Миодраг Мркић, есејиста

Миодраг Мркић, есејиста
ОБЈАВЉЕНА ДЕЛА: ЕСЕЈИСТА МИОДРАГ МРКИЋ Рођен је у Трстенику - Дреница (Косово,1932). Окусио је горки хлеба избеглиштва током Другог светског рата (породица му је избегла у округ пожаревачки). Век је провео као професор књижевности. Живи у Београду. Написао је више од двадесет књига есеја...

петак, 17. јул 2020.

Мирослав Лукић о Мркићевим Прилозима за биографију Ђавола


Мирослав Лукић о Мркићевим Прилозима за биографију Ђавола

Заветине+ Број 16-17, Београд, новембар 2019. Година V


Дубока самоћа
„Знао сам још тада и записао: И сутра ћу, дакле, самовати, заборавити на своју самоћу читајући... Ја сам већ био продао душу ђаволу уметности, и тако сам из мешавине самољубља и незнања, довео свој живот у положај да буде вигитабилан“.
Лукић сликовито тумачи и моју самоћу. Даје неку општост психологије стварања и у њој самоћа, усамљеност, осама као нешто нужно и у физичком смислу, и у филозофском, и у психолошком, и у психијатријском, и у религиозном.. и у мистичном, социјалном, политичком... Тумачи боље и од Сиорана, Бога... Критиком осећања, маште, воље и разума. Да тим редом у креацији књижевника. Лукићеве слике села су слике језе самоће човека у „стварности свега“. Какви текстови за снимање филмова.
Нестајање села. Самоћа човека у језама пролазности. Заветине... Заветине пружају разним врстама историчара да употпуњују празнине и да им текстови буду сочнији, животнији. Романописци, хроничари ће обилато користити Заветине...
Кажем: Уз сво поштовање Лукићевих цитата (сведока) моји сведоци (Лукићеви цитати) су поузданији, животнији. Још уз то моји тешитељи Лукића у књизи о њему Шекспир, Милтон, Едгар По, Пушкин, Његош, Дис, Бодлер теше Лукића у његовој самоћи као неког равног њима. Па и Бог као сведок... На суду оптужени каже: „Бог ми је сведок“. Лукић је за мене тај бољи сведок и у оцени његовог дела о мојој психологији стварања Прилог за биографију Ђавола. Дубока држава. Ми смо становници, житељи дубоке самоће, држављани дубоке самоће. Дубоке самоће ето производе проклете песнике, али мислим и очајнике терористе – експлозије очаја...
И ја и Лукић знамо да у тему самоће укључује се и самоћа у монаштву, у хришћанству и у више варијанти вера. Самоћа и у њој оперисти са: мишљу, маштом, осећањем и вољом тим основним духовним способностима... Тиховање... Обожење... Микрокосмос... Макрокосмос...
Ето, Лукић накнадно тумачи психологију стварања Прилога за биографију Ђавола. Као есејиста имам право и на такве манипулације.




Лукић је мудар

Математички поетичари кажу да свако уметничко књижевно дело има икс (x) значења. Поетичари даље говоре о томе да једно дело за једног читаоца има једно значење, али и за тог читаоца има различито значење у различитом добу тог читаоца.
Мирослав Лукић је човек емоционалне интелигенције. Он пише и оно што осећа. Не пише оно што се слаже са режимском књижевношћу, бирократском, официјелном критиком „плаћених дисидената“ и критиком „небеског народа“... Он се прећутно не удвара писцу о коме пише. У овом случају он се не удвара мени.
Да, он је мудар, а не паметан. Мудар у значењу тог појма код старих Грка; „Мудар значи моралан“.
По логици пендрек-естетике, „соц. реализма“, капитал. реализма и његовог метафизичког агитпропа, лакировке... Национализма у „небеском народу“ требало би да ме хвали јер сам о њему као писцу објавио неколико књига и посебно књигу Последња сфера мистике, књига о Белатукадрузу (Заветине, Београд, 2013). Последња сфера мистике за мене је књига приручник из кога често могу да узмем нешто. У последњој мојој књизи, делу Поетско у чињеници и броју (Детаљи живота Бранислава Јованчића) цитирам делове из Последње сфере мистике

недеља, 14. јул 2019.

Звечанска 9 / Миодраг Мркић


Звечанска 9

(Центар за опекотине, пластичну и реконструктивну
хирургију)



Овај центар придапа КЦС.
Јануара 2013. оперисан сам од тумора на глави... На истом месту оперисан сам
2018. год. Током испитивања дијагноза је била и малигно и бенигно...
Сваки пацијент је индивидуалан... „Индивидуални приступ пацијенту...“ Не ме-
шам се у струку.
Лежао сам у соби 4 и први пут и други... Пацијенти су углавном 50-60 година. Ско-
ро сви су угојени. Стомаци велики. На првом сусрету они се деле на стомаке и остало.
Заиста... Да, самоубилачко једење, ждерање. Може се рећи да су они у стању једења, без
прекида... У сећању ми је један који пре ручка, непосредно, смазао нешто између кифле
и векне. Пратио сам шта ће да ради на ручку. У року од пет-шест минута све је смазао и
отишао. Заиста лекари имају грдне муке у вези са индивидуалним приступу пацијенту.
На питање сестре које лекове користи, један је из пластичне кесе изручио преко дваде-
сет лекова. Љут и на себе и на ко зна кога... Како се снашла сестра...
Неки често излазе... Мислим иду да пуше. Још сам приметио да је логореја у пора-
сту. Већ сам неколико пута прочитао ту информацију из психијатрије. Знајући то, ја
се у самоодбрани припремим и приликом упознавања ја кажем да „не чујем добро“. То
се уклапа у моје године (88). Последњи пут када сам лежао од њих десетак била су три
логорејичара. Касни сати... Угашено светло... Онај који пати од пролива говора прича.
У самоодбрани окренули су леђа. Жалосна слика: он прича, фабулира приземне кон-
кретне слике из породичног и комшијског живота... Захваљујући томе што ја не чујем
мени се и не окреће... Има веома тешких болесника. Но изгледа да нема те болести која
се може супроставити логореји. Вероватно томе помажу и модерни лекови...
Да... Телеком живи од логореје...
Неколико пута сам присуствовао записивању рецепта од пацијената за болест
од које га лече у болници. „Рецепта“ његове тетке, комшије итд.
Пијење сокова, флашираних вода је процес.

среда, 19. јун 2019.

Тајна списатељица у Седмици Азбука самоће (фрагмент из рукописа) / Миодраг мркић



Тајна списатељица у Седмици Азбука самоће 
(фрагмент из рукописа)

 У трамвају Седмица сам на путу од блока 45 до Звездаре (Устаничке). Преко пута мене је једна баба, бака и дечак од 12-13 година. Бака и унук – мислим. Но избегавам да ступим у контакт у стрепњи да не упаднем у тиранију препричавања. Бака ме гледа, али више као да гледа у неке дубине, поноре себе. Да не упаднем у малограђанску алхемију трача „логорејичку“. Свирепи су и немилосрдни... Прича, прича у финим манирима... „Знате господине“... Tу је и мобилни, дере се, скоро да јој не треба телефон јер се далеко чује. Оне које изједначавају бонтон са културом. Прича, прича: „...И тако ми се виђали, излазили, мало је тврд на пару... И Пјер ми каже: Знаш шта Богданка, ти си сама и ја сам сам... Имао је несрећу. Син му се предозирао... То што је зарадио у Француској... Син и ћерка... Она је у Аустралији... Каже он мени: `Да један стан издамо...` Његов смо издали за мини-маркет... 500 евра...“ Или нека друга, што би рекла моја покојна мајка „неопевана гробина“, уступа ми место чaк из трећег реда иза мене. Дере се: „Изволите господине седите...“ Данашња омладина знате...“ Стоји ми више главе и прича... „Знате, господине, у животу вам је ...“ Царство трача... Логореја у порасту... Остаје човеку да се брани. Пресит свега онога што кажу: „у животу вам је“ и Аристотел... И Заратустра, и Свето писмо... И Гилгамеш, и Шекспир, и Његош... Устао сам а тек што сам сео и пробио се без поздрава и изишао. Најчешће су те које знају; „У животу вам је“ „професорке у пензији“ „инжењери у пензији“ и често у акценту изговора приметим призренско-тимочки или зетско-сјенички. Треба да будеш мазохиста, прекаљени ћифта, пиљар па да можеш издржати препричавање, фабулирање..., тиранију речи или у најбољем случају писац коме је баш то потребно за књигу. Неке ти нуде место своје иако има слободних места, иако је далеко... Провидан, блесав начин да ступи у контакт. Логореја је свирепа, блесава у нападу...

четвртак, 01. фебруар 2018.

ЈАЛОВ СПОР / Александар Лукић



ЈАЛОВ СПОР

Бивша кућа пок. Слободана Полова, снимак Бранка Веддер, лето 2017


Умртвљен сат посред зида 
пусте куће – шта говори? 
Kазаљке ка бројчанику заузеле 
став - на готовс: укочени детаљи 
мртвог система слабо шта вреде.

Годинама зврји та стравна слика.
Недолични рогови. Кувани рачићи.
Минско поље историје мувосерина. 

Наследници породично дупе скрасили
преко баре - у Србији тако зову
исељенике у Америци. Западни шарм.

Узорни амерички радници, тамо далеко,
а у рођеној кући нема ко да навије сат. 
Нико и ништа влада пустом кућом,
као да никад нису били овде.
Са именом и презименом 
породичне лозе: одоше, одоше!

Пободена вила у свеже стајско ђубриво
пре поласка на пут, сећа на њих. 
Стоји на истом месту у базену за шталом - 
стајњак огорео, а по њему ниче дивља башта. 
Самоникле врсте. 

Слика са боцом, лето 2017, Бранка Веддер


Прутљика  дивље трешње никла уз темељ штале,
а мало даље ижђикљало стабло ораха - банкара 
међу дрвећем. Традиција овог поднебља.
Ладолеж се вере око држаља виле 
несрећни племић напуштеног поседа шири
хумор, јасан и начелан као кров оронуле куће. 

Трубице ладолежа, маме пчеле
у утробу цвета да посисају музику
дубљу и суштинскију од музике
са самог писка трубе. Приђите благословене, бубе.

Нечије име са самог руба трубе одзвања
и ви то не можете схватити избеглице. 
Анђели, велим, ви не можете појмити 
камо путује туга човека.

Гробови чекају наследнике.
Њихово стрпљење је вечно.
Вечност поништава време.


Hotel THEOXENIA
LOUTRAKI
03.07.2017. 17.сати



      ___________

          извор: Из нових рукописа српских песника