Превредновање. Нова монографија М. Мркића / Радиша Драгићевић

У ОГЛЕДАЛУ ТРИ ОГЛЕДА

Миодраг Мркић: Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића, СВЕН, Ниш,
2009.

Није реткост да се на једном месту (у једној књизи), мада у две равни (привидно супротне) нађу два подвижника на истом послу: аутор, и његов тумач. Притом, овде није реч о односу писац – рецензент (или писац – критичар) већ, дословце, писац – тумач, што подразумева детаљну посвећеност другог (један од таквих најновијих примера је и обимна књига–студија Марка Недића „Проза и поетика Мирослава Јосића Вишњића“).
Али, наравно, нису бројни писци који заслуже такву врсту тумачења и такву посвећеност тумача а, верујемo, и ови други (тумачи) се врло селективно и промишљено одлучују на један такав аналитички чин. И, углавном (сем у ретким, занемарујућим, изузецима), овакве студије имају позитиван приступ. Указују (откривају – не само обичном читаоцу јер читалац ретко посвећује време оваквим студијама – него и својим саплеменицима, критичарима), све оне стваралачке нијансе на које они (у својој журби, површности или необавештености) не обрате пажњу, не сагледају их.
У књизи „Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића“, објект је аутор аутентичног стила који је исписао 15 збирки препознатљиве поезије, широј читалачкој публици познат по Песмама о теренцима (као Змај по „Ђулићима“, као Костић по “Santa Maria…”, ако су ова поређења и умесна), песмама које су у ствари попримиле статус његовог личног печата, што само привидно баца у засенак његове остале песничке теме. Тодоровић је један од ретких песника чији се стваралачки чин, рекли би смо, често догађа у афекту (стање дубоке инспиративности), и тиме носи и све одлике афективног (али не у смислу погубног, непромишљеног) деловања, а све што се у афекту (позитивно, стваралачки) чини – чини се изузетном снагом и одлучношћу; у конкретном случају, Тодоровићево писање садржи жестоки емотивни набој и снагу, каква се ретко среће у српском савременом песништву.
Тумач је овде Миодраг Мркић, књижевни прегалац који је у правом смислу живот посветио књижевности (радни век провео као професор) и зналац – есејиста, који је по пензионисању за нешто дуже од деценије написао и (рафално) објавио тридесетак књига есеја, што је изазов више да се делом овог агилног тумача посвећеније и смисленије позабави и наша званична књижевна критика.
Није, наравно, ово прво бављење Мркића Тодоровићевом поезијом – ово је трећи и најобимнији захват, усредсређен (у три огледа) на три песничке књиге.
У првом, и најкраћем огледу о књизи „Земаљско и небеско“, збирци песама са манифест-програмским мотивима како је детерминише, романтичко-реалистичној, Мркић, између осталог, обрађује тему „бежање од стварности“ и „небежање од стварности“ – филозофски – бежање од тубитка и самоубитка, закључујући да је песник побегао у се, у себе, у ја, у јаство, сопство (поетско) – а то је увек, ако је и песничко и људско сопство и јаство још увек ненагрижено, ако је здраво, и најсигурнији заклон и исходиште. То је последња лука из које се, нажалост, чешће тоне но поново испловљава на већ напуштену пучину. Мркић детаљно анализира однос метафизичког и физичког у овој поезији, провоциран је често њеном трансцендецијом, наглашавајући и симболику:
Разасја се Испис таме
Отворише печати (Апокалисе?!)
У другом, и најобимнијем огледу, огледу о књизи „Свети мученици“, која је, уједно и сублимација двеју изузетних Тодоровићевих збирки „Летеће бараке, теренци и њи’ове душе“ (Просвета, Ниш 1990) и „Теренска свеска“ (БИГЗ, 1993), Мркић на почетку наглашава превладу поетског над романескним (наративним) јер теренска поезија се може на известан начин тумачити и као опоро наративно казивање, али исткано од поетских нити, попут, рецимо, тужбалица. Овај сегмент Тодоровићевог стваралаштва карактерише и потпуна аутентичност („Догађаји су истинити а личности аутентичне“, како тврди и сам аутор), што даје додатну специфичност („Свуда ђе би ме мис’о засрела, а реч свитнула“). Но, опет по песнику („...Живела је прича док се не запесми“), показује се предност поетског у односу на нарацију. И у овом огледу Мркић потенцира манифест-програмске мотиве, указује на дискретни дах старог, митског (и Тодоровићевог) певања, протканог архаизмима, неологизмима..., потенцирајући стилско језичка нијансирања лирских јунака зависно од места њиховог порекла (и статуса), а Тодоровић пева и на ијекавском, и на екавском, шопском, бошњачком,... уплићући функционално мотиве у генезу књиге. Оригиналност ове поезије, понекад писане као исказ, често и као интервју, је непобитна. Тумач Мркић иде дотле да Тодоровићеву теренску поезију (као поезију о једној читавој класи) пореди са дометима ратне поезије јер и теренски живот јесте ратни живот, и у торбама теренаца је, као у торбама ратника, сва имовина и душа, сво оружје и алат, а над главом мач смрти. И ови борци (теренци) како наглашава Мркић, пате од губитка идентитета, имају дубоку и трагичну свест пораза и промашености живота („Бајаги живим.“ „Воде своју душу на повоцу.“ „Како нам је боље да нас није.“ „Да измакне судби. Куд би?“).
У свом песничком поступку, Тодоровић у овој књизи користи широку лепезу исказа: од везаног до слободног стиха, строфе са парном и укрштеном римом, чак строфоиде и, на крају, песме у прози – али је то све подједнако функционално, у подједнаком ритму, у функцији чврстог спајања јединства радње и јединства времена, места... Испод многих наслова, често опширних тако да представљају лирске дидаскалије, Тодоровић најпре наводи мото песме – као пролог. Његови јунаци носе имена која често симболизују карактер и по имену и по надимку (који је обавезан). Мркић, коначно, у овом другом огледу осветљава пут од сирових и сурових поетских слика до високе метафизике која се граничи са мистиком, слика у којима пре свега и изнад свега има – ЖИВОТА.
У трећем огледу који се бави Тодоровићевом књигом песама „Спрам расутих звезда“, именом „Супсидијарије као главни израз суштине“, Мркић полази од чињенице да се супсидијарије (споредни делови књиге) често занемарују, упркос томе што је читање „активност на поимању прочитаног текста“, ако се зна да само читање има вишезначну функцију – научно-истраживачку, забавну, терапијску... Мркић, чак, у првом контакту са књигом указује на визуелна и чулна запажања којих често нисмо свесни: Визуелност, додир, мирис књиге... (и аутор овог текста, признаје, још од детињства има навику да сваку књигу коју први пут узима у руке, поготово ако је нова, неотварана, најпре, попут фетиша, омирише). Тако Мркић наводи, редом, од амблема, имена књиге и аутора, дедикације, потом посвете аутора будућем тумачу (Мркићу), и онда, на четвртој страни – вакат, празна страна. Оваквих ваката има у свакој књизи, и оне, по Мркићу (и по нама) иако празне (тиме и безначајне) ипак имају своју прецизну намену и значај, имају своје казивање (саопштење), као да су „штампане слепим мастилом“. Оне су ту да одвоје целине, циклусе, да послуже реду и поретку сваке књиге. Мркић потом указује и на све друге, наоко безначајне прилоге сваке књиге: напомене, белешке о аутору, садржај, импресум, CIP – потом на појаву астетронима (три звездице уместо наслова) као присуство вечног и божанског. Рецензије (у овом случају две, Жарка Ђуровића и Србе Игњатовића) су, по мишљењу овог тумача, углавном ослобођене обавезе да говоре о супсидијаријама (техникалијама) јер треба да радозналом читаоцу пре (а још срећније, да би се избегла сугестија) после читања укажу на неке суштинске ствари које је овај у свом читању из било којих разлога превидео – мада (у другим књигама) има примера да се рецензенти позабаве и оваквим стварима (техникалијама) у недостатку сопствених аргумената или суочени са књигом аутора коју приказују. После свега, Мркић закључује да споредни делови књиге нису споредни, ако је у питању права књига јер служе за боље (потпуније) разумевање садржине, да доприносе мери и говору.
Ова књига зналачки је допуњена уткивањем два appendixa (додатка): Добрило Ненадић и Васко Ивановић, те Жарко Ђуровић, Радомир Виденовић и Сунчица Денић, Мирослав Лукић и Душан Стојковић; обогаћена неколиким фотографијама (могло их је, којом срећом, бити и више!) из разних доба песниковог живота (и лутања).
Једном речју, како написа уважени Душан Стојковић: Мирослав Тодоровић је необичан песник. Миодраг Мркић је необичан тумач књижевних дела. Две необичности су се срећно нашле.
И можда је то требао да буде и читав текст који је и овај аутор могао мирне душе, својатајући га недозвољено, само да потпише.

Радиша Драгићевић*

____________

* Први пут објављује у Блогосфери ЗАВЕТИНА.

Молимо да аутор убудуће пошаље кратку белешку о себи, фотографију, кућну адресу

Iz Dnevnika .../ Miodrag Mrkić

Treći jun 1999. Politika.
Proricanje prošlosti Solženicina.

“Izjava ruskog nobelovca Solženjicina: “NATO isti kao Hitler”. Da – “duboko-umnik” iz dubina tame Rusije. To je onaj Solženjicin koji je doprineo raspadu SSSR-a. Da, to je taj Solženjicin – Nobelovac.(...) Solženjicin koji tek sada, posle 5o godina postojanja NATO-a i svih onih ratova koji je vodio Zapad i SAD, ...ukopčava i shvata šta je NATO. ..... Žao mi je što sam mu poslao svoju knjigu Poetika drevnog i modernog 3. Knjiga u kojoj Kosovka devojka govori šta su Zapad, SAD i Nato. On verovatno nije ni pogledao knjigu. Možda nije ni stigla do njega? Njega svi nagrađuju – i sadašnja Rusija ga nagrađuje.

Bivši SSSR je shvatio s kim ima posla. Bivši SSSR je shvatio da je opasno i jezivo narušiti ravnotežu snaga, a pogotovu sada i u korist Zapada. I Puškin je bio ondašnji disident i mnogi drugi, ali nisu objektivno ni subjektivno radili protiv otadžbine( napredne otadžbine...)
Što se tiče etičkog stava, izgleda da je Solženjicinu lakše da ga menja no što menja politički, moralno – politički. On će uvek naći, kao i naši akademici “duboko-umno” objašnjenje za svoje “antipatriotsko” viđenje budućnosti kroz... . Da – “revidira stavove”, “revidiraju stavove”... Na Golom otoku pod grdnim presijama fizičkim “revidirali su stavove’’. Solženicin ih revidira za novac, štampanje knjiga, za ugled dubokoumnog književnika, “savest epohe”... čije se viđenje sveta ne razlikuje od obične domaćice: Hitler ne valja; ne valja bombardovanje...

Iz knj. PREVREDNOVANJE, str. 69

I Z N E R E D O V N O G D N E V N I K A. Bog hoće sa Vi da mi se obrati / Miodrag Mrkić

Avetinjska logika, dijalektika
(Bog hoće sa Vi da mi se obrati)

Udar zvuka i nemistična vizija Boga.
Možda se varam, ali kao da sam primetio neke zakonitosti u bombardovanju, raketiranju SRJ. Možda sam našao neke smisaone zakonitosti izmeu bombardovanja i molbena, prozbe naših i svetskih crkava i sveštenstva. Preko dana molba Bogu da prekinu bombardovanje – ili Papa, ili Patrijarh, ili neko drugi; uveče se drmne: ''Nezapamćena zverstva'', ''zločini'', ''satanizacija ničim izazvana''...Ruše mostove, pruge, fabrike, gradove, TV itd. Ruše vojne bolnice itd.
U nekoj ličnoj samoodbrani od tih prozbi, molbena i liturgija Bogu da prestane bombardovanje – ja sam pošao obrnutim redom, tražeći neku avetinjsku logiku, dijalektiku. Ni uzročno posledičnu, ni smisaonu, no avetinjsku dijalektiku čije zakonitosti naslućujem.
Znači – nekome sam slao molben da prestanu. Molben i prozba – crkve hriš-}anske, i istočne i zapadne. I Pape i Patrijarha. Dijalektika nesporazuma.
Monstrum Bog ne može da se snađe – hrišćani i mole i bombarduju, i mole ga da unište jedni druge... Zatim oko 100 sekti moli. Divlja horda horska urla pred Bogom, govoreći da je u pravu da samo nju treba da sasluša i njenu prozbu i molben i njen pravedni rat...
Pa i u samom svetosavlju sigurno desetak varijanti različitih prozbi i molbena. Mada je Bog, ne verujem da se može snaći u tom urlajućem horu disonantnih avetinjske dijalektike akustičke, mistične. Pa i kič-rok muzike, i fundametalističkog folk-popa novokomponovanog koji hoće da dopru u vidu prozbe i molbe do samog Boga.
Prividno se paradoksalno obraćam Bogu da prestanu sve molbe disonantnog hriščanskog krkljanca i da se vide dva pola: bombarduju (bombarderi) i bombardovani. Pa posle da vidi šta je što. Ko su ti koji mole, da li isto mole, ili mole za suprotnu stvar. Da proceni ko je i šta je u pravu. Da li je u pravu jedna varijanta svetosavlja, ili druga, ili treća.
...U procepu tišine čuo sam da se i drugi obraćaju Bogu – Muslimani, Budisti, Indusi... Shvatio sam čudo nemoći svemogućeg.
... Ove redove pišem u senci smrti mog zeta Vojislava Ivanovića kojeg danas sahranjujemo, i čija je smrt ubrzana i ovim ''nebeskim prilikama što se vrgoše''.
Zvuk... Treštao je ludačko drogirani zvuk kič – roka. Na trgovima gradova... Iz prljavih ideala i slova Zapada i Amerike vitla se i kovitla udvorički molben, prosen, zvuk stopljen u jedan krvavo prljavi Zvuk – zvuk lažne dece cveća izlapelih staraca naših.
Drugi sliveni zvuk stvara se sa trgova gde je arlaukala svetina novokompo-novane fundamentalističke muzike, folk pop dranje...
U prvom trenu su se o oba zvuka otimala, gušala – a onda se slivali u jedno kao dve hemijske materije koje se prividno ne podnose.
U tu čudnu alhemiju zvuka uvlači se u samu srž kovitlanja i vitlanja ogrom-nog podivljalog zvučišta i zvuk molben, zvuk prozbe, Bogu da se zaustavi bom-bardovanje sa trgova i iz bogomolja naših – provlači se glas sveštenika. U njihovu molbu Bogu slivale su se i molbe Pape i drugih.
I, u jednom trenu, u toj avetinjskoj alhemiskoj smesi zvukova, u samom žarištu zvučišta, već nebeskog, razleže se ogroman prasak što prolomi Nebo. Šiljak tog zvuka, praska, udari u kružnu metu koja je imala krugove od spektra boja neba.
Sirene zapevaše zavijajući melodiju smrti i rušenja, melodiju estrade poraza našeg i uništenja. Zvuk sirena kao zlokobni odjek eksplozije zvučišta izčezavao je nekud u jezama duša dece i nevinih.
Rečeno je da je ''eksplozija bila usled toga što je avion probio zvučni zid”. Ja mislim da je to naš poraz probio zvučni zid nebeskog našeg iščezavanja. Tog trena ja videh viziju Boga rečitog, sličnog smirenom – gnevnom čoveku. Verovao sam mu i on je meni verovao iako ništa direktno nisam govorio. Saznao sam kasnije da je na jedan gradić u Srbiji palo nekoliko raketa, baš u tom trenutku, tog mog doživljaja alhemiskog žarišta zvuka i susreta sa Bogom, moje vizije Boga, ako je vizija, ako je susret sa Bogom. Takva krvavo prljava sjedinjenja zvukova u alhemijskoj eksploziji zvučišta i pogibije nevine dece i nerođene dece – rađaju vizije i Bog se sigurno javlja u takvim nebesko-zemaljskim zbitijama. No, da vam kažem šta mi reče Bog.
Čuo sam kroz procep tišine: ''Zanimljivo je da mi se, robe, čiji si, obračaš sa ''Vi''. Svi mi se ostali obraćaju sa ''Ti'' – ''Ti, bože''. Neki pesnici mi dojadiše hiljadama godina banalnošću kako su “na ti sa Bogom''. Pravo da ti kažem, mislim da je u pravu Gete, koga ovde viam, kad kaže za sebe – ''Ja sam kolektivno biće''. Meni se čini da i ja tebi treba da se obraćam sa Vi, mada ne znam ni ko si, ni šta si. No, ovo što govoriš kaže mi da u tebi žive mnogi. Ovde viam mnoge sa Zemlje. Meni se čini da su pored mnogih za te vaše zemaljske stvari, najviše u pravu Marks, Engels i Lenjin...
Zanimljivo je da imaš individualno mišljenje u molbi, lično mišljenje. Razli-kuje se tvoje mišljenje od privida različitih mišljenja onih koji mi se mole. ''Zemlja'' i muka ''zemaljskih'' u beskraju beskraja, u konačnoj beskonačnosti univerzuma bez centra i granica, u za vas obmanjujućoj spoljašnosti višedimenzionalnog Bića ima beskonačno... Čudo individualnosti mišljenja vašeg primetio sam i udostojio ovog opširnog i sigurno suvišnog odgovora... Vi kažete – poslednji stadijum razvitka kul-ture je kada sebe počneš da oslovljavaš sa Vi... Blagosiljam te u tom poslednjem stadijumu, jer... si... ono... ''
Molben je zagušila i prostor i vreme i nisam ga više čuo. Ja, glasnik obrnuti, imam čudan lik. Narodu prenosim želje Boga... Želje smisla moga i tvoga.

Odlomak iz knj. PREVREDNOVANJA, str. 111-112