Mиодраг Мркић
ЛИРСКИ
пресек времена, можда епохе
Смисао
бесмисла и бесмисао смисла
(23 песме Александра Лукића у Браничеву број 3-4/2020. год.)
У Браничеву (Часопис за књижевност и културу) број 3-4/2020. година на 171-196. страни објављене су 23 песме Александра Лукића. Песме су различите дужине. Неколико њих због „светиње приповедања“ можемо назвати, ако не поемама а оно бар поемичким песмама. Дакле – жанровска толеранција нашег времена. На пример: Уз Витовнички стослов или епизода из Румуније пред пад Ждероње (за Мирчу Динескуа) Папирнати бон; РЕАЛСОЦИЈАЛИЗАМ; Спасимо душу; Рок; Јасан дан и Старо репиште. Све ове поемичке песме имају по око две странице по песми.
Математички поетичари кажу да је „лирска песма мали организам“. Будући да је мали организам лако се примећују мане за разлику рецимо од поеме. Лирске песме у ових двадесет и три песама имају „нулти степен“ нешто што би одговарало „фабули“, „сижеу“, „сказу“ у епском делу.
Поемичност... Све песме (23) скупа узете са мало интервенције могу се узети у композиционој структури као поеме. Могу се претворити у поему. Не смета у томе реална метафизика. Можда је сврха вешта употреба обрнуте експозиције...
Александар Лукић може за себе рећи: „Ја сам увек исти“. Асоцијација на Андрића: „Ја сам од Пута Алије Ђерзелеза увек исти“. Да, исти у песмама и роману Маестра пер Пјетра. Дакле, Лукић је у сржи људског трајања: то значи да је, говорећи језиком филозофије, у самобитку, тубитку и Не(битку). Да не распредамо поетички – он је у „вечном“ реализму са нијансама психолошког, сатиричног, натурализма, натурализма тока свести... Моје тумачење романа Маестро пер Пјетро написано пре 20 година и објављено ових дана 2020. године, као и тумачење лирике Капларског кола објављеног 2020. год. потрвђује тврђење да је „увек исти“. То значи да Александар Лукић није неки поетички потрчко, постмодернистички „плаћено-дисидентски“ поета.
Сигурно да претерујемо кад кажемо Пресек епохе. Мало нас оправдава то што кажемо Лирски пресек, лирска синтеза. Ту је и смисао бесмисла и бесмисао смисла.
Нејасан је тај пресек лирски ако немамо на уму Алена Дагласа, првог човека ЦИА-е који у књизи Како победити Словене каже и ово: „Словене ратом не можеш да победиш. Ми ћемо им дати лажне идеале и они ће сами себе уништити. Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике и у њиховој домовини. Честитост и поштење биће исмевани и сматраће се остатком прошлости. Подмуклост и дрскост, лаж и превара, пијанство, наркоманија, хомосексуализам, издајништво, шовинизам и међунационална мржња... Све ћемо то неприметно култивисати у свести људи“.
Да, нејасан је тај лирски пресек времена ако немамо на уму да Запад истура бивше социјалистичке земље, нарочито словенске које се граниче са Русијом, Белорусијом тако да у случају рата доживе грдне погибије. Да, додатак политичкој филозофији Дагласа...
Европа... Мутан тип... Паганац Зевс претвори се у бика, украде је и на својим леђима однесе је...
Видети више у најновијој књизи Миодрага Мркића КРАТКИ ОГЛЕДИ,7
Нема коментара:
Постави коментар