петак, 17. јул 2020.

Мирослав Лукић о Мркићевим Прилозима за биографију Ђавола


Мирослав Лукић о Мркићевим Прилозима за биографију Ђавола

Заветине+ Број 16-17, Београд, новембар 2019. Година V


Дубока самоћа
„Знао сам још тада и записао: И сутра ћу, дакле, самовати, заборавити на своју самоћу читајући... Ја сам већ био продао душу ђаволу уметности, и тако сам из мешавине самољубља и незнања, довео свој живот у положај да буде вигитабилан“.
Лукић сликовито тумачи и моју самоћу. Даје неку општост психологије стварања и у њој самоћа, усамљеност, осама као нешто нужно и у физичком смислу, и у филозофском, и у психолошком, и у психијатријском, и у религиозном.. и у мистичном, социјалном, политичком... Тумачи боље и од Сиорана, Бога... Критиком осећања, маште, воље и разума. Да тим редом у креацији књижевника. Лукићеве слике села су слике језе самоће човека у „стварности свега“. Какви текстови за снимање филмова.
Нестајање села. Самоћа човека у језама пролазности. Заветине... Заветине пружају разним врстама историчара да употпуњују празнине и да им текстови буду сочнији, животнији. Романописци, хроничари ће обилато користити Заветине...
Кажем: Уз сво поштовање Лукићевих цитата (сведока) моји сведоци (Лукићеви цитати) су поузданији, животнији. Још уз то моји тешитељи Лукића у књизи о њему Шекспир, Милтон, Едгар По, Пушкин, Његош, Дис, Бодлер теше Лукића у његовој самоћи као неког равног њима. Па и Бог као сведок... На суду оптужени каже: „Бог ми је сведок“. Лукић је за мене тај бољи сведок и у оцени његовог дела о мојој психологији стварања Прилог за биографију Ђавола. Дубока држава. Ми смо становници, житељи дубоке самоће, држављани дубоке самоће. Дубоке самоће ето производе проклете песнике, али мислим и очајнике терористе – експлозије очаја...
И ја и Лукић знамо да у тему самоће укључује се и самоћа у монаштву, у хришћанству и у више варијанти вера. Самоћа и у њој оперисти са: мишљу, маштом, осећањем и вољом тим основним духовним способностима... Тиховање... Обожење... Микрокосмос... Макрокосмос...
Ето, Лукић накнадно тумачи психологију стварања Прилога за биографију Ђавола. Као есејиста имам право и на такве манипулације.




Лукић је мудар

Математички поетичари кажу да свако уметничко књижевно дело има икс (x) значења. Поетичари даље говоре о томе да једно дело за једног читаоца има једно значење, али и за тог читаоца има различито значење у различитом добу тог читаоца.
Мирослав Лукић је човек емоционалне интелигенције. Он пише и оно што осећа. Не пише оно што се слаже са режимском књижевношћу, бирократском, официјелном критиком „плаћених дисидената“ и критиком „небеског народа“... Он се прећутно не удвара писцу о коме пише. У овом случају он се не удвара мени.
Да, он је мудар, а не паметан. Мудар у значењу тог појма код старих Грка; „Мудар значи моралан“.
По логици пендрек-естетике, „соц. реализма“, капитал. реализма и његовог метафизичког агитпропа, лакировке... Национализма у „небеском народу“ требало би да ме хвали јер сам о њему као писцу објавио неколико књига и посебно књигу Последња сфера мистике, књига о Белатукадрузу (Заветине, Београд, 2013). Последња сфера мистике за мене је књига приручник из кога често могу да узмем нешто. У последњој мојој књизи, делу Поетско у чињеници и броју (Детаљи живота Бранислава Јованчића) цитирам делове из Последње сфере мистике
. Рад је објављен и књизи Базак и приче Бранислава Јованчића, АНУ, Ниш, 2019. Немам обичај да га обавештавам када нешто цитирам његово или из моје књиге о њему.
Дакле, о мојој књизи Прилози за биографију Ђавола говори Лукић и то негативно. Рецимо старински: „оштро“, „искасапио“...
Још рецимо овде да у тексту Есејиста Миодраг Мркић, тексту који иде уз већину мојих књига постоји моја песма Есејиста... У песми „стихоклепачкој“ како би рекао Лукић, или како би рекао Андре Жид „књишкој“, цитирам сведоке: Шекспира, Милтона, Пушкина, Диса и Његоша – сведоке који покушавају да утеше Мирка песника. Мирко је извесни надимак Мирослава Лукића.
Значи – да је Лукић ћифтински, малограђански дух, он би ми се одужио конфекцијским похвалама у духу текућег живота књижевности.
Емоционалном интелигенцијом у некој есејистичкој студиозности уводи нас у главну тему Прилога за биографију Ђавола. Трагом АЛМАНАХА за живу традицију, књижевност и алхемију... Цитирамо: „Колико уопште књижевне листове и часописе данас читају неки други људи осим уредника и аутора који у њима објављују“. Лукић говори књучне ствари. Цитира Емерсона: „Суштина или Бог није само једна сразмера или део, него целина“. У вези са тим подсећамо да целину мојих есејистичких драма сачињавају Прилози за биографију Ђавола, Прилози за биографију Бога и Голешка богиња (Наша велика мајка, Косовска девојка на Булавару револуције). То је та целина Бога јер је и Голешка богиња послата са нашег Олимпа – Голеша да помогне Србима...,,
Ту су Бог, Ђаво, Алхемија, Љубав. Неко приближавање књизи Прилози за биографију Ђавола...
Сасвим оправдавам Лукића што лексиконски информише читаоца о Алхемији.
„Потребно је да се, прво, прихвате – факта, да се прихвати чињеница“. Ово цитирамо да би смо Лукића супротставили специјално-ратовској девизи, слогану, пословици: „Само будале говоре о чињеницама“. Лукић је неко од ретких који се држи у свом ауторству чињеница и на свој их начин тумачи.
Можда овде да пребринемо. Лукић говори о томе да сам ја користио Сиорана... И Бела Хамваш се помиње. Нисам читао ни Сиорана, ни Хамваша.
Наравно то није важно... Но, у неком смислу плагијат... Сећам се да сам о Сиорану говорио са покојним Луком Прашићем У метафизичкој истости (Оглед о Никуда Луке Прашића, Београд, 2002.) Прошић ми је причао о Сиорану.

Психологија стварања и усамљеност

Све то није важно за моју главну мисао: Лукић је мудар, а не паметан јер мудар подразумева и моралан. Дакле – он мисли да је Сиоран умешао прсте у писање моје књиге Прилози за биографију Ђавола. Дакле – високо је моралан: ОН мисли, верује и неморално је да то не каже и мени (живом) и читаоцу.
То о чему говоримо не умањује дубину и динамику његовог тумачења, тананог, емоционално интелектуалног.
Психологија писца књиге Прилози за биографију Ђавола. Дакле – психологија, процес настанка есејистичке књиге Прилози за биографију Ђавола.
Колико се то тумачење психологије дубинско-диманично односи и на друге две есејистичке драме. Мислим да се доста односи и на њих.
Да – психологија стварања, процеса настанка књиге Прилози за биографију Ђавола. Право да кажем нисам никада комплексније мислио о тој теми, Да – Лукић изненађује. Увек се нешто догађа у његовим радовима. Та тема о психологији стварања писца књиге Прилози за биографију Ђавола је углавном под насловом „Ђаволи, ипак, одлазе, мајмуни долазе“. Наравно да мени изазива асоцијацију на књигу Миодрага Булатовића Ђаволи долазе, писца о коме говорим у књизи Превредновања заједно са Ћосићем и Бећковићем.
Но вратимо се на текст Лукића који говори о писцу књиге Прилози за биографију Ђавола. „Тај писац је имао амбицију да пишући биографију ђавола, напише књигу о обрнутој повести цркве“. Лукић ми даје комлимент. Далеко је моје знање од такве теме. Ја сам есејиста неспособан за писање грандиозних студија. Чак све три моје есејистичке драме које старински искрено називам „купусарама“ не претендују на „повест цркве“. Лукић помиње „свечовека“. Да, крупна тема за мене, далека од мене.
За поштовање је религиозност Лукића и свих религиозних. Не верујем у Бога. Он верује у мене, али сам га разочарао. Не треба бринути јер милијарде верују у њега... Ето и у четири званичне хришћанске вере. И секте... И ислам...
Бог... Судбина... Ђаво... Анђели... Цитирао сам више пута нечију мисао: „Свако има свог Бога“...
Лукић цитира „стару“ српску пословицу: „Ко са ђаволом тикве сади о главу му се лупају“. Да, нарочито се сећамо те пословице у вези са Кад су цветале тикве... ...Да, јесте – далеко су од мене теме „свечовек“, „надчовек“... Но, наставимо даље са тумачењем психологије стварања, процеса настанка књиге Прилози за биографију Ђавола писца Миодрага Мркића.
Лукић каже: „Врло често човек греши из самољубља или из самопрезрења“, Заиста је тако. Вероватно су искрено религиозни лишени тога. Климаво је моје самопоуздање. То сведоче моје књиге па и о Ђаволу, Богу и Голешкој богињи. Киптим од самопрезрења. Оно долази од људске и моје ништавности у, како би рекли физичари, у „стварности свега“, У Не(бићу), У Ништа, у, у, у... да не ређам синониме за Апсолут... Поштујем и оне који немају самопрезир јер имају ослонац у Богу... Судбина... Нирвана...
Наравно да Лукић разуме мене као „атеистички настројеног човека“. Разуме и покушава да протумачи психологију стварања, процес настанка Прилога за биографију Ђавола. Природно наоружан богатом литературом о психологији стварања. Међутим, морам да кажем да се издваја у тананости и непристајању на један вид, рецимо религиозни, но улази и у тананости социјалне, индивидуалне... Говори и о томе да је и у једном од бројева Посебне породичне заветне донет избор текстова о непоменику у нардоној традицији као и избор текстова из дела једног савременог писца, широј читалачкој публици скоро непознатог...Вероватно је писац Прилога за биографију Ђавола...
Уз помоћ Сиорана говори о „јунаку у циркусу усамљености“. Дакле, Лукић у својој есејистичкој студиозности хоће да ОБЈАСНИ ПСИХОЛОГИЈУ СТВАРАЊА ПРИЛОГА ЗА БИОГРАФИЈУ ЂАВОЛА ПРЕКО УСАМЉЕНОСТИ. Значи: Однос према вери (Богу) затим самопрезрења и самољубља, и ево „циркуса усамљености...“ Каже: „У том циркусу све је могуће“. Ако је тако, онда је могућа и књига Прилози за биографију Ђавола.
Питање самоће значајно и комплексно питање за модерног човека. Једно од кључних питања више наука. Званично бити сам не значи и стварно бити сам, патити због самоће. Као и обрнуто. Лично сам стално у борби, још увек у 88. години, пријатној борби, у писању кад ми миљем трепери тело. Ја се у овим годинама борим да освојим самоћу која ми је потребна за писање. 60 објављених књига. Књиге и самоћа. Бити са филозофима, антрополозима, песницима... Мој интимни живот је велики прилог тој самоћи.
У последње време старачке самоће и ретке несанице не заобилазе ни мене. Бележим их у мојим, како би рекао Лукић, „стихоклепима“, у књишким лирским патњама. Ето нека нам помогне виц. Виц гласи: - „Је ли причаш са собом?“ - „Не“.
  • „Имаш право, шта да причаш са будалом“.
  • „Је ли причаш са собом?“- „Да“.
  • „Луд си што причаш са будалом“.
У вези са мојим „стихоклепством“ или „лирској књишкости“ могу да кажем: Ја пишем, пишем и „кад ми дође“ (речено народски) да пишем у стиху, кад ме спопадну риме ја пишем у стиху, римујем. Зашто да то претварам у прозу. Сасвим ми је свеједно. Вероватно свесно и несвесно, „биће“ тражи „своју кућу“, по Хајдегеру. Наслов целе књиге купусаре Књишке лирске патње. Зашто? Зашто?... И онако нико не чита осим мене јер нема уредника за већи број мојих књига.
Лукић искрено се држи Сиорана да би објаснио мене и Прилоге за биографију Ђавола. Ту је и безнађе као неки елемент психологије стварања књиге Прилози за биографију Ђавола. „Сиоран СИЛОГИЗАМ ГОРЧИНЕ“.
Лукић каже, без злобе: „Мркић у Биографији Ђавола НЕ ОТКРИВА СВОЈЕ
ИЗВОРЕ, или како би Сиоран то другачије назвао, своје стидове. И пошто их не открива у себи, или се скрива иза свезнајућег писца, посвећује се плагијату Бога, тј. врло често извесној врсти тзв. српске бирократске књижевне критике“.
За мене је важно са колико уверења говори Лукић. Са колико моралне чврстине говори. Да то је предмет овог мог рада: мудрост Лукића у чијој је сржи морал. Чврстина којом објашњава психологију стварања писца књиге Прилози за биографију Ђавола.
Главна мисао о психологији стварања вероватно је: „Књига која има амбицију да безобзирно све дехристијанизује. Мркића су изгледа разочарали и Бог и Ђаво. Као што је писац и сам себе разочарао“. Можда овде да кажем. Написао сам књиге о неколико десетина писаца. Неки чак и о којима нисам писао доживели су моје књиге као личну увреду. То је добро и није добро. Једно пет-шест о којима сам писао и похвално, окрећу главу кад ме сретну. У своју библиографију неће да ме ставе или ако су ме ставили избацују ме. За моју тему морално у Лукићу је важно да је Лукић искрено доживео књигу и да је дубоко као искрени верник коментарише. Дакле, прави аутор, а не неко ко вреба прилику да се удвори пендрек-естетици, бирократској критици...
Велика ствар за мене: Потврда да сам у праву са мојим похвалама Лукићевој
уметности. Велики доказ за етичку вредност аутор текста о којем говорим.
Он каже о лику мог Ђавола: „Тај лик није довољно индивидуализиран. Мркић тумара око Бога и Ђавола попут њушкала. Неспособан да их истражи, уходио их је са извесним бесом“. Ту слику о Ђаволовој индивидуализираности у некој мери поправљају још две купусаре: Прилози за биографију Бога и Голешка богиња.
Наравно Лукић је у праву са становишта хришћанства, православља па ко хоће и светосавља.
Мркићева књига наводно пружа нека сазнања из прве руке“ и о Богу и о Ђаволу. Да то је тако у оквиру мотивацијског система трилогије. Јесте – есејистичка драма, а не студија. Прилози за биографију Ђавола није студија која мора имати цео критички апарат заједно са навођењем извора. „Материјализам“... „Нихилизам“, Маркс, С. Марковић... су део става према стварности као што и Лукић у критици Прилога за биографију Ђавола има хришћански став који не смета но баш потврђује његову доследност о којој говорим и која као таква заслужује похвале јер није у свету малограђанском – „Ја теби, ти мени“.
Но, пратимо извесну ревију из моје психологије стварања, процеса настанка дела о којем говорим. У тој ревији су „предрасуде и предубеђења“. Да... Јесте: тешко да има човека, па и писца без „предрасуда и предубеђења“. Или бар сенки предрасуда и предубеђења. Ту су епохе... Пећински човек и човек из 21. века (нека хришћанска мера времена).
„Човек који потписује тзв. Биографију Ђавола не трага за истином, за суштином ствари. Наравно увек и свуда човек трага за суштином ствари, у сваком тренутку и у различитим нивоима. „Колико је сати?“... „Шта то једеш?“ Све је трагање у разилчитим нивоима. Када ће смак „стварности свега“? Да, и то је питање на нивоу високих апстракција, на нивоу Не(бића)...
„Мркић се изругује са хришћанством...“ Тешко да могу будући да је хришћанство у армарути људског трајања – већ две хиљаде година. Вероватно је у дубини ствари неки други однос.
И те како кроз трајање књижевности има „злонамерних критичара“ нарочито у вези са „официјелном“, „бирократском“ књижевношћу о којој Лукић тачно и често говори у својим радовима.
Не „прибојавам се критике“. Можда се мало „прибојавам“ прећуткивања... Па да... јесте – у бирократским класним мистификацијама можда је најважније прећуткивње. Да – „дух наше народне традиције“. Има доста истине у: „Мркићева књига није писана за народ, већ из каприца“. Ово: „Та књига је писана у страшном циркусу усамљености“. У конкретном трајању људских односа чак бежим од сусрета... Ерос не пати... Дискутабилна је моја усамљеност. Она је више из потребе писања. По психологији књижевници и нарцизам... Имам око 50-60 књига... Неки обавезни контакт са ауторима... Да, тешко је наћи време за усамљеност поред времена потребног за рад на књигама...
За мене комплимент – „стихоклепство“ као и помињање у било којем контексту имена из светског списка великана. Или реченице: „Творци мртвих схема и хијарархија, велики литерарни кријумчари“. И сам сам написао странице и странице о „литерарним кријумчарима“.
У тананости емоционалне интелигенције Лукић у сенкама досеже до интелигибилности чулног мишљења. Квантно, нано о којем пре више година говорим у вези са Лукићевим књигама може се наслутити у нијансама детаља који тумаче психологију стварања, процес настанка књиге Прилози за биографију Ђавола.
Има дахова етноантрополошког, социјалне критике, психолошко-
психијатријског. Но, пре свега то је критика искрено религиозног оцењивача са становишта православља...
Оцењивач есејистичке драме допире до динамичко-дубинске психологије, психијатрије. Мора се имати на уму да је есејистичка драма део трилогије: Прилози за биографију Ђавола, Прилози за биографију Бога и Голешке богиње (Наше велике мајке – Косовске девојка на Булевару револуције). Радо их називам купусарама, не из скромности... На уму: Прилози... Не целе биографије. У том смислу, у смислу мотивацијског система Голешка богиња је завршен систем, а ове друге две су више отворена дела, али ипак и завршена.
Рад Лукића о есејистичкој драми је више студија но есеј. Студија о психологији стварања, процесу настанка дела. Танано емоционалном интелигенцијом са становишта хришћанства, али и Сиорана. Неко дубинско-динамичко тумачење. Не, није улазио у друге теме ни садржине, ни драмске технике. Држао се психологије аутора књиге Прилози за биографију Ђавола. Лукић хришћански искрен, православно религиозан. Он је и мудар у значењу те речи старих Грка – значи и моралан.
Лукић је и непоткупљив. Нисам писао књиге о његвоим делима да бих га поткупио. Писао сам их као и све моје остале књиге ради себе, због себе. Књиге моје о његовим књигама садрже похвале. Он као мудар није писао о мојој књизи хвалоспев. Писао је истине, искрено мишљење о њој. Не, не никако не би било добро да је писао неки узвратни хвалоспев. Његову критику сам доживео као велику похвалу.
Као неки виши вид комуникације савременика.
Није смак света ако неки Скерлић пише негативну критику о Дису...
Није смак света ако неки Толстој пише негатвину критику о Шекспиру.
Није смак света ако неки Мркић пише негативно критике о Ћосићу, Бећковићу, Булатовићу.
Није смак света ако неки Мирослав Лукић пише негативну критику о Мркићевој есејистичкој драми Прилози за биографију Ђавола.
Наравно режими, официјелна књижевност, пендрек-естетика... за своје потребе праве од тих критика бирократско мистификаторске драме у служби владајућих класа. Драме за време соц. реализма, темпоралне неутралности и капиталистичког реализма. Сада ми живомо капитал реализма и његову лакировку, агитпроп, политичку ангажованост итд, итд. и то у виду метафизике „небеског народа“...
Лукић се из тога ишпчупава... Сведок за то његово ишчупавање је и рад о књизи Прилози за биографију Ђавола.
У вези са мојим „изворима“ – „стидовима“ каже: „Скрива се иза свезнајућег писца, посвећује се плагирању Бога“. Ово могу доживети и као велики комплимент: „плагирам Бога“. Има ту неке истине поготово ако се има у виду трилогија и драма Прилози за биографију Бога.
То плагирање Бога веома се уклапа у то што ја говорим да је бог критике МОМ узео моје име и презиме за свој псеудоним. О томе у Есејиста Миодраг Мркић.
Мало самокритике... Ето да се подсетимо на тај елемент који је користила „црвена буржоазија“ вођена „црвени царем“. Самокритика која се изгубила у самоуправној несврстаној која је срљала сваког дана све више и више у светну и срећну будућност коју још издржавамо крваво... Да – и ја и Лукић смо све то прошли, мада ја више година...
Моја самокритика каже за есејистичке драме да су купусаре. За „стихоклепство“ моја самокритика каже „књишке лирске...“ Ово „књишке“ је мислим јаче је од „стихоклепства“ ако је у праву Андре Жид: „Све је боље од књишкости“. Ја па претерујем у самоодбрани од књишкости и плагијата па често употребљавам наводнике. Ето већ покојни професор Драгољуб Симоновић ми је замерао: „Мркићу, много се ограђујеш“.
1964. године објавио сам прве радове. Један од њих је у некој вези са белом кугом. И прекинуо сам објављивање. Прекид је трајао 30 година. Тешко да бих могао то шта ја пишем да објављујем. То, углавном то што се налази у мојим радовима. Рестаурација... „црвени цар“... „црвена буржоазија“... Самоуправни несврстани замах рестаурације и нове шверцерске, лупешке, крваве „црвене буржоазије“ на челу са „црвеним царем“.
Поштено говорећи ја сам искористио крвави распад СФРЈ. Распад који још траје. „Црвена буржоазија“ и други. Нико није хтео ни могао да се бави мојим књигама па ни трилогијом Есејистичке драме, па ни Прилозима за биографију Ђавола, па ни књигом У тами знака 2, Превредновањем... Можда и књигама о Лукићу.
Девиза културног рата, специјалног рата је „Само будале говоре о чињеницама“. Мислим да сам „будала“... Мислим да се и Лукић бави есејистичком чињеницом Прилози за биографију Ђавола. Наравно пре свега бави се чињеницама живота у својим књигама и уопште радовима.
Не обраћа се много пажње на нас... И добро је што је тако. Мислим да ми колико толико обраћамо пажњу на себе. Ето и овај Лукићев рад о мојој књизи то потврђује и моје писање о њему.
За мене као читаоца је веома велика ствар што Мирослав Лукић уопште пише о књигама као о дубоком личном доживљају. Увек се нешто догађа у Заветинама, за разлику од већине публикација где се углавном догађају књишка тактизирања бирократска, официјелна, пендрек-естетске у рукавицама на локалном нивоу и на нивоу глобалног села у служби крупног капитала... У Заветинама се нешто догађа, свеједно да ли је читалац ЗА или ПРОТИВ.
Сам Лукић зна да је самоћа комплексна ствар. И биолошка, и социолошка, и филозофска, и космичка... Бити са другим, а бити сам. Питање его граница па и у психијатрији... Да, све то и психологија стварања, процес настанка књижевноуметничког дела. Да – тема огромна и захвална...
Просто речено: Лукић није пристао на критичарско-есејистичку конфекцију времена о којој често говори у својим радовима.
Ако усамљаност, осамљеност подразумева и неприпадање некој организацији, онда је тачно да нисам припадао некој организацији. Једино ми је магловито припадање пионирској организацији. Мислим да ме још воде као члана Удружења књижевника Србије. Не верујем да је то моје не(припадање) условило писање Прилога за биографију Ђавола , У тами знака 2 и других књига, па и књига о Лукићевим делима.
Што се тиче књижица имам и војну књижицу, буквицу. У војсци сам положио и заклетву у хору. Вероватно је то једино што сам положио из цуга. Како се све завршило са том заклетвом још се коначно не зна. Ето и то је нешто шта би могло да има неке везе са мојом самоћом, осамом, усамљеношћу. Староиндијски постулат „Све у свему“... И самоћа и у самоћи...
И Шекспир, и Сервантес и, и, и... последњи скрибоман поставља питања о писању...
1964. год. објавио сам прве радове и прекунуо... 30 година ништа нисам објављивао. Тешко да бих могао то шта ја пишем да објавим за време „самоуправног несврстаног...“ У СФРЈ у замаху рестаурације и нове лупешке буржпазије, „црвене буржоазије“ и „црвеног цара“. Поштено говорећи ја сам искористио распад СРФЈ и грдно крвопролиће па и убијање деце и одраслих ради продаје њихових органа...
Да – распад који траје. Искористио сам уживо примену идеологије првог шефа ЦИА-е и девизе специјалног рата, културног рата: „Само будале говоре о чињеницама“. Дакле, паметни не обраћају пажњу на мене.
Не, нисам ван теме. Покушавам да шире објасним тврђење Лукића и његових сведока (цитата) о мојој усамљености и сабластима које су је производили. Но, мом извесном сатиричном духу је то и потребно. Верујем да читалац више и боље разуме и мене и Лукића.
Веома често у мојим књигама говорим о алијенацији, отуђењу и у вези са тим и о самоћи, осамљености, усамљености. То што кажем говори да се суочавам са самоћом до неких њених дубинско-динамичких нивоа: несвесних, подвесних, предсвесних. И у некој својој дрскости говорим чак и о ирационалним вруљама. Ниво интелигибилности ћелије, телесног мишљења. И у радовима о књигама Мирослава Лукића има тих тема у вези са квантном, нано књижевношћу.
Но, можда и моје године и здравље објективно нешто кажу о самоћи...
Ипак одрастао сам и живео, упркос свему, у још увек патријархалном свету где јединка не може баш да буде усамљена. Влада неки дух заједништва и поверења. Дух превазилажења Каиновог греха. Браћа Лукићи то потврђују. Сигурно је да је питање самоће, осамљености, усамљености питање здравља и психичког и физичког. Значи и питање година. Ја сам у 88. години. Прилоге за биографију Ђавола писао сам пре 20 година. Имао сам 66 година и питање самоће није било на дневном реду... Моје тумачење психологије стварања Прилога за биографију Ђавола нагиње више конкретније према дубинско-диманичкој психологији, психијатрији. Лукић је више у апстракцијама Бога, Судбине, апстракцијама сведока које цитира. То је за мене комплимент, па вероватно и за Мога Ђавола, мога Бога, па и за моју Голешку богињу. Уопштено гледајући комплимент је и за моје друге књиге па и неколико мојих књига о Лукућевим књигама. Моје аутовиђење психологије стварања есејистичких драма је на некој граници митолошког и чињенице. Годи ми што ме Лукић доводи у везу са Богом, Господом. Можда „уклетост“, „проклетост“. Комплимент је што ме тумачи помоћу ауторитета светског угледа.
Не, не осећам се усамљен у друштву Гилгамеша, Исуса, Буде... Шекспира... Његоша, Боре, Андрића, народног песништва кинеске лирике од пре 3-4 хиљаде године... На крају у друштву Бога, Ђавола, Голешке богиње... У друштву књига самог Лукића или књига Драгољуба Симовића о чијим сам делима објавио 8 књига. Па и његовог брата Бранислава Јованчића... Никако, сви ти ликови не замењују живе људе...
Имам могућности да бирам друштво у литератури. Многи на жалост немају ту могућност јер служе пендрек-естетици, „плаћени дисиденти“... Писци бирократске, официјелне режимске књижевности о којој Мирослав Лукић веома често пише и даје мени као аутору неку сигурност, па и у превредновању у коме Лукић Мирослав по мојој оцени има посебно место.
Моја самоћа коју тумачи Лукић у вези са психологијом стварања Прилога за биографију Ђавола, самоћа коју ја не примећујем, можда се стидим да признам да сам усамљен, осамљен... Самоћа као вид дубоког пораза. Можда одбаченост... Не знам, али знам да је самоћа крупна тема више наука... Знам да у неким земљама Запада имају „повереника за усамљеност“ или „министарство за усамљеност“. Вероватно да грешим кад кажем да би због мене то министарство укинули. Да, сигурно је и то што кажем моје ирационално непризнавање да сам у самоћи... Самоћа и смрт. Смрт вероватно не признаје самоћу. Можда нам може помоћи у разумевању моје самоће моја књига У тами знака 2 као и Тајна списатељица у 7 (Миланка Максимовић) у књизи Миодраг Мркић Краћи огледи 4, ауторско издање, Београд 2019. год.
*
Ево овде завршавамо ово моје тумачење Лукићевог тумачења моје психологије стварања, процеса настанка књиге Прилози за биографију Ђавола. Лукићево тумачење које је пре свега засновано на психологији самоће и извесном мом плагијату. У овом нашем завршетку овога рада позвали смо у помоћ за тумачење самоће песму из времена древне Кине из 8. века п.н.е. (I.5.2(56) страна 108. Ради се о књизи Књига песама, Конфуцијански поетски канон. Превод Игор Радев, Албатрос Плус, Београд, 2019.)
Но, ево песме:
Радостан крај обале
Радостан крај обале је ваздан,
Достојник часни миран у души;
Сном и јавом самоћи је предан, А радост му никад не пресуши.
Радостан је у урвини горској,
Достојник часни у ведром миру; Осаму точи у сладостан пој, Радостима што не умиру.
Радостан ходи равним пропланком,
Сав у спокоју достојник часни;
Сам живи кроз дане, сам у сну свом, Радошћу што реч не објасни.
Из таме дубине древне Кине која има и Пут свиле и данас значајан дух песништва ме је видео, боље но Ја себе што видим и схватам. Видео је мене бедно привезан за свој живот, мене самохвалисавог.
Да, ја се хвалим да бог критике МОМ узима моје име и презиме за свој псеудоним. Но, мало ми је то па кажем да је Стивенсон, извесни претеча Фројду, узео моје презиме (Мркић) за своје „патуљке“ – Мркиће. Да, дечије хвалисаво говорим о антиципацији претече Фројда Стивенсону. Стивенсон ме видео у будућности кроз моје презиме.
Ево овде ме чуди што песник древне Кине није директно говорио о мени. Што ме није видео кроз таму миленијума будућности. Није ме видео, а имао је и шта да види. Сам бог, мој бог, када ме видео рекао је: „Шта је ово?! О чему се ради?! На шта ово личи?! Да му ставе главу пред Уједињене нације не би знали од чега је...“
Но, то је тако. Да видимо како ме видео кинески песник. Није ме видео као „самоуправно-несврстаног“ поету, „национално бићевитог“. Видео ме у мерама миленијума људског трајања.
„Радостан крај обале“. 30 година нисам објављивао. Да, радост су моје књиге. Увек „крај обале“ не у току реке... „Достојник часни миран у души“. Тешко је веровати да то није тако, а ево примакао сам се деведесетој.
И сада директније одговара Лукићу и његовим читаоцима: „Сном и јавом, самоћи је предан“. Пазите – „самоћи предан“. Уз поштовање сведока Лукићевих ја ужувам у овоме што каже кинески песник пре неколико хиљада година. Да „радост“... „ведри мир“ и на „урвини горској“ и „равном пропланку“...
„Осаму точи у сладостан пој, Радостима што не умиру.“
Ето шта ја радим са „осамом“, самоћом, усамљеношћу. Да, бирам радости „што не умиру“, а смртне, пролазне...
„Сав у спокоју достојник часни;
Сам живи кроз дане, сам у сну свом,
Радошћу што реч не објасни.“
Моћ речи... „Света реч“, „реч светлост“, „И би реч“... Спласну ми дух... Душа се узмува на ово: „реч не објасни“... Али, ипак је песникова реч, реч песника Кинеза допрла до мене оваквог какав сам... Нисмо сами, ни ја, ни Лукић.
Ја – Ћифта самохвалисави Нарцис. Па шта ако сам Ћифта самохвалисави Нарцис? Није смак света ако се као такав хвалим. Кажу деца: „Ко се хвали, сам се квари!“ Но, нема више како се то каже „ресурса“ за хваљење. Нема „инфраструктуре“ за хваљење. А и понестало је речи јер су све потрошили писци „бирократске“, „официјелне“, „режимске књижевности“ како би то рекао Мирослав Лукић.
Ја сам у предности
Моји цитати (сведоци) су од живог аутора и то баш од Мирослава Лукића. Лукићеви нису од живог. У својим радовима Лукић има мотива самоће, усамљености, осаме... Ми ћемо овде навести један број цитата (сведока) из Заветина+ број 18-19 Београд, децембар 2019. Година V. Сигурно да ти цитати имају тежину у чворишту тумачења самоћа у улози психологије стварања, процеса настанка моје есејистичке драме Прилози за биографију Ђавола. Без неког реда наводимо цитате из поменутих Заветина. „Заштитни знак (иницијал 3)... Стоји усамљен као ретки храстови“. „Свесни сте да сте својом уникатношћу означени и то као у погледу раритетног уметничког стваралаштва као и у погледу вансеријских личности квалитета и тај знак, тај жиг одваја вас од остатка света“.
„Схватио сам да је очајање бестидно, да је самоћа радосна (када човек ради и верује да ради нешто велико), да из велике гордости произилази смртна загонетна светлост откровења“. „Видим да је то стање. Да ме је нешто искључило из живота и света, стварности. Је ли томе крив неко други, случај, судбина, идеологија, политика, неумитност, или ја који нисам био припремљен? Тужан човек се барем припремио привидно са чињеницом да нема излаза, да је одбачен... Шта ме је искључило из света?“. „Себе младог на споредном колосеку..“. „Погледајте оног усамљеног младог (највероватније сиромашног студента из провинције)“. „Је ли могуће да бедни људи никоме више не задају бол?“
„Сада знам да ме је туга и усамљеништво штитило од лицемерја и разврата свакодневнице“.
Да, јесте на 25. страни Заветина је један наслов
Дубока самоћа
„Знао сам још тада и записао: И сутра ћу, дакле, самовати, заборавити на своју самоћу читајући... Ја сам већ био продао душу ђаволу уметности, и тако сам из мешавине самољубља и незнања, довео свој живот у положај да буде вигитабилан“.
Лукић сликовито тумачи и моју самоћу. Даје неку општост психологије стварања и у њој самоћа, усамљеност, осама као нешто нужно и у физичком смислу, и у филозофском, и у психолошком, и у психијатријском, и у религиозном.. и у мистичном, социјалном, политичком... Тумачи боље и од Сиорана, Бога... Критиком осећања, маште, воље и разума. Да тим редом у креацији књижевника. Лукићеве слике села су слике језе самоће човека у „стварности свега“. Какви текстови за снимање филмова.
Нестајање села. Самоћа човека у језама пролазности. Заветине... Заветине пружају разним врстама историчара да употпуњују празнине и да им текстови буду сочнији, животнији. Романописци, хроничари ће обилато користити Заветине...
Кажем: Уз сво поштовање Лукићевих цитата (сведока) моји сведоци (Лукићеви цитати) су поузданији, животнији. Још уз то моји тешитељи Лукића у књизи о њему Шекспир, Милтон, Едгар По, Пушкин, Његош, Дис, Бодлер теше Лукића у његовој самоћи као неког равног њима. Па и Бог као сведок... На суду оптужени каже: „Бог ми је сведок“. Лукић је за мене тај бољи сведок и у оцени његовог дела о мојој психологији стварања Прилог за биографију Ђавола. Дубока држава. Ми смо становници, житељи дубоке самоће, држављани дубоке самоће. Дубоке самоће ето производе проклете песнике, али мислим и очајнике терористе – експлозије очаја...
И ја и Лукић знамо да у тему самоће укључује се и самоћа у монаштву, у хришћанству и у више варијанти вера. Самоћа и у њој оперисти са: мишљу, маштом, осећањем и вољом тим основним духовним способностима... Тиховање... Обожење... Микрокосмос... Макрокосмос...
Ето, Лукић накнадно тумачи психологију стварања Прилога за биографију Ђавола. Као есејиста имам право и на такве манипулације.
Самоћа је инфраструктура за...
Не могу да одолим својој потреби за стихоклепством о којем говори Лукић. Ево стихоклепа о самоћи.
У ноћима самоће дуге дуге...
У канџама прљаве туге, туге... Без реда „снохватоце“, „плетисанке“ неговаху крваве буне и устанке...
Чекао без смисла мучне дане...
Да, да - никад да сване...
Играх чудног, блудног заводника.
Роје се жене без мене без наде
Са вишком шминке и помаде
*
Ко хоће - нек прави од самоће Шта му треба:
Ствар Бога, неба: Ствар друштва и режима; На претек тога има. Самоубице младе без наде, Секте, очајнике...
Тихо одлазе, без вике
О самоћо духа - душе хранилиште,
Геније те тражи, иште
Да, јесте - самоћа је у основи једне од људских светиња - светиње приповедања.
У том смислу Лукић као човек у чаролији светиње приповедања; он као романописац, есејиста, песник, критичар... даје ми велики комплимент што ме је сместио у царству самоће, усамљеника, осамљеника, самотника ранга светске елите па ако хоћете и елите великих посвећеника.
Ипак, ипак, - ја сам више из света Јесењиновог стиха: Сви смо бедно привезани за животе своје. На моју жалост и ја, мада се дружим са Ђаволом, Богом, Голешком богињом и са, и са, ... па и са самим Мирославом (Мирком) Лукићем.
Свако од нас има своју Хиљаду и једну ноћ и ја и сви ми Ш е х е р е з а д и ш е м о . Лепа, млада девојка... одлаже смрт светињом приповедања. Лукић одлаже смрт у различитим жанровима. Аска Андрићева одлаже смрт причом коју проча игром. Да и пре ње и после ње... Ја одлажем смрт есеистичким причама опширним и кратким. Вероватно тих прича има око стотину. Дечије лукаво причам и о Ђаволу, и о Богу (сенилном деликвенту) и о Голешкој богињи (Косовки девојци на Булевару револуције, Нашој великој мајци). Да причам да избегнем гњаваже о најскупљој речи и гњаваже оца нације и...
Да избегнем алхемије трача глобалног села, грдне мистификације интернационале капитала, рестаурације... Главни алхемичар трача... Утрампити... Трамп... Трампа, радничка крв за...
Алхемија трача рекла казалости попрскана крвљу и глупошћу.
Да - јесте: самоћа као инфраструктура, као део инфраструктуре за видове
креације па и за песништво.
Ја тако хоћу да видим Лукићев текст о мојим Прилозима за биографију Ђавола. Лукића способног да у различитим жанровима види стварност па и стварност у вези са психологијом стварања, процесом настанка књижевно-уметничких дела и у том процесу, у тој психологији у самоћа, усамљеност, осама...
Као и у том процесу, у тој психологији и самоћа, усамљеност, осама... као чинилац инфраструктуре за креацију. Лукићеву ширину видим пре свега у жанровима којима се бави.
...Дакле - С А М О Ћ А не као патња но као врхунско уживање у креацији, стваралаштву...
Не говоримо овде о самоћи националних бардова и њиховој служби официјелној, режимској књижевности. Рецимо соц. реализма или сада актуелној капитал. Реализма, рестаурације и њене лакировке, агитпропа, тенденциозности, итд.
*
Ето док ово пишем, и не само ово, борим се да одагнам осећање бесмисла смисла па и свога тражења спаса од смрти у есејистичким причама у мојој игри Аске... Ипак издржаћу да напишем задњу реч овог дела рада о Лукићевом мишљењу.
Самоћа је широка тема. Самачки живот. Испосници, монашки живот у разним религијама. Живот бескућника. Питање его граница у психијатрији... Космос, два космоса... Индивидуализам и колективизам. Микросвет и самоћа. Душан Стојковић и његова књига Са сваком нас је песмом мање је књига и о самоћи. Збогом Југославијо Лукића (Заветине 24-25, 2020. говори се и о самоћи...)

___________

        Извор: 
МИОДРАГ МРКИЋ КРАЋИ ОГЛЕДИ 5 , Прво издање.Ауторово издање, Београд, 2020. - 121 стр. . 24 цм. Пластифициране корице. Поглавље је штампано на стр. 68- 86. - У Предговору, Мркић пише, поред осталог, и следеће:
"...Мирослав Лукић је објавио у Заветинама рад о мојој есејистичкој драми Прилози за биографију Ђавола. Лукић се показао као мудар у значењу те речи у старој Грчкој. Хоћу да кажем да у несврстаној самоуправној... СФРЈ знао се ред: „Ја теби“ свирепи, немилосрдни хвалоспев, а „Ти мени“ оду, критику... Плаћени дисиденти... Дух сателитске, пратеће културе, уметности, књижевности.
У Заветинама објавио је критику само једне од моје обимне три есејистичке драме (Прилози за биофрафију Ђавола, Прилози за биографију Бога и Голешка богиња (наша велика мајка, Косовка девојка на Булевару револуције)).
Рецимо старински: „негативна критика“, „искасапио“... Но, рекосмо – он је мудар што значи и моралан, не само паметан. Заиста - на шта би то личило да је он распалио хвалоспев о мени. Личило би на све осим на Мирослава Лукића.
Лукић Мирослав човек емоционалне интелигенције, искрен... Нема разлог да не буде такав и према мени.
Тумачио моју књигу са становишта психологије стварања, процеса настанка дела. У том његовом тумачењу главно место има психологија стварања и у њој моја самоћа и неки плагијати. Наравно занимљиво тврђење.
У Заветинама часопису увек се нешто догађа. Пошаље ми Заветине и ја му се јављам телефоном: „Осевапио си се што си ми послао...“ Он поштује и моје године." (стр. 6)

Нема коментара: