Prolog
Fragmenti pisani u senci bleska sekire. Ova knjiga je mogla i nositi naziv Samoprotesni nokturno. Ovde su, fragmenti prologa za Fragmente dnevnika (Noćnika), neurednog, neredovnog dnevnika o bombardovanju SRJ 1999.godine. Ovde su samoprotesna, samookupljanja noćna a ne u 12 u Udruženju književnika u Francuskoj 7.....
Samoprotesni nokturno
Ovi fragmenti su pisani kao neki dnevnik, kao neko beleženje dogadjaja, osećanja, razmišljanja o nato bombardovanju 1999. godine. Održavani su protesni skupovi, okupljanja u Udruženju književnika u Francuskoj ulici br. 7 (Francuska 7). Izgleda da su se otimali književnici i drugi da dodju na red da govore, da protestvuju protiv Nato bombardovanja, bombardovaja Milosrednog anđela, Belog anđela. Neki su me zvali da se prijavim da dodjem na red da govorim. Naravno, ja sam kao i uvek, izabrao samoću – u ovom slučaju izabrao sam ponoćno samookupljanje protesno. Skoro iz večeri u veče, iz noći u noć... Čitao sam novine, slušao i gledao vesti, ukoliko je svega toga bilo – i onako samookupljen protestvovao sam. Rezultat tog samoprotestvovanja je ova knjiga koju sam mogao nazvati Samoprotesni nokturno. Pisana u očekivanju da tresne ‘’pametna raketa’’ i da i ja završim sa svim.. Ili pisana posle bombardovanja, posle verovatne ture za to veče, za tu noć. Pisano u medjuvremenu obaveštavanja bliskih, ili oni mene o tome šta je i gde je bombardovano. Pisano posle šetnji dugih koje su bežanja i od bombardovanja i od samoće. Eto, da se bar u smrti ne bude sam.
Moje ponoćne protesne večeri u Palmira Toljatija
Ja protesno okupljen, na ličnom protesnom skupu, u ponoć, davno prevazišavši pet do dvanest govorim tajne besede upućene sebi i protiv sebe i na sebe. Umesto u Francuskoj 7 i umesto u podne, ja sam u svom stanu u noćima marta i aprila 1999. godine zapisivao, govorio svoje protesne tekstove. Tekstove upućene pre svega nekome, nikome, svima i sebi. Ovi ponoćni protesni tekstovi upućeni su ne normalnom, društvenom prirodnom neprijatelju, već su upućeni nama pa i sebi. U tom smislu oni su i anti protesni tekstovi.
Ustvari ovi protesni tekstovi su niz bespomoćnih očajanki pred čiftinskim duhom, duhom sveobličnosti, duhom Tame znaka dva , duhom poetike drevnog i modernog tri. Oni su i izvesna samooptužba. Izvesno rasterećenje. Oni su vid samoodbrane od nagonskog straha od fijuka raketa, gelera, od ‘’vatrometa ‘’, eksplozije. Možda nikad niko neće čitati ove moje ponoćne protesne reči, a ja ih ipak pišem. Protestvujem pucajući u naše zablude, u prodatost za dolar, u čiftinski duh duhovne elite naše. Pucam u sve to, jer znam da pucam u svirepu glupost novog imperijalizma, novog mistifikatora pljačkaša ubilačkog sveta ne vredi pucati rečima, protesnim večerima, podnevnim, ponoćima. Znam da u njih treba pucati jačim i moćnijim raketama od njihovih... Ja ih nemam. Oni koji ih imaju su prividno protiv tih raketa. Možda ih je strah za sebe od neposredne okoline naterala da brani i nas.
Moji protesni ponoćni govori, besede u Palmira Toljatija ostaju moje gnevljanke, pa i autognevljanke bar značajne za opstanak i lakše podnošenje iscrpljujuće strepnje grča, ježa u stomaku maskirane zavaravanjima i prividima junačenja. Sirene vazdušne opasnosti stave me u kavez moguće smrti. No ja se i u tom kavezu, kao i drugi, igram sa životom i života.
Pa i to je dovoljno za mene. Noćni privid privid zaborava na čir. Ko kaže da umetnost ne deluje na čoveka, da ne koristi, da nije utilitarna. Eto, svi oni – modernisti, larpurlartisti- borci protiv neposredne utilitarnosti, agitpropa..., socijalističkog realizma... eto, sada pišu neposredno utilitarne agitpropovke, ali protiv ‘’krvoločne zveri zapada, nato alijanse’’. Bukvalno do juče su pisali agitpropovke veličajući taj zapad. Neki su za jedno popodne promenili mišljenje. Da, to su oni borci protiv socijalističkog realizma, utilitarne književnosti za radničku klasu i seljake.
Sada je jasno šta znače veličina naših pisaca na zapadu, pisaca literalnog, ‘’pesničkog ‘’prakticizma specijalnog rata, internacionale kapitala, Cije... pa i nato pakta. Verovatno je došlo vreme da im se zapad oduži, ali preko ledja naroda, mrtve novorodjenčadi. Da – vraćaju se dugovi ‘’slobodnog sveta’’, ‘’demokratskih sloboda ‘’, ‘’pluralizma mišljenja’’, ‘’sloboda umetničkog stvaranja’’... Ali sveoblična duhovna naša ‘’elita ‘’ tame znaka dva tu je u prvim redovima. Kao i uvek. Čekaju na red da izraze ‘’svoj protest’’, ‘’gnušanje’’, ‘’da dignu glas’’... i uzgred da dignu neki dinar, marku. (....)
Fragmenti pisani u senci bleska sekire. Ova knjiga je mogla i nositi naziv Samoprotesni nokturno. Ovde su, fragmenti prologa za Fragmente dnevnika (Noćnika), neurednog, neredovnog dnevnika o bombardovanju SRJ 1999.godine. Ovde su samoprotesna, samookupljanja noćna a ne u 12 u Udruženju književnika u Francuskoj 7.....
Samoprotesni nokturno
Ovi fragmenti su pisani kao neki dnevnik, kao neko beleženje dogadjaja, osećanja, razmišljanja o nato bombardovanju 1999. godine. Održavani su protesni skupovi, okupljanja u Udruženju književnika u Francuskoj ulici br. 7 (Francuska 7). Izgleda da su se otimali književnici i drugi da dodju na red da govore, da protestvuju protiv Nato bombardovanja, bombardovaja Milosrednog anđela, Belog anđela. Neki su me zvali da se prijavim da dodjem na red da govorim. Naravno, ja sam kao i uvek, izabrao samoću – u ovom slučaju izabrao sam ponoćno samookupljanje protesno. Skoro iz večeri u veče, iz noći u noć... Čitao sam novine, slušao i gledao vesti, ukoliko je svega toga bilo – i onako samookupljen protestvovao sam. Rezultat tog samoprotestvovanja je ova knjiga koju sam mogao nazvati Samoprotesni nokturno. Pisana u očekivanju da tresne ‘’pametna raketa’’ i da i ja završim sa svim.. Ili pisana posle bombardovanja, posle verovatne ture za to veče, za tu noć. Pisano u medjuvremenu obaveštavanja bliskih, ili oni mene o tome šta je i gde je bombardovano. Pisano posle šetnji dugih koje su bežanja i od bombardovanja i od samoće. Eto, da se bar u smrti ne bude sam.
Moje ponoćne protesne večeri u Palmira Toljatija
Ja protesno okupljen, na ličnom protesnom skupu, u ponoć, davno prevazišavši pet do dvanest govorim tajne besede upućene sebi i protiv sebe i na sebe. Umesto u Francuskoj 7 i umesto u podne, ja sam u svom stanu u noćima marta i aprila 1999. godine zapisivao, govorio svoje protesne tekstove. Tekstove upućene pre svega nekome, nikome, svima i sebi. Ovi ponoćni protesni tekstovi upućeni su ne normalnom, društvenom prirodnom neprijatelju, već su upućeni nama pa i sebi. U tom smislu oni su i anti protesni tekstovi.
Ustvari ovi protesni tekstovi su niz bespomoćnih očajanki pred čiftinskim duhom, duhom sveobličnosti, duhom Tame znaka dva , duhom poetike drevnog i modernog tri. Oni su i izvesna samooptužba. Izvesno rasterećenje. Oni su vid samoodbrane od nagonskog straha od fijuka raketa, gelera, od ‘’vatrometa ‘’, eksplozije. Možda nikad niko neće čitati ove moje ponoćne protesne reči, a ja ih ipak pišem. Protestvujem pucajući u naše zablude, u prodatost za dolar, u čiftinski duh duhovne elite naše. Pucam u sve to, jer znam da pucam u svirepu glupost novog imperijalizma, novog mistifikatora pljačkaša ubilačkog sveta ne vredi pucati rečima, protesnim večerima, podnevnim, ponoćima. Znam da u njih treba pucati jačim i moćnijim raketama od njihovih... Ja ih nemam. Oni koji ih imaju su prividno protiv tih raketa. Možda ih je strah za sebe od neposredne okoline naterala da brani i nas.
Moji protesni ponoćni govori, besede u Palmira Toljatija ostaju moje gnevljanke, pa i autognevljanke bar značajne za opstanak i lakše podnošenje iscrpljujuće strepnje grča, ježa u stomaku maskirane zavaravanjima i prividima junačenja. Sirene vazdušne opasnosti stave me u kavez moguće smrti. No ja se i u tom kavezu, kao i drugi, igram sa životom i života.
Pa i to je dovoljno za mene. Noćni privid privid zaborava na čir. Ko kaže da umetnost ne deluje na čoveka, da ne koristi, da nije utilitarna. Eto, svi oni – modernisti, larpurlartisti- borci protiv neposredne utilitarnosti, agitpropa..., socijalističkog realizma... eto, sada pišu neposredno utilitarne agitpropovke, ali protiv ‘’krvoločne zveri zapada, nato alijanse’’. Bukvalno do juče su pisali agitpropovke veličajući taj zapad. Neki su za jedno popodne promenili mišljenje. Da, to su oni borci protiv socijalističkog realizma, utilitarne književnosti za radničku klasu i seljake.
Sada je jasno šta znače veličina naših pisaca na zapadu, pisaca literalnog, ‘’pesničkog ‘’prakticizma specijalnog rata, internacionale kapitala, Cije... pa i nato pakta. Verovatno je došlo vreme da im se zapad oduži, ali preko ledja naroda, mrtve novorodjenčadi. Da – vraćaju se dugovi ‘’slobodnog sveta’’, ‘’demokratskih sloboda ‘’, ‘’pluralizma mišljenja’’, ‘’sloboda umetničkog stvaranja’’... Ali sveoblična duhovna naša ‘’elita ‘’ tame znaka dva tu je u prvim redovima. Kao i uvek. Čekaju na red da izraze ‘’svoj protest’’, ‘’gnušanje’’, ‘’da dignu glas’’... i uzgred da dignu neki dinar, marku. (....)
Odlomak iz istoimene knjige objavljene na CD:DELA Miodraga Mrkića.I rukopisi koji se prvi put objavljuju (2003).
Beograd, Zavetine. - 76 str. Odlomci sa str. 1 -6
