, ловорикама овенчани у нашој књижевности са тим ставом, свакако подстицајним, добили су бесплатно тему да размишљају: каква би се књига о томе могла написати! Али, слаба је вајда од њих била. Од већине, њачећих заводника. Неопозиво. ...."