УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 07. јул 2016.

СКЕРЛИЋ И БОГДАН ПОПОВИЋ

ЈЕ­ДАН НА­СПРАМ ДРУ­ГОГ

Пре­ма све­до­че­њу Б. Ла­за­ре­ви­ћа, Скер­лић је био баш та­кав.
Ста­јао је увек хра­бро по сви­ма бри­са­ним про­сто­ри­ма и ва­тре­них кр­ште­ња је имао не­ко­ли­ко пу­та у жи­во­ту… На­ро­чи­то се око­мља­вао на љу­де ко­ји су ла­ко про­да­ва­ли сво­ја пе­ра. За ње­га је мо­рал­ни став био пр­во на­че­ло. У том по­гле­ду ни­ка­да ни­је пра­вио ком­про­ми­се, и мно­ги су књи­жев­ни­ци и по­ли­ти­ча­ри, ина­че зна­чај­ни­ји љу­ди, зло про­ла­зи­ли код ње­га ако су и нај­ма­ње ка­ди­ли ка­квом ре­жи­му…
Не­ки су га мр­зе­ли ка­ко се са­мо у Бе­о­гра­ду мо­же да мр­зи, и ди­ра­ли су му чак и у по­ро­ди­цу… Та­да су би­ли опа­сни и отров­ни је­зи­ци у Бе­о­гра­ду, али се Скер­лић ни­је да­вао и увек је и од­го­ва­рао са те­шким ма­љем. Без пот­пи­са, у Днев­ном ли­сту, ко­је од ње­га ко­је од Гро­ла, па­да­ле су ре­чи же­сто­ке… Жр­тви је умео да ста­не но­гом на гру­ди и но­жем да уда­ри пра­во у ср­це. Ни­је умео да пра­шта. Пра­шта­ње му је би­ло не­што што је сма­трао за не­мо­рал­но. Та­кав је био цео тај круг љу­ди око Днев­ног ли­ста, та­кви су би­ли и они око Гла­сни­ка. Ни­кад Срп­ски књи­жев­ни гла­сник ни­је хтео да при­ми ни­ка­кву по­моћ из ма ко­га ми­ни­стар­ства. Чак ни­су хте­ли гла­сни­ков­ци да при­ме ни же­љу јед­ног ми­ни­стра про­све­те да се Срп­ски књи­жев­ни гла­сник пре­по­ру­чи шко­ла­ма и гим­на­зи­ја­ма, ко­је то хо­ће, да га при­ма­ју на ра­чун школ­ске бла­гај­не…
Бес­ком­про­ми­сан у све­му и љу­ти мег­дан­џи­ја – то је би­ла јед­на од глав­них ка­рак­те­ри­сти­ка ње­го­вог ком­плек­са.“
Бог­дан По­по­вић, пак, опет, пре­ма све­до­че­њу Б. Ла­за­ре­ви­ћа, ма­ло је „у на­пи­са­ном“.
Бог­дан По­по­вић осе­ћа сво­ју сре­ди­ну и, с вре­ме­на на вре­ме, ка­же. С вре­ме­на на вре­ме, и на­пи­ше. Кад је све но­во обе­ле­же­но као из­раз и об­лик до­ли­ко­ке­фал­ства, сви су ћу­та­ли (ни­ко од њих ни­је до­ли­ко­ке­фа­лос), сви су то при­ми­ли на се­бе, и сви су, на овај или онај на­чин, ре­а­ги­ра­ли. Ин­те­лек­ту­ал­ног и мо­рал­ног пор­но­гра­фи­зма о ње­му пу­но је: пи­са­ног и усме­ног. За ње­га се дру­го и не зна: или пор­но­гра­фи­ја, или пам­флет, или па­не­ги­рик. Све, сем ње­го­вог жи­во­та и лич­но­сти, и исти­не у њи­ма.
Бог­дан је ре­као „ону сјај­ну ствар: – За­пам­ти­те! Ве­ћа је раз­ли­ка из­ме­ђу јед­ног Ен­гле­за и јед­ног Ср­би­на, не­го­ли из­ме­ђу јед­ног Ср­би­на и јед­ног – во­ла!
Бог­дан По­по­вић је ско­ро је­дан блок; Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић је ско­ро мо­за­ик. Оба за­јед­но, јед­но ве­ли­ко при­ја­тељ­ство; ве­ро­ват­но нај­ве­ће ко­је је на­ша ре­пу­бли­ка ду­ха има­ла…
Књи­га ко­ју би Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић на­пи­сао о Бог­да­ну По­по­ви­ћу, књи­га, на­рав­но, о лич­но­сти, о чо­ве­ку, о пут­ни­ку, о чул­ни­ку, о раз­го­во­ри­ма, би­ло би де­ло ко­ме не би би­ло рав­на. Бог­дан По­по­вић је ри­зни­ца као лич­ност. И то је уну­тра­шњост ко­ја се не са­кри­ва. Све је, пре­ма при­ја­те­љу, на пи­ја­ци…
Бела Тукадруз, Мишљеновац,  6. јул 2016.
Вр­ло је ла­ко пи­са­ти о ње­го­вим књи­га­ма. Оне су, ско­ро увек, исте. Ту је пи­сац, и то са вр­ло ка­рак­те­ри­стич­ном осо­би­ном: увек ушта­пљен, увек исти, про­фе­сор, пре­да­вач, на­ра­во­у­чи­тељ књи­жев­ни…
Це­ла ње­го­ва ли­ра је у бе­ле­жни­ца­ма, а не у об­ја­вље­ним књи­га­ма. И ту је, из­гле­да, го­ли­ји, не­по­сред­ни­ји. И ту је ви­ше од ње­га чо­ве­ка, не­го од ње­га кри­ти­ча­ра, есте­ти­ча­ра и про­фе­со­ра…
Јед­но је си­гур­но: пре­зи­ре ми­сти­ча­ре и ме­та­фи­зи­ча­ре. Та­ко­ђе, и све но­во­та­ре
Јед­ну од нај­ме­та­фи­зич­ки­јих ства­ри це­ни нај­ви­ше. То је му­зи­ка. Сли­кар­ство, та­ко­ђе…
Скер­лић сав со­ци­ја­лан и сав по­ли­ти­чар, сма­трао је за па­ра­зит­ска сва те­о­ре­ти­са­ња умет­но­сти ра­ди умет­но­сти. По­по­вић, сав на овој стра­ни, сма­трао је онај си­стем за си­стем не­до­уч­них и раз­ба­ру­ше­них не­зна­ли­ца…“


(„То су би­ла два пот­пу­но раз­лич­на све­та и је­дан је по­чи­њао где се дру­ги за­вр­ша­вао, и обрат­но. Бог­дан По­по­вић је есте­та и књижњвник, Јо­ван Скер­лић је исто­ри­чар и по­ли­ти­чар…“)


       = из књиге  Бе­ла ТУ­КА­ДРУЗ  УМЕТ­НОСТ ДИ­ЈАГ­НО­ЗЕ И УМЕТ­НОСТ ЛЕ­ЧЕ­ЊА , која је припремљена за штампу још прошле године, још увек скупљамо новац за штампање!!

Нема коментара:

Популарни постови