УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 06. децембар 2012.

ZATRLI SE KO ŠARENI KONJI/ Mihailo MRKIĆ



MIHAILO MRKIĆ
P O R E K L O
(I)
Poreklo mojih predaka potiče od Peči, zvano mesto Dukađin. U Dukađinu živeo je Leka
Dukađin.
Leka je imao dva sina; Pavla i Gaša. Turci osvojiše Dukađin.
Pavle i Gašo ne hteše da prime Islam.
Pođoše u Crnu Goru. Kad su bili na Čakor, sedoše da se odmore. Gašo se pokaja i vrati se u
Dukađin i primi islam. Pavle ode u Crnu Goru, zaposli se kod gazde da služi.
Pavle je bio bele kose po prirodi, po tom ga meštani nazovu Bijeli Pavle.
U to vreme pada velika seoba Srba sa Kosova od zuluma turskog. U toj seobi bila je rođaka
Nemanjiča, trebalo je neko da je prati do Ercegovine. Pavle kao sluga potčinjen, njega odrede da
je prati. U međuvremenu Pavlov gazda pogine od komšije. Pavle, kad se vratio, gazdaricu našo
samu.Posle se skupili meštani da pričaju o tim događajima. U tom momentu izađe zec iz onog kamenjara.
Jedan od tog društva, sa štapom zamane da ubije zeca pa nije potrevijo zeca nego gazdu
Pavlovog.
(II)
Kteo da napušti, ali gazdarica nije dala. Nastavio život sa gazdaricom.
Pavle sa njom dobi sina Sčepana i druge (podatke nemam za ostale njegove sinove). Po Pavlu
se nazvaše belopavloviči.
Sčepanov sin Buba odvoji se od Sčepana i ostalih sinova Sčepanovih. Nastani se u Vržogrnci.
Sčepan ne znajuči đe je pošalje drugog sina da ga traži. Pronađe ga u trnjaku, naložio vatru
i ozidao kolibu. Kad se vratio, pita ga Sčepan nađe li ga. Nađok i vraži grm, veli onaj. Potom se
nazvaše Vržogrnci.
Buba dobi sina Milana, Milan dobi Nosaka, Nosak Petra, Petar Mališu, Mališa Zavišu, Zaviša
Miletu.
Mileta sa Novkom dobi pet sinova i jednu čerku. Sinovi: Risto, Lazar, Jovan, Todosije, Krsto.
Ćerka Stana.
Mileta prodao imanje u Vržegrnci, kupi u Lijroviči, tun je umro. Tu Novka, njegova žena,
ostade udovica sa petoro dece. Imanje malo. Reši da ode u Srbiju, pošto je u Srbiju imala sina od
prvog muža po imenu Đoko Markovič.
(III)
Đoko je živeo u selu Brestovik kod Smedereva. Novka je od kapitala imala kobilu. Reši se
da sa decom ode u Srbiju. Stvari natovari na kobilu. Prođe Javor, dođe u Brestovik. Te sa decom,
kod Đoka, sina od prvog muža. Tu se zadrže godinu dana.
Pošto su deca videla da kod polubrata nema mesta za budući život, napuste Brestovik. Nasele
se u Marine Kale kod Tulara. Tun im nije mesto odgovaralo. Dobiju zemlju u selo Kare, srez Dobrički,
okrug Toplički. Deca stigoše za ženidbu. Oženi se prvo Risto, pa Lazar, pa Todosije, Krsto
umre. Stana se uda.
MIODRAG MRKIĆ
874
Lazar se ožni Planom, ćerkom Petka i Velike iz sela Konjarnika. Prvo dete su dobili ćerku
Draginju, živela je dve godine. Onda su dobili sina Mihaila, pa Miloša, Milovana, Radosva, pa
ćerke Milosavu, Milušu i Milodragu.
Miloš i Milovan umrli su kao deca. Mihailo i Radosav doživeše duboku starost, kada ovo
pišem imam 91 godinu.
(IV)
Mihailo se oženi sa Rosom Milić, iz Kara, Cerkom Radovanovom i Janičinom. Sa Rosom
sam imao sedmoro dece, ćerku Spaseniju Senu, sina Jovana, ćerku Natu, ćerku Olgu, sina Miodraga,
ćerku Milanku i ćerku Stojanku. Jovo i nata su umrli kao deca u selo Kare. Jovan od tri i po
godine, Nata od dve. Cerka Olga umrla je od 14 godina u selo trnovče. Spasenja Sena ima ćerku
Snežanu, Milanka Pepicu, Stoja sina Dragana i ćerku Ivanu.
Služio sam vojsku 1926. godine u Beogradu. Po odsluženju odem na granicu tri godine. U
tom međuvremenu moj otac Lazar dobije zemlju u Drenicu, selo Trstenik, Kosovo.
Po povratku sa granice, odem u Drenicu gde je otac napravio kuću. Tu sam formirao domaćinstvo.
Po onom običaju i mogućnostima to je bilo pravo domaćinstvo i zadovoljstvo sve do
1941.
Nasta okupacija fašizma. Šiptari dobiše podršku od okupatora. Nastade bežanija i zulum.
Opljačkaše sve. Prinuđen terorom fašizma napustih Drenicu. Nastanim se u Prištini u svoju
kuću.
(V)
Uprištini sam teror fašizma izdržao do 1944, februara, osamnaestog. Napustim Prištinu,
uguraju nas u furgone voza istovare nas u Petrovac na Mlavi. Tu su nas sreli i bratski dočekali
građani Petrovca. Onda su nas rasporedili po sela, a moju familiju preuzelo selo trnovče. Došao je
Danilo Milojković sa kolima i utovario na kola i smestio nas u kuću njegovog rođaka.
Tu sam ja i moja supruga Rosa sa decom - Miodrag, Sena, Olga, Milanka i Stojanka - proveli
1944. i deo 1945.
Na Božić mi umrla Olga. Olgu su ispratili Leka, Mitar, Miloš Milojković iz Trnovča. Ispratili
kao najrođeniju.
Maja se meseca vratim u Prištinu, u svoju kuću, sa suprugom Rosom i decom Senom, Miodragom,
Milankom i Stojom. Olga je ostala u Trnovče zauvek.
(VI)
Uprištinu sam se zaposlio kao tršarinac, od trošarine pređem u mlin, iz mlina u kafanu, iz
kafane na put da tucam kamen, sa puta bez posla. Bez posla sam ostao. I dan i noć sam obilazio
rukovodioce tražeći posao. Potpukovnik Milan Begović, kao rođak, nađe mi posao da kopam kanale
za vojne objekte. I tun izgubim posao. Obratim se Dušanu Perunoviću i on me vrati u mlin.
Iz mlina odem u penziju 1959. godine.
Sena, Milanka i Stojanka udadoše se. Miodrag završio fakultet, ode u Beograd. Ja prodam
kuću u Prištinu, kupim u Beograd, u Južni bulevar 26.Sruše mi kuću u Južnom bulevaru 1967.
Dadoše mi stan na Novom Beogradu, u Palmira Toljarija 14. Ponovo kupim kuću u Vojvode Brane
56 i tu mi kuću sruše. Dadoše mi stan na Karaburmi, ulica Patrisa Lumumbe 18.
GOLEŠKA BOGINJA (NAŠA VELIKA MAJKA)
875
(VII)
Ja i supruga Rosa naš jednosoban i Stojankin dvosoban dadosmo za jedan troiposoban u
ulici Ratka Vujoviča Čoče 18. Tu mi je umrla Rosa, u bolnici Sveti Sava, 28. maja 1987. Saranili
smo se je u selo Kare. Tako da sam sada sa čerkom Stojankom i njenim sinom Draganom i čerkom
Ivanom.
Rođen sam u selo Kare kod Prokuplja.
Tun sam rođen, tun sam napravio grobnicu.
Tun mi je umro sin Jovan, čerka Nata, brat Miloš, Milovan i sestra Draga. Ćerka Olga je umrla
u Trnovče kod Petrovca na Mlavi, tamo samuje. Otac Lazar i majka Plana su umrli u Trstenik,
Drenica, Kosovo.
(VIII)
(I) – BJELI PAVLE
(II) – BUBA, SIN PAVLOV
(III) – MILAN, SIN BUBIN
(IV) – NOSAK, SIN MILANOV
(V) – PETAR, SIN NOSAKOV
(VI) – MALISA, SIN PETROV
(VII) – ZAVISA, SIN MALISIN
(VIII) – MILETA, SIN ZAVISIN
(IX) – LAZAR, SIN MILETIN
(X) – MAHAILO I RADOSAV, SINOVI LAZAROVI
(XI) – MIODRAG, SIN MAIHAILOV I
(XII) – RADE, SIN RADOSAVOV
To je istorija moje porodice.
Prvi je Bjeli Pavle, drugi Buba, sin Pavlov. Pavle dobi sina Milana, Milan Nosaka. Petar je sin
Nosakov, a Mališa je Petrov, a Zaviša Mališin. Ondak se rodi Mileta Zavišin, pa Lazar Miletin.
Lazar dobi sinove Maihaila i Radosava. Miodrag je sin Mihailov, a Rade sin Radisavov.
Eto, za sada, i za uvek.


__________ Prvi put objavljeno u knj. Miodrag MRKIĆ: ESEJISTIČKE DRAME, Beograd, 2012, str. 873-876. -Kao Dodatak. Videti:


ZATRLI LI SE KO ŠARENI KONJI55

Ovaj dodatak napisao je moj otac Mihailo (bogoliki) u 91. godini života. Rekao sam mu jednog
dana: Što i ti nešto ne pišeš? U to vreme on je znao da ja pišem, mada decenijama o tome nisam
govorio.
I, evo, on je napisao ovaj Dodatak koji je poslednji vapaj Velike majke u liku Bogolikog - Mihaila.
Žar činjenice koja čini... stablo sasušeno sa ostacima ploda. Mihajlo je govorio:
Mnogo nas poumiralo.., živih malo ima.. Nerođenim ni broja se ne zna. Istražiće nam se trag
po tragu kao šarenim konjima. A mene je pitao:
Mijo, može li ovo da stane u neku knjigu? Ako može ijedna slika... Ali pazi da ti ne pokvari
knjigu.
Rekao sam mu: Neće, Miko, neće, ona je već pokvarena. Mihailo je želeo da se ovaj dodatak
zove Zatrlili se ko šareni konji; Mihajlo je voleo da čita moje knjige, mada mnoge stvari nije razumeo.
Jednom prilikom me pitao: „Mijo, što ne pišeš romane ipriče?” Drgom prilikom
(dugo me gledao) je rekao: „Nijesi ti na mene, ličiš na Rosu. Ona je sve razumela i umela da
priča”. A Rosa?
Bila je nepismena. Kajem se što je nismo opismenili. Za mene su bile zapanjujuće njene metafore
i začuđujuće razumevanje fi lmova visoke apstrakcije. Da - pravi fi lmovi, gde govori slika a ne
reč. A vrlo retko je izlazila izkuče.

55 Redigovao Bogislav Marković


среда, 28. новембар 2012.

ZAVETINE My Opera / Миодраг МРКИЋ




Последња сфера мистике
 Сабрани радови о Белатукадрузу 
(алиас Мирославу Лукићу)




Увод у моје Сабране радове о Белатукадрузу






Ова књига, ипак, не обухвата тумачење целокупног опуса Белатукадруза – то је задатак оних који долазе, млађих.О  Белатукадрузу (алиас Мирославу Лукићу) написао сам књигe, које су, углавном, својевремено, штампане у академским, малим, симболичним тиражима.  И са великим бројем штампарских и других грешака (из Белешке о писцу, на крају ове књиге, читалац се може обавестити подробније о тим књигама). Крајем лета 2012. године, напунивши 81. годину живота, пожелео сам да све те књиге, угледам  између истих корица, прештампам - али отклонивши штампарске и друге грешке, јер – чинило ми се, ако се то не учини сада, онда – када? Тако је настала ова књига  о Белатукадрузу (алиас Мирославу Лукићу) или Последња сфера мистике. 
Ова књига има 9 целина, које су у већини случајева прештампавају по хронолошком редоследу, онако како су прелиминарно штампане, осим прве две целине и уводног дела.

Све у свему, највише сам текстова написао о Белатуадрузу као песнику и уреднику „Заветина“, читавог низа часописа, а затим и управника комплексног „Сазвежђа ЗАВЕТИНА“.

Иако ни један ред нисам написао о вези између музике и песништва Белатукадруза, чини ми се да би добро било да реч опера остане, ако већ не може у наслову књиге, онда на неки други начин, јер певање Белатукадруза (a cappella) , тј. певање без инструменталне пратње, својеврстан је речитатив, више оперски, но оперетски....

Децембар 2012.                                                                       Миодраг Мркић

__

  *...Лукић је трагалац за истином и вероватно један од зачетника не само српске књижевне елите и зоне преливања, већ и европске...
Лукић није од писаца које ће угурати у обавезну лектиру; није књижевни манекен, већ, стицајем околности, заточник до скора гета малих тиража, писац који пише у сенци бестселера.
Написао сам, већ књигу - студију о Лукићевом УЈКИНОМ ДОМУ, коју најшира књижевна јавност и штампани и електронски медији игноришу, из више разлога. Показао сам драгоцене разлике између тог Лукићевог романа - есеја и толиких сличних романа писаних на исту тему српских писаца, које су одавно прогласили "великима". Оно што тим књигама, и писцима бестселера, фали, најкраће и најгрубље речено је ... енергија књижевне уверљивости, књижевна веродостојност.

*
Мислим да Лукић види и изражава оно што ретко ко види у српској литератури.
Његов опус је скривен, и још увек се укрива, и није тешко претпоставити шта је свему томе узрок. Лукић је - свесрпска и свебалканска књижевна громада; овог писца ће прво "открити" свет, Европа, па тек онда његов шири и ужи завичај. Највећа КЊИЖЕВНА ПЕПЕЉУГА српске књижевности управо минулог века у српској литератури - ето то је Лукић, што је већ примећено, али узгред, али треба понављати и спашавати образ... Не образ "књижевних маћеха"; зар су га икада имали?...
Довољно за оно што све време хоћу да изразим а измиче!...


 

среда, 21. новембар 2012.

Прећуткивање / Миодраг Мркић



 
...Издвајам рад из Савременика јер верујем да је он највише познат и највише деловао, и произвео као профитабилну “робу за пробирљиво тржиште” робу која се зове превредновање. Моја књига Превредовање је и знак непристајања на прећуткивање  подухвата песничког Мирослава Лукића. Човека, песника – креативца који говори о томе да је жив. Да је дух полемичности, сумње. Да није све у конфекцији књишкој и поетичкој мелодраматици отужних прича и виђења око Кафке, Камија… Душе…, љубави. Око прљавог академизма где нема живе речи поетске из жаришта осећања. Није све у конфекцији о “националном бићу небеског народа”…, у прежвакавању погрешно речених мисли о Црњанском, о Исидори Секулић, о Андрићу итд.

Предвечерје
                                                             ……

Писати на мој начин о подухвату Мирослава Лукића и превредновању је нешто што подразумева књижурине и књижурине*. Но, то ће млади критичари, историчари књижевости. (......)
                                                           …..
Ја кад пишем о некоме, тешко повезујем дело и њега као живог човека. Дешавало ми се да изађем у град и сретнем писца о коме сам баш пре 10 – так минута писао, о његовој књизи.  Никако у том тренутку не могу да доведем у чврсту везу човека и дело о коме пишем. О коме сам до пре 10 – так минута писао. Неколико пута сам доживео и Мирослава Лукића, али чини ми се и он мене.

Прећуткивање – производно средство бирократије

Наше време обилује са прећуткивањима. Прећуткивање је садистичка – исплатива фина техника модерних бирократија. Изгледа да такозвани тоталитарни режими не оперишу много са том техником. (Нарочито изгледа да је у примени у књижевности). Мирослав Лукић је миљеник прећуткивања наших сурово сирових производних поетских естеских односа. Дивље примитивне бирократије. “Људи се боје човека који ћути…” – каже Јован Дучић. А тај човек је бирократска мистификација; естеска, поетска политичка сила. Прећуткивање И само прећуткивања. Прећуткивање и ћутање је гробни вид модерних експлоататорских бирократија. Ћутање над ћутање. Знати ћутањем говорити. Ипак будућност се више занима за речено но прећутано. Прећутано можда слави јер га препознаје као своје, као себе сенке будућности.

Дакле, рецимо тривијално – будимо оптимисти и за прећутано и за речено. Дакле, негујмо врсту ћуталицу (мучалицу) – посебну говорну форму… галама и жамор ће престати. Наступиће тишина и ћутање. Чуће их јер ћутање је “најбоља употреба речи је потпуно ћутање” (Чуанг-це). Да, сенке будућности Лукићеве креације.

                                                       ….

Нека ми опрости Лукић. Не, боље да кажем: нека ми опрости Мирослав. Нека ми опрости. Добио сам тренутни напад без смисла нашег активизма дубоког, искреног, људског у односу на мртвило халабуке активизма смрти литературе, не песништва.

А, ипак – ми смо активни . Све је то важно. А безконачност коначности васељење па и шире траје, и ми у њој језом ништавила засути, засењени трајемо.
Превредновање… О, мој двојниче, рано моја- уста расекотине ћутања брбрљивог . Зар и ПРЕВРЕДНОВАЊЕ васионе и шире да нестане?

А ми о њима о сну пораза узаврелог ћифте духа – душе… Можда и то?! Само да има вредност. Постојати?!

Па ипак, бити или не бити је … Малодушја сплет, нека не ступа наш буновни лет. Пред коначне безречице снове, јуришајмо у људскости нове. Јер, ево 3333 година и зора и наш дах древног превредновања читаоца обузима. Не сметајмо му. Вруље заумља нека га муче. Видимо шта рекосмо јуче. Сенке будућности. 

_________

          * Треба поновити : Ја сам нека врста есеисте, пишем како пишем. Значи, нисам критичар, нисам историчар књижевности, па нисам ни писац монографија са целокупном научном апаратуром. Могу рећи да сам и можда патолошки опширан. И када пишем о било чему, имам неку потребу да детаљније показујем… Ја имам пуну свест о томе да Мирослав Лукић у многим својим књигама говори о потреби превредновања. На шестој страни моје књиге Превредновања кажем између осталог: Мени се чини да је неки свесно – несвесни захтев за превредновањем у виду манифеста на почетку новог века – миленијума, управо захтев Мирослава Лукића. Значи, његов рад објављен у Савременику ( бр. 95 2001. – 96. 2002). У његовим књигама местимично постоје захтеви за превредновањем нашег песништва друге половине 20. века. Узгредни захтеви постоје и код других аутора… 
         (Из рукописа М. Мркића Сенке будућности )


четвртак, 18. октобар 2012.

СЕНКЕ ТИШИНЕ* На Вратима Звижда / Миодраг Мркић



 (Фрагменти из прерађене књиге)
Песник Белатукадруз (алиас М. Лукић), на Радану, село Бучумет, 15. октобар 2012

...
О, где сам, где сам то, Боже, ја?
Чује се авет Бодлера:” Авај, све је понор: акција, жеља, сан”.
Светлост ме је повела према суштинском кланцу;
мене последњу карику у бескрајном ланцу.
*
Живи су мртви, а мртви су чувари
искона.
Доводи понор најдубљег очајања.
*
Сећање сећањем открива,
све треба разложити, оспорити.
*
Најскупље речи... немушти језик...
*
Мртви песници - непоткупљиви сведоци.
Поезија је опасна, неуништива материја.
*
Из сваког необележеног гроба једно око гледа.
А ја сам одувек био нешто друго.
Пробијам се кроз заборављено.
Спојено тајно са оркестрима у космосу.


*
Истина закопана
у гробу без крста.
Цвета на овоме свету,
а рађа на оном.
*
Самоћа зјапи;
сета лови неухватљиви смисао.
*
Своје место у бесконачном ко уступи.
*
У мутним временима су подметнути.
Упутства долазе из дубине,
из распрскавања звезда... Ноћи.
*
Како отворити капију заборава?
Јасноћу јаснију од зрачних снова?
Све (и Тишина, и жубор матице, дању - ноћу)
тоне у самоћи у дубљу јасноћу.
*
Тако почиње оно неизбежно, опело Страви.
Покушај да се разлучи сам почетак,
ужас почетка.
Авај! видим: пролазност славе која лишава
душу просветљења.
*
Какво ме је, знам ли, зањихало клатно?
Путујем... зар да се предам? станем?
*
Не проћерда Божји дар узалуд
подвлачећи немуштог језика улогу противуречну.
*
Поново је пронађено Време битно...
*
Несрећни власник туђих тајни.
Неразлучена Тмуша.
*
Био је обесвећен
живот пре него што је започео.
*
Говорити? С ким? Кад никог живог нема?
С прапочетком?!
Бесмисао ме је уморио.
Живот се може разумети уназад.
*
Празнина светли, као звезда, јасно.
Поруке истини.
Смешим се облику што занемарен лежи,
ал и даље у будућност сеже.
Далек сам себи, даље од рођења.
Никако да се од Таме одлепим.
*
Нисмо знали да све почиње
и све завршава пепелом.
Тонући све дубље у вир, све мање
сам чезнуо за живим
животом.
Чекати тајно, дрхтати од речи АКО.
Као у сливнику накупило се у Бићу
много горчине, превида, устукнућа.
Тако сам слаб пред најездом Ништавила.
Немоћ расте, подмукло као тумор.
Негује је судбина, бесмисао и одлазак.
*
Ту дух нека сва сећања претражи;
ту где се тајна осмехује као девојка из гроба.
Као да је Бог ушао у моје срце
Трен отвара вечности душа,
врата у мом бићу заборављена, непозната.
**
Гледајући у стварност уметници гледају кроз велове
где она није.
Свет је успаван... Празнином.
Никада неће допрети у бесконачне...
све је симболично и ништа друго.
Упитај се:
У какво си ме ово обличје, Боже, утиснуо?
Сувише стар за љубав, сувише млад за смрт.
Све истине су сахрањене овде.
Овде ће никнути поново.
Лепо је што сам умро далеко.
Уобразиљо, ти мене а не ја тебе ствараш,
ти још једина умеш да разговараш
у ово глубо доба
ТИШИНЕ, Тишине, тишине.
Туга се спустила до корена свога
Истина се не види цела ни при блеску муње.
Овде је све заптивено.
тишина, Тишина, ТИШИНА.


__________
* Ову је песму монтирао М. Мркић од стихова из књиге ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА
Мирослава Лукића. Циљ монтаже је да читалац на једном лирском призору види детаље пејсажа
метафизике Вечности, Тишине, Не(бића). Смелост неких наших песника у продору у онострано
иде до питања: “Кад би Бог дошао?” Ипак, пре свега, хоћу да покажем, да Лукићева мистика и
фантастика, и метафизика, није фантомска. Да није у питању фантомски бол због тишине. (.....)

Противници причесљенија, беатификације, посвећења у “проклете”
песнике. “Плурализам мишљења” - много жеља, хтења.
“У нас” постоје списатељи два удружења. Из оба повикаше у хору
несугласја. Власт, досије, сарадници полиције - лажни сарадници неба. Све је
ту што за “умност” треба. Ту је “За” и “Против”; и измећу “За” и “Против”.
И преко туче хоће Вечности, Празнини, Тишини да се препоруче. И једни и
други вични списатељској званичној туги. Национално бићевити и бичевити.
“Забринути за усуд народа”. Прилагођени духа - душе пролетери сврстани по
шићара мери. (Мало)грађански интелектуалци од режима дозирани
бунтовници, дисиденти; бардови и борци за демократске слободе, борци за
народ. Одговорни уредници, директори , управници, чланови... Научно
стручно по мери народног усуда продају своја себична наклапања. Заставу
крваво прљаву ПРИЛАГО\АВАЊА дубокоумног; и увек - “помого нам
Бог!” Као некад самоуправно несврстани; добро знани дани... “То мајка више
не рађа”... Удворице многооблично лице.
Урлају: Да се зна, да се чује, да се не посвети! Да се не беатификује
у “уклете” песнике... Није научно стручно угледан, познат и признат бард
наше књижевности... светског угледа... кандидат за Нобелову награду...

Популарни постови