Препознао сам професора Мркића "есејисту"...

 Мирослав Лукић  Мирославу Тодоорвићу

 

24. 9. 2023. 20:24

Хвала на јављању и на писму у целини.

Често сам се питао, после одласка Мркића - зашто је Сотона удесио да оде под условима који су апсурдни? Отац му је поживео стотинак. Често смо се шалили на ту тему. Отишао је један тужан човек, без породице; породица смо му били ми - чинило се - писци, о којима је писао, чије је књиге тумачио. Био сам престрог према Мркићу, сад ми је жао.Виђали смо се повремено, или код мене у поткровљу на Лабудовом, ређе у кафанама; он се није љутио на моју строгост, понекад ми се чинило да му је давала бодрост. Преварили су га лекари, којима ће  Бог судити; али варали су га и они о којима је писао. Нисмо се дописивали док сам био на Северу Европе. Све ређе смо се виђали после Шведске. Никада није причао о себи, осим о времену када су га Шиптари најурили са Косова и великог поседа приватне земље у  Дреници у Србију; најурен је, стрпан у воз са  оцем и мајком, четири млађе сестре, и стигао у околину Петровца на Млави (мој најужи завичај, где је провео ратне године у једном селу, двадесет километара далеко од Мишљеновца). Упознао сам га као млад професор, (срамота ме да о томе причам и како)  у београдској Грађевинској школи, где сам почео да радим по доласку из војске 1978. Али тамо нисам дуго остао. Други пут сам га поново срео - довео га је у моју канцеларију Тодоровић сигналиста: "Лукићу, ево једног писца који је написао књигу есеј о твом роману "Ујкин дом".  (И тога човека нисам видео после 2012!) 

Препознао сам професора Мркића  "есејисту", (кога нисам послушао као млад и надобудни професор књижевности, почетник, шта да избегавам, посебно, тумачећи  Вуков "РЈЕЧНИК" и посебно партије о народном или говедарском језику; нисам га послушао, а требало је да будем обазривији...) А види, како је он узвратио као колега,  као писац, двадесетак година доцније!

Али, да ту станем. Иако је покојни Мркић, више есејиста но критичар, док је био жив, бринуо помно о изабраним писцима, неки међу нама су  (у)мислили да је то природна ствар, чак су неки мислили да претерује у томе. А шта се догодило кад је преминуо?

Мук.Тих дана сам боравио у Београду на неколико дана, (пре него што је одведен колима хитне помоћи у Земунску болницу, требало је да се сретнемо у центру града и проведемо у разговору неко време, али када сам, позвао Мркићев број, нико се није јављао). Нисам знао шта се десило. Тек кад сам се вратио  у М. пало  ми је на памет, да позовем Мркићеву сестричину, С., и од ње сам сазнао да је у болници; да не могу да га посете; а неколико дана касније док сам на нашем брду у М. брао шипак, С. је позвала и рекла "Умро ујка Мија!"

Даље не вреди да пишем.

Даље можемо само да плачемо.

Није се дало да се поново видимо.

Мислио сам да је укопан на гробљу у Прокупљу, (где су имали одраније породичну гробницу;не, спаљен је  и урна са његовим посмртним пепелом је смештена  на једном од београдских гробаља). Договарао сам се са С. да идемо и запалимо свеће, тамо где је постављена  урна; али још нисмо успели да се договоримо. С. ми је послала пакет Мркићевих књига, како бих употпунили фонд Мркићевих  наслова  у Мишљеновачкој библиотеци, нашој приватној.А остале књиге је родбина поклонила оном како се зваше Музеју књига?, који ће задржати обавезне примерке за себе  а остало послати  неким библиотекама по свом нахожденију!!

Па сад ти види, драги Тодоровићу, да ли је лепо умрети!!!Тако. Болестан. Далеко од погледа најближих.

Никада нисам причао са Мркићем о другим стварима, осим о књижевности, и књижевним превртачима, улизицама и књижевним гладницама и књижевности која не вара.

Штета што га нисам подстицао да прича о врло личним стварима; зашто није заснивао породицу? зашто се претварао у монаха књижевности? Личио ми је помало на марксисте, комунисте, али није ми познато да ли је био члан КПЈ.Пре бих рекао да није. Треба се распитивати, истраживати, реч је о аутору који то заслужује?

Веровао је да ће као писац преживети захваљујући оној огромној књижурини о мени из 2013. године: М. Мркић: ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу (511. стр.).

Сигурно је био у праву у томе - да евентуалну проучавоци мог Опуса неће моћи да заобиђу његове есеје, погледе, оцене... итд.

Да ту станем.

Кад нам је отац  Михаило преминуо (фебруар 2016) почео се понашати некако очински према мени (његов покојни отац се звао Михаило, можда због тога, помислио сам); не, у нашем оцу Михаилу је препознао нешто, на свој начин. У сваком случају, Миодраг Мркић је био неукалупљиви члан породице и  друштва у којем је живео, неуморни и радознали истраживач песништва, мита,  вук самотњак, и есејист старинског кова, поборник превредновања и заточник  бездане уметности....

Добро је да си се сетио, Имењаче, да напишеш нешто поводом годишњице упокојења Мркића! Ја никога нисам хтео да позивам; сви су се отуђили; повукли у себе, у ћутање; понекад дођу такви дани, месеци и године, раздобља, и она офире много тога, мрског, и смрскају сва лажна и интересна "књижевна пријатељства" и уопште пријатељства заснована на ћару. Хвала Богу, то је добро и враћа поверење у Истину и Бога.

Ово што ти пишем није за објављивање! Много је наших књижевних  знанаца и пријатеља последњих година, отишло тако, прерано, да Бог сачува ( читав низ чланова Бивше Групе Заветина, од Мирослава из Немачке (умирао је тих дана, када сам пролазио близу града у којем је живео док ме је искусна фон Бездек возила својим фордом) и так сам стигавши на обале шведског језера и града најпознатије шв. краљице Урлике сазнао да нема више Душанића! Следеће године је нестао као јаје са гроба изврсни критичар и есејиста Милановић! Па онда... да не ређам... Отишао је М. Павловић, својти  тамо где извире Дунав! Куда су  журили? Бог да им душу прости. Па онда Зоран М. Мандић..

Чувај се, Мирославе!

Спала је књига на два слова. Пиши одржавај кондицију.

Што се тиче зих друштвених мрежа, тамо човек стекне толике "пријатеље", са којима после не зна шта ће. Много би боље било да гледамо свој посао, свој часопис, и да се бавимо оним због чега нас је Небеска Сила убацила у овај свет.

Лаку ноћ.

Поздрави човека чији си био и остао жирант. С. Б.

Бог му помогао.

       Мирослав Лукић

 __

*  Миодраг Мркић је, нерадо то записујем, задужио не мали број писаца; изненађује чињеница да они који су живи, нису нашли за сходно, да се огласе, ни после неколико година поводом његовог "одласка", да спомену покојног полегу. Ако случајно има таквих осим ређих изузетака ја сам спреман да се извиним. Сматрао сам написавши у писму (одговору Тододоровићу поводом упокојења Мркића), да то писмо и оно што сам у њему написао, није за објављивање; мислио сам  - није још за објављивање, али ево, дошао је вакад да подсећам.... Нисам душебрижник, ничији, не...