субота, 15. април 2017.

Пролеће у Трешњевици / Мирослав Тодоровић



Мирослав Тодоровић
СЕОСКИ ДНЕВНИК
(Пролеће у Трешњевици)
Стигох у родну Трешњевицу да матор помогнемсеби и  оживљавању села. У селу двојица мање. Страдао комшија  Славе на путу Ариље – Дивљака , а  годинама je диљем света  био на точковима.   Од последица пада преселио се у вечност рођак, и исписник Михаило.Обојица пензионери. Како? питам. Тако се наместило, веле. Судбина их чекала у завичају. И ништа више.
Ко ће о томе, и зашто? А ја све самљи, немам кога да позовем, нема коме да се одазовем…Сетих се стихова Н. Тимченка.
Шта ћу ја овде,
на овом свету,
где нежне птице нестају
а и сродници ми раде о глави?

Али, шта ће  ми глава
која не вреди ни по луле дувана?
Жив сам још баш зато
што овај свет трпи само такве главе.

Тако се свет и ја добро слажемо
иако се не подносимо.
Свету нико није потребан.
Он може све сам, и без милости.

Свет је потребан мени
али да бих могао живети у њему
и он и ја треба да будемо бољи
што, изгледа, није могућно.
 
Ispred zaključane crkve u Trešnjevici
Мани поезију, Мирославе,  треба повезивати малине, окопавати, прскати, а нема радне снаге. У земљи незапослених нема ко да ради на њивама. Нема кода копа, мотике  да се  прихвати, а сви мисле да  је малина на офингеру.  Давно је записано да У зноју лица свога јешћеш хлеб свој, док се не вратиш у земљу од које си узет…“
Трећег априла дам примерак књиге „Малина и други јади“ рођакуРаћи,  помогао ми око побијања коља. Неће да наплати. Вели, дао си ми књигу. И тако, после ко зна колико времена добих хонорар у виду побијања коља. 
Р. што узора ледину нема времена да чита књигу. Наплати и још  вели да је учинио, каза како није много. Помислим како је њему мало оно што је мени много. Џаба прича о малој пензији,и тешком градском животу.
Повратница из Аустралије прича како тамо има 150 нација и сви се разумеју, а овде ми  у аутобусу  један другога не  разумемо.
Ове године Министарство финансија не тражи више  регистрацију пољопривредног газдинства. Имам  Решење о коришћењу средстава за регресирање ћубрива  у 2016. години. У Решењу  Број: 320-00-202-1934/16-066-001 пише: Пољопривредном газдинству Т. М.  из Ниш, БПГ…се право на коришћење средстава за регре-сирањећубривау 2016. години у износу од 152,40 динара….
Читам, не верујем. Узаман сам писао о томе, обраћаосе министарки  Снежани Богосављевић. Колико само изгубљеног времена, колико брда баченог папира, колико је стручњака,  и мудрих глава,  смишљало то што је обећавало „препород села.“ И на крају јадац. А тек речи у тим решењима, обавештењима: стратегија, апликација, конвенционално, портал…
Још је Винавер писао о страшној српској бирокартији. Али она опстаје истрајно као коров на српским њивама.
У предаху читам причу М. Горког: „Шупља глава“. Заустави ме реченица: „Кинез је паметан човек он се слаже са сваким, али не верује ником“.
Обрадова ме телефонски позив. Јавља се пјесник, доктор Драган, из Брчког…
Есејиста Мркић шаље књигу: „Стиховане књишке лирске патње.“ Читам је  без даха док косови певају у крошњама јабука. Шуми лишће као да пролећни поточићи у ваздуху жуборе. Село нестаје, књига опстаје. Мркић и Белатукадруз ми допуњују самоћу. И када сам сам  нисам сам.
Сбилборда мотри Вучић. Обећава…као у оној народној „Не липши магарче до зелене траве“…
Тутње возила ка Ивањици, ничу грађевине на којима пише Frigo.  Радим више него што могу. Самог себе куражим а на уму ми стихови из давно штампане збирке Свети мученици: „Снемогао не надам се више ничем“. Па ме опомене пословица. Старост пакост. Па размишљам да треба поново увести лапот. Можда ће   власт да се сети. И тако ће се решити проблеми пензионера.(„Лапот је обичај сеницида у Србији;убијање родитеља или старијих чланова породице, онда када њихово издржавање постане превелики терет за породицу.“) Па да пензиони фонд стане на ноге.
Овако гледам старце како муче себе и оно што раде.
Када су старци обрађивали земљу?
Као писац размишљам: Ко може описати мирис узоране земље, компоновати музику што је ветар понад гора из којег слушам  грактање гаврана  и слутим универзалну снагу Природе.
Свратим у цркву на Лазу да видим свеце који су негда на камену спавали, пустиножитељи били.
Данашњи свеци се возе у џиповима, летују и са ТВ, ко у бајкама, „ватру бљују“ и не хају за стадо божје.
Црква посвећена Светом Николају Охридском  на Лазу закључана. Нема обавештења: Радно време, враћам се сутра…
Поп Миле отишао негде послом. Можда је и он у малињаку.
На Дивљаку не стиже „Политика.“Нађем, докон  у салашу, међу старим бројевима Културни додатак, субота 24. април 1999.
И поново сусрет са Ч. Мирковићем  кроз текст: „У дубини слике.“
У истом броју, и блаженопочивши,  Р. Тркуља пише „Увек бољи живот“ који завршава реченица згодна да  посоли  и  овај текст: „Од сада нова календарска мера је пупољак.“



Нема коментара: