Миодраг Мркић

Миодраг Мркић
Данас

уторак, 13. октобар 2020.

ПОВОДОМ 23 ПЕСМЕ АЛЕКСАНДРА ЛУКИЋА У "БРАНИЧЕВУ" БР. 3-4/2020.

 


Mиодраг Мркић



ЛИРСКИ пресек времена, можда епохе
Смисао бесмисла и бесмисао смисла

(23 песме Александра Лукића у Браничеву број 3-4/2020. год.)



У Браничеву (Часопис за књижевност и културу) број 3-4/2020. година на 171-196. страни објављене су 23 песме Александра Лукића. Песме су различите дужине. Неколико њих због „светиње приповедања“ можемо назвати, ако не поемама а оно бар поемичким песмама. Дакле – жанровска толеранција нашег времена. На пример: Уз Витовнички стослов или епизода из Румуније пред пад Ждероње (за Мирчу Динескуа) Папирнати бон; РЕАЛСОЦИЈАЛИЗАМ; Спасимо душу; Рок; Јасан дан и Старо репиште. Све ове поемичке песме имају по око две странице по песми.

Математички поетичари кажу да је „лирска песма мали организам“. Будући да је мали организам лако се примећују мане за разлику рецимо од поеме. Лирске песме у ових двадесет и три песама имају „нулти степен“ нешто што би одговарало „фабули“, „сижеу“, „сказу“ у епском делу.

Поемичност... Све песме (23) скупа узете са мало интервенције могу се узети у композиционој структури као поеме. Могу се претворити у поему. Не смета у томе реална метафизика. Можда је сврха вешта употреба обрнуте експозиције...

Александар Лукић може за себе рећи: „Ја сам увек исти“. Асоцијација на Андрића: „Ја сам од Пута Алије Ђерзелеза увек исти“. Да, исти у песмама и роману Маестра пер Пјетра. Дакле, Лукић је у сржи људског трајања: то значи да је, говорећи језиком филозофије, у самобитку, тубитку и Не(битку). Да не распредамо поетички – он је у „вечном“ реализму са нијансама психолошког, сатиричног, натурализма, натурализма тока свести... Моје тумачење романа Маестро пер Пјетро написано пре 20 година и објављено ових дана 2020. године, као и тумачење лирике Капларског кола објављеног 2020. год. потрвђује тврђење да је „увек исти“. То значи да Александар Лукић није неки поетички потрчко, постмодернистички „плаћено-дисидентски“ поета.

Сигурно да претерујемо кад кажемо Пресек епохе. Мало нас оправдава то што кажемо Лирски пресек, лирска синтеза. Ту је и смисао бесмисла и бесмисао смисла.

Нејасан је тај пресек лирски ако немамо на уму Алена Дагласа, првог човека ЦИА-е који у књизи Како победити Словене каже и ово: „Словене ратом не можеш да победиш. Ми ћемо им дати лажне идеале и они ће сами себе уништити. Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике и у њиховој домовини. Честитост и поштење биће исмевани и сматраће се остатком прошлости. Подмуклост и дрскост, лаж и превара, пијанство, наркоманија, хомосексуализам, издајништво, шовинизам и међунационална мржња... Све ћемо то неприметно култивисати у свести људи“.

Да, нејасан је тај лирски пресек времена ако немамо на уму да Запад истура бивше социјалистичке земље, нарочито словенске које се граниче са Русијом, Белорусијом тако да у случају рата доживе грдне погибије. Да, додатак политичкој филозофији Дагласа...

Европа... Мутан тип... Паганац Зевс претвори се у бика, украде је и на својим леђима однесе је... 

       Видети више у најновијој књизи Миодрага Мркића КРАТКИ ОГЛЕДИ,7

петак, 28. август 2020.

ДВА ОГЛЕДА О КЊИГАМА АЛЕКСАНДРА ЛУКИЋА / Миодраг Мркић


Уочи великог празника - Велике Госпође изашла је из штампа најновија књига агилног књижевног критичара - професора књижевности у пензији Миодрага Мркића



...

Напомена
Два огледа о књигама Александра Лукића
Први оглед
Крваве љупкости милосрдног анђела (О роману Маестро Пер Пјетро)
написан је пре 20 година. Има око 90 страна. Ево, стицајем околности
2020. се објављује први пут.


Други оглед
Капларско коло око популистичке метафизике (О лирици Капларског
кола која је објављена 2020. године). Текст има око 30 страна.
Рецензенти су др Јован Пејчић и Душан Стојковић. Рецензије нису
објављене у књизи. За мене је то повољно јер ја не читам рецензије да
не би ме ометале у мом доживљају дела о којем пишем. Но, поред свега
рецензенти уливају неку сигурност.
Извесну посебност видим у томе да су Мирослав и Александар браћа.


Овим ауторским редовима отвара се ово академско издање штампано у довољном броју примерака. Књига је штампана као Независно издање.
И може да се поручи у штампаном или дигиталном облику по повољној цени.

* *
       Неколико  одломака из првог огледа ове Мркићеве најновије књиге
Поетска поетика
(манифест Роман)

Ретки су романи који се могу назвати Манифест, поетички роман,
„Роман о роману“. Дакле – програмски роман Маестро Пер Пјетро је
такав роман

петак, 17. јул 2020.

Мирослав Лукић о Мркићевим Прилозима за биографију Ђавола


Мирослав Лукић о Мркићевим Прилозима за биографију Ђавола

Заветине+ Број 16-17, Београд, новембар 2019. Година V


Дубока самоћа
„Знао сам још тада и записао: И сутра ћу, дакле, самовати, заборавити на своју самоћу читајући... Ја сам већ био продао душу ђаволу уметности, и тако сам из мешавине самољубља и незнања, довео свој живот у положај да буде вигитабилан“.
Лукић сликовито тумачи и моју самоћу. Даје неку општост психологије стварања и у њој самоћа, усамљеност, осама као нешто нужно и у физичком смислу, и у филозофском, и у психолошком, и у психијатријском, и у религиозном.. и у мистичном, социјалном, политичком... Тумачи боље и од Сиорана, Бога... Критиком осећања, маште, воље и разума. Да тим редом у креацији књижевника. Лукићеве слике села су слике језе самоће човека у „стварности свега“. Какви текстови за снимање филмова.
Нестајање села. Самоћа човека у језама пролазности. Заветине... Заветине пружају разним врстама историчара да употпуњују празнине и да им текстови буду сочнији, животнији. Романописци, хроничари ће обилато користити Заветине...
Кажем: Уз сво поштовање Лукићевих цитата (сведока) моји сведоци (Лукићеви цитати) су поузданији, животнији. Још уз то моји тешитељи Лукића у књизи о њему Шекспир, Милтон, Едгар По, Пушкин, Његош, Дис, Бодлер теше Лукића у његовој самоћи као неког равног њима. Па и Бог као сведок... На суду оптужени каже: „Бог ми је сведок“. Лукић је за мене тај бољи сведок и у оцени његовог дела о мојој психологији стварања Прилог за биографију Ђавола. Дубока држава. Ми смо становници, житељи дубоке самоће, држављани дубоке самоће. Дубоке самоће ето производе проклете песнике, али мислим и очајнике терористе – експлозије очаја...
И ја и Лукић знамо да у тему самоће укључује се и самоћа у монаштву, у хришћанству и у више варијанти вера. Самоћа и у њој оперисти са: мишљу, маштом, осећањем и вољом тим основним духовним способностима... Тиховање... Обожење... Микрокосмос... Макрокосмос...
Ето, Лукић накнадно тумачи психологију стварања Прилога за биографију Ђавола. Као есејиста имам право и на такве манипулације.




Лукић је мудар

Математички поетичари кажу да свако уметничко књижевно дело има икс (x) значења. Поетичари даље говоре о томе да једно дело за једног читаоца има једно значење, али и за тог читаоца има различито значење у различитом добу тог читаоца.
Мирослав Лукић је човек емоционалне интелигенције. Он пише и оно што осећа. Не пише оно што се слаже са режимском књижевношћу, бирократском, официјелном критиком „плаћених дисидената“ и критиком „небеског народа“... Он се прећутно не удвара писцу о коме пише. У овом случају он се не удвара мени.
Да, он је мудар, а не паметан. Мудар у значењу тог појма код старих Грка; „Мудар значи моралан“.
По логици пендрек-естетике, „соц. реализма“, капитал. реализма и његовог метафизичког агитпропа, лакировке... Национализма у „небеском народу“ требало би да ме хвали јер сам о њему као писцу објавио неколико књига и посебно књигу Последња сфера мистике, књига о Белатукадрузу (Заветине, Београд, 2013). Последња сфера мистике за мене је књига приручник из кога често могу да узмем нешто. У последњој мојој књизи, делу Поетско у чињеници и броју (Детаљи живота Бранислава Јованчића) цитирам делове из Последње сфере мистике