Разговор са кандидатима за награду града Београда за 2009 - Лукићем и Мркићем

Јуче је Скупштина града Београда објавила Листу кандидата за награду града Београда за 2009 у скоро свим београдским листовима. Као кандидати за награду града Београда у области уметности предложени су, између осталог, Мирослав Лукић (1950- ),књига «НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ», антологија српске поезије 20. века, у издању пожаревачке Едиције Браничево (2009), и Миодраг Мркић (1932 - ), књига «Рукопис у ћоравој соби нађен», оглед о целокупном стваралаштву Мирослава Лукића.

Мркић је, до дана данашњег, написао неколико огледа и студија и објавио их као посебне књиге, о стваралаштву Мирослава Лукића. Жирију је донекле, с обзиром на ту околност, олакшан посао.
Разговарали смо телефоном са оба аутора и питали их надају ли се награди града Београда. Овде објављујемо део тог разговора...

Лукић: Не...хаха!...То је књижевни рулет!...Зашто би ми доделили награду града Београда, сада, за 8. коначно и сажето издање ове антологије српске поезије 20. века, када ми нису дали за 2. допуњено издање исте антологије? Хаа... Да ли се то Ви шалите? ... Па у том жирију су често седели, и још увек седе, они којих нема у тој антологији...

- Па баш зато што је Ваша антологија строга, несебична, различита од свих других антологија српске поезије, што практично, колико знамо, није доживела ни једну озбиљнију покуду...

Лукић: Хаха... А Ви верујете да овде књижевне награде додељују за таква прегнућа... 2003. године на листи предлога за исту награду беху 3 ствари које су потекле из моје "лабораторије", међу њима и моји Сабрани радови!...Преко 30 књига...Можда ми доделе награду из неких других разлога, ако се посвађају, или шта ја знам... Можда зато, што слава београдских "Заветина", које сам ја основао, пре тридесетак година, када се још додељивала тзв. Октобарска награда града Београда, пада у време када и заветина града Београда? Лепо би било да се ова награда зове Спасовданска... Дакле, шалу на страну - зашто би мени доделили ту награду?...

Мркић: Не... (Смех)... Не очекујем... Таман посла... Волео бих да је доделе Лукићу, јер је овим 8. и коначним издањем антологије српске поезије коначно започео дуго одлагани процеса превредновања у српској литератури...Ако ове године Лукићу доделе ту награду, повероваћу да се нешто померило макар мало... Ја сам се својом књигом, студијом, потрудио да убедим, све, па и евентуалне чланове жирија... Надам се да се неће обрукати, да неће и ове као и ранијих година, награду доделити погрешнима... Али.... (Бодри смех)

Олимп легионара поета бирократске књижевности / Миодраг Мркић

Аутограф Мирослава Лукића (добијена сагласност песникове породице да се аутограф прелиминарно штампан у једној од библиографија М. Лукића, публикује овде)

Олимп легионара

поета бирократске књижевности
(Поете- легионари «награђеног правца»)
«Бирократска књижевност», књижевност «награђеног правца» има своје легонаре поете, писце... Они се разликују од других поета, писаца. Разликују се по борби са собом. Они представљају елиту интелектуалну, академску и «по питању способности» и «по питању избора». Имају кондицију, а мотивација се уноси и споља. Али када ствари постану озбиљне, када сви планови пропадну, онда они имају способност «прилагођавања», «ћерања» и «препорода».
Мањак сна и усиљени маршеви и све више и више раскрсница им не смета.

Они се иначе не користе за стварање сном и ирационалним. Не пате од недостатка времена, јер свако је време њихово.
Падобрански скокови у мрклу ноћ, или урањање у смрдљиве канализације...
Ослањају се на себе, али се исцрпљују и сопственом личношћу.
Исцрпљује их и селекција.
Рониоци... Падобранци... Керовође... Минери...Вежба инфилтрације... Школа за извиђаче.
Професионални свевремени поете, писци који одгајају подмладак. Колеге из других земаља... И са њима се споразумевају упркос језичким баријерама... Пружају услуге. Међународна заједница специјалаца поета писаца... Налазе заједничке тачке. Директне борбене акције... Извиђање, прибављање информација, навођење...
Они су «очи и уши» плаћеног дисидентства, привида различитог мишљења...
Пси трагачи који проналазе непријатеља и наводе на њих, или измишљају непријатеља. Личног непријатеља претварају у државног, народног, непријатеља напретка друштва у срећну будућност.
Они решавају најсложеније политичке ситуације друштва, штите важне личности, скупове. Они су део јуришних група у «случају друга» или «господина».
Старији и искуснији ветерани из многих акција задржавају се на руководећим местима, положајима, или раде као инструктори у логистичкој служби. Наравно, да многи од њих и мртви много дејствују. Позивају се на њихова искуства. Акценат је на уклапању нових поета, писаца «бирократске књижевности». Све то иде кроз «правац награђене књижевности». Неки добију и по више десетина награда током живота легионарско поетског, бирократско-књижевног правца. И постхумно...
Да, рециклирају њихову љигаво-прљаву идеологију за једнократну употребу и сада се као сасвим супротна идеологија, рециклирана, употребљава, као нови крик, «нашег барда».
Локалне снаге... специјалне јединице... пионирске чете... стациониране... ванредне ситуације...прве информације о нападу... спољашњи и унутрашњи непријатељ... живи штит... страда више... на муке држава... академици... др... магистри... одговорни уредници... уредници... естрадни научници... и поете лажне дубокоумне сете...
Спектакуларна збивања. Бардови прерушени у прогоњене. Висока ефикасност и висок степен организованости. Рад на терену. Припрема напада. Процена понашања противника и предвиђања његових намера. Представници целокупне структуре. Мере и циљеви које треба дефинисати. Радикални обрачун са унутрашњим и спољним непријатељем. Ликвидирање. Коначни резултати и циљ. Сфера утицаја.
Да прикупе и обраде све податке и чињенице као «туристи», «новинари»... Дубоко уграђени... Знање језика и локалних прилика. Служе се разним идентитетима. Руководиоци. Извиђачи. Прљавом добу сходни. И одевено помодни. Путујући прерушени.
Поете Олимпљани бирократске књижевности су све сами бардови.
Да – Олим бирократске књижевности , «књижевности награђеног правца», Олимпљани. Брда, планине; поете прилагођени и препорођени ћерачи самоуправно-несврстани и национално-бићевити, олимпљани-свевременци. Олимп легионарских бардова «зле коби», «националног усуда», «бића народног».
Ојачан је Олимп са «женским пером», «женским писмом» и «женским рукописом» а мушким плајвазом. На том нашем Олимп су све саме Калиопе и Калиоци, Мелпомене и Мелпоменци, Ерате и Ератци.
Кужни задах бардова се шири са Олимпа бирократске књижевности. Тешко прљава књижкост, тривијалност, ефемерност, прећутана, истумбана цитатност, «забринутост» за «цивилизацијско посрнуће», општељудско без класног, лажни патриотизам са кршем од појмова националне прошлости, обавезним антикапитализмом и антииндивидуализмом самоуправно-несврстаним и сада обрнуто: обавезни антикомунизам и антиколективизам са «путем у Европу», транзицијом, глобализацијом.
Плаћено дисидентство и привид различитог мишљења.
Авај, љупки пораз Пегаза. Лажни безвремени свевременци, који окретно баратају истрошеним моделима, самозадовољни естрадници који понављају познато, изанђало.
Остаје још само да смисао томе дамо... били смо разапети на рђавом стрелцу мети. Он – Миро + слав + светлост: «Био сам и ван колосека, крвавог мог мутног века. Са стране бројах му дане. Истине и ван сунца и нејасне мере, за себе тражим, да жуд своју ублажим.»

Рукопис у ћоравој соби нађен / Миодраг Мркић

Фотографија из Чања (Зора Кјубичек, аутор)

КВАНТНА Л’ART POETIQUE
(НАНО Л’ART POETIQUE )


Увек су ме на неки начин опседале мисли да напишем неки овакав поетички текст који би био у директној вези са књигама из богатог стваралачког опуса Мирослава Лукића. До сада сам написао неколико есеистичких књига, и није ми пошло за руком да то учиним.
Овај текст је неки грч духа постмодерног натурализма. Натурализам се (подсетимо се) заснивао на принципу научности.
Ја себе доживљавам као неког надри-теоретичара постмодерног натурализма, и нека ми буде дозвољено да користим језик модерне науке (ово може и под наводницима) да бих у синонимији и таутаологији објаснио наслућивање поетике, наговештаја неког будућег натутализма.
Имам жељу да квантну поетику, нано-поетику образложим овде, а у вези са делом Мирослава Лукића.
Да пишем о тој новој поетици, пожелео сам још онда када сам као уредник Библиотеке Идентитет Едиције ЗАВЕТИНЕ објавио нађени, сачувани рукопис Саватија Иг. Митровића (1939 – 2002) ПЕПЕЉУГА Случај Мирослава Лукића (Београд, 2006).
То Митровићево дело врви од чињеница и карактеристичних детаља о богатом стваралаштву М. Лукића.
Треба ли да подсећам шта значи за натуралистичку поетику (као једну од варијанти реализма) детаљ, као средство израза за сликање стварности?
Лукић, као писац, песник, аутор романа, као критичар, као врсни уредник, као полиграф, вечно-реалистичком књижевном техником «помера најдаље могуће границе једног мало познатог света».
Налазити се у исто време на више различитих места су тежње песничке праксе песника које називамо нано- поетичари, квантни натуралисти.
Хватати «прелазе» из квантног у «обичан» свет!
«Квантне особине неке честице зависе од 'информације' коју она преда околини».
Мислим да су језичке честице Лукићеве (и Митровићеве!) веома богате у «предаји околини» (читаоцу).
Песници померају границу између нашег и квантног света.
Натуралистичко огледало је једно и мало, квантно-нано натурализам користи два огледала.
Организовани хаос (космос), знања истине којој стреме све варијанте реализма, па и Лукићевог.
Расветљивање тајне човекове прошлости, или тајни једног региона (Звижда), - то једна од главних линија Лукићевог целокупног стваралаштва. Из Лукићевог опуса назиру се «Старе рушевине и олупине бродова кроз дебеле наслаге муља» људског несвесног, подсвесног, предсвесног. Дубине заумља људског; вруље људског духа српског човека...Нема пустих беживотних предела људског ума, душе, духа! «Врви од живота иако је у потпуном мраку таме», примарности, свести ћелије, органског. Дух има могућност опстанка у дубини људској. Песници, митови, мистичари. Допиру дубоко, најдубље, далеко, најдаље. Научници допиру до маглуштина света нано-квантног. Где год допиру песници и други уметници, ту је и реалност људска.
У дубини људског духа или душе огроман је притисак логике, етичког, биолошког.
Везе са дубинама мозга и онога што се назива несвесно, подсвесно и предсвесно, истраживање тзв. празних места заумља, подухват је и задатак не за научнике већ за уметнике (песнике међу првима!) нано-квантног натурализма...
Где су докази и потврде за ову теорију, претпоставку, хипотезу? То питање може да постави свако, наравно. Да ли су у оних неколико књига које сам последњих десетак година објавио о делу Мирослава Лукића?
Проверите.

(Из нове књиге, која ускоро излази)