УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 09. јануар 2014.

Зашто је укидање националних пензија добар потез / Ана Радмиловић


Објављено: 8. јануар 2014, 15:17

Пише: Ана Радмиловић
ana radmilovic kolumnista Зашто је укидање националних пензија добар потезНедавно је министар културе Иван Тасовац обзнанио да ове године неће бити додела тзв. националних пензија, заправо помоћи за културне раднике с посебним заслугама која је установљена за вакта министровања Воје Брајовића и која је од почетка деловала несрећно – што због неспретне, рогобатне па чак и увредљиве формулације (помоћ није реч која асоцира на посебно признање вашег дела од државе препознатог као допринос њеном имиџу, развоју и томе слично), што због циркуса који смо гледали сваке године кад почне сезона тих додела, што због мучног подсећања на беду.
Беда нема критеријум и лако ју је претворити у један отужни ријалити, где разне познате особе доказују да су боље од неких других, познатих, а одликованих овом „посебном помоћи“ која, божемепрости, звучи као да се односи на лица с посебним потребама. Због нејасноће по којем је критеријуму ова ствар била додељивана, неки су беснели јер су (схвативши је као врсту мало веће социјалне помоћи) били љути због тога што далеко богатији од њих добијају ово назовинационално назовиодликовање, неки јер су свој допринос сматрали већим од опет па нечијег тамо никоговића; многи су поверовали да је национална пензија ствар коју би требало да добије свако познат. Готово сви су заборавили да придеви познат и славан немају исто значење, те да се познат може бити и по идиотизму а славан тешко, као и да је познатост брзо пролазна док слава хоће да траје.
ДА БРУКАЊЕ ПРЕСТАНЕ То изједначавање и стављање свега и свакога у исти кош је на много већу штету него што то на први поглед може да делује. Изједначење свега са свачим је обесмишљење и дара и рада, и насиље је према оном крајњем кориснику услуге ових прегалника, коју зовемо публиком – а која, нескромно, представља разлог постојања свих тих дела које стварају дар и рад.
Достојанственији су почели да се све чешће одричу ове почасти. Заиста заслужни – такође. Гадљивији – исто. И тако је ово некад (а о томе мало касније) озбиљно признање остало да стоји као дијамантски прстен бачен у блато да се о њега отимају они што им ништа друго не преостаје. Уметници без публике, партијски културни радници иза којих не стоји ништа, пријатељи чланова жирија, људи који не знају шта је срамота.
За добро је и њих и њихове (макар изгубљене) публике да то брукање престане. Људи су почели да се изругују с тим симболом који је некоме значио новац а некоме гладио нарушену сујету.
Није тешко у овој земљи све сиромашнијих људи схватити оне који су из године у годину аплицирали (а и то је срамота – аплицирати за награду, сам, ни од кога предложен), није тешко сажалити се и над онима који, дубоко свесни промашаја, грчевито желе ово последње признање да им живот није протекао у бесмисленој борби да буду велики, а нису. Сви су разумљиви, нико није за осуду, али нешто што у свом називу има префикс национално, дакле, државно одликовање – није и не би смело да буде ствар социјалне природе или емпатије према нечијим психолошким проблемима.
ПЕНЗИЈА КАО ОРДЕН У ДОБА КРАЉЕВИНЕ Било је време 1883, проглашена је Краљевина Србија и установљена је једна вредна награда. Звала се Орден Св. Саве, од пет редова, орден је додељиван вољом краља оним заслужним људима који су својим духовним радом, стварлаштвом, радом у дипломатији или ангажманима друге врсте радили на приближавању нашег, српског, културног модела оном „страњском“, с почетка француском а затим европском. Дакле, људима који су својим деловањем радили на промоцији те тадашње Србије.
НАЦИОНАЛНА ПЕНЗИЈА У ДОБА СФРЈ У Титово време, по угледу на СССР, уведене су посебне титуле као „народни уметник“ или заслужни уметник. То је онај који је, ако би где гостовао, добијао за државу корисне критике у страним медијима, онај чији је рад био на општу корист нације и државе. Наравно, и тада се свет смејао Авнојевим, Седмојулским и сличним наградама, али нисам сигурна да је било тог јунака који би рекао: „Ма, не мени је испод части да ово примим“. Јер није било испод части. И није било по 200 добитника годишње јер је то просто немогуће. Као што је немогуће да баш сваки глумац има бар по једну од свих тренутно постојећих награда, али то је тема за себе. Суштина је иста. Колико људи годишње реално може да добије ту „националну пензију“ а да се не постиди ни онај који је уручује, ни онај ко то гледа, па ни сам уметник – ако је иоле свестан себе и својих домета? Мало, јако мало.
Сада је сваке године све више тих поменутих јунака који враћају ово одликовање. Јунаци су, додуше, из редова уметника који добро зарађују и, схвативши да критеријума нема (заправо да га има, али да је страшан и поражавајући), понеки од њих иступи, врати понуђену „националну пензију“ рогобатног назива, чак понегде и изјави да „није важно, има оних који мање зарађују, а њему и није неопходно“.
Не знам да ли борци за пензије схватају суштину ових речи, како могу да их – уколико их схватају – игноришу, зар их није срамота да пристану на такво срозавање. Од стране колега а пред публиком.
УКИДАЊЕ НАЦИОНАЛНИХ ПЕНЗИЈА 90-ТИХ Када је за време санкција укинута та институција „национална пензија“, некад цењени људи почели су да примају по две марке месечно, да се тркају с вештијима да те марке купе, сви су у једном (а то је борба за преживљавање) постали једнаки и таква ратом и санкцијама наметнута уравниловка, где су сви једнаки до обесмишљења сваког негдашњег и будућег рада, утрла је добру стазу за ово што смо гледали донедавно. Ту је стазу, желећи да уради нешто добро за колеге, петнаестак година касније забетонирао министар Воја Б. реанимирајући институцију „национална пемзија“, али тај се голем показао горим него док је лежао мирно упокојен у сећањима људи на државу која је себе, ето, озбиљно схватала, толико да се озбиљно бавила и својим културним и научним радницима, те спортистима и – иако социјалистичка – имала свест о томе да су неки људи једноставно једнакији од других те да такве треба неговати. Брајовићев мртвац, направљен од блата и оживљен, направио је, наравно, оно што тај голем иначе прави. Штету. Ружан је и непријатан. Просто, неприродан. Јер не може да буде нормалан, забога, мртав је и сад имамо његову статуу од блата, и она тако хода около и бира кога ће да помилује. Помиловани добија неки новац, одавно не и поштовање, публика се увелико разишла а да нико није приметио.
Опет су сви постали једнаки пред Богом, странкама и члановима неких жирија, једнаки у понижењу и себе и оног који гледа њихово кукање где вапе за тим пензијама машући заслугама, очито заборављеним или никад озбиљно схваћеним од аудиторијума, критике, државе – озбиљно сваћеним једино од њих самих. Тужно је, бре. Није за гледање. Паметан свет се стиди да учествује, да се бори с њима неће и не може јер, нађавола, нису сви једнаки па да га убијеш. Никад нису били и не могу бити.
УКИДАЊЕ И ПОВРАТАК ДОСТОЈАНСТВА Министар Тасовац урадио је велику ствар и за уметнике и за публику и поседице овог потеза ће се осетити касније, како то углавном бива с потезима који имају везе с мозгом, а толико су ретки да представљају инцидент. Дакле, Тасовац је као инцидентна личност направио један скандал, скандал је одмах мобилисао пажњу публике (то је оно због чега постојите, другови културни радници, а које сте изгубили својом самодовољношчу и надменошћу – особинама које су маска за недостатак дара и памети) и, ето, сада када се публика тргла да види шта ће да се деси, о каквом то критеријуму прича овај човек који је васкрасао неку филхармонију и има чудну фризуру – будите захвални. Та публика (оне будале недостојне важе пажње) неће више морати да се из године у годину разочарава у некад вољене људе, неће морати да објашњава деци да нису глумци, писци или музичари неки просјаци који много псују кад им не даш паре, неће морати да знају ништа о њиховом престројавају у неке странке и неће их гледати са сажаљењем, истим оним с којим их гледају и те странке. Само још дубљим, јер, ако те жали неки тамо политичар, можеш да кажеш да те баш брига и тако себи дигнеш морал, али, брате, ако те жали публика…
Ако то није добро дело за културу, не знам шта би онда могло да буде?
Ако већ годинама гледамо неке културне раднике који су заборавили да култура није само написати књигу, а достојанственије од њих се понашају они вечити новогодишњи Цигани што иду од локала до локала и дерњају се и шкрипе својим раштимованим интрументима испред наших зграда – хајде онда да то престане, па испочетка.
Дакле, после отприлике триста година учињена је једна добра ствар:
Веома Импортантне Персоне (ВИП) више не морају да се уписују у странке, подсећају публику на свој случај, мољакају где и кога стигну и немају више мотив међусобно да се блате – бар не тако јадно и пензионерски.
ХВАТАЊЕ ЗА РЕВОЛВЕР ЈЕ КОМПЛИМЕНТ Оно што културни радници нису, а схватио је сваки помало докони гледалац телевизије, јесте то да именица „култура“ не само што иритира и асоцира на продају магле него и на дрски лоповлук, отимачину о некакве позиције… Парафразираћу безобразног министра – институције културе заиста јесу сигурне куће за најнеспособније партјске кадрове. То не завређује чак ни ону Гебелсову о хватању за револвер. За револвер може да се хвата при помисли на озбиљну културу која мења ствари, покреће, која има моћ… А, када публика почне да аплаудира министру (уместо глумицима) јер је рекао то „за сигурне куће“, значи да је све отишло толико ниско и дођавола и да се нешто озбиљно лоше десило када је један народ, који је баждарен тако да воли своје уметнике а грози се власти и њених потеза, из неког разлога почео да верује да је култура некаква паразитска ствар, за коју се не треба борити. Истина је да је терен припремљен одавно и да је ова нова омраза на културу (слично као омраза на град и све што је урбано) последица беде, губитка контакта између две класе које нису нужно економске, мерила вредности где је срамота читати јер је то губљење времена, али није срамота бити криминалац-медијска звезда и можемо тако до сутра. Нека буде да су криви и ратови, и Слоба, и деведесете, и сиромаштво, и светска пакост… Ипак мислим да си оног часа када на својој страни немаш публику, кад презреш „народ“ или нацију и све што има везе с њом (осим именице „национална“ испред придева „пензија“)– у проблему ти и нико други. А ти суди коме хоћеш.
ОД НЕЧЕГА СЕ ПОЧЕЛО Надам се да ће инстинкт доброг менаџера, или шта год да је пресудило да безобразни министар донесе ову одлуку, бити јачи од дреке коју је подигао. И да неће остати без подршке. Добро је за све. На првом месту за ту културу. Публици је ионако одавно свеједно. Изгубили су је многи, то смо већ апсолвирали. О фантомским фондовима што носе имена великана и срамним институцијама чији се директорчићи хвале својим курсевима за менаџмент, а не знају ни ко су људи по којима се зову те институције – да не говоримо… трајало би до унедоглед.
Однекуд се морало почети и мишљења сам да је добро што се почело од најбучније објаве, рак ране оних који углавном нису, и знају да нису ама никакав битан допринос нечему што се зове српска култура донели.
Браво Тасо! А сад одмах позатварај оне горепоменуте фантомске фондове, забрани неким установама да носе одређена имена, ревидирај њихов рад и донеси закључак да је био на бруку и срамоту покојног и самим тим незаштићеног субјекта, спречи сваку другу бруку на коју налетиш… Једноставно речено, спаси свет, шта ту има да ситничаримо. Ако ни толико не можеш, ја не знам шта да ти кажем…
Извор: Балканмагазин


Зашто је укидање националних пензија добар потез - Правда

Нема коментара:

Миодраг Мркић

Миодраг Мркић
Данас

Популарни постови