Миодраг МРКИЋ (1932-2022): Проф. др Владета Јеротић

понедељак, 8. мај 2017.

Проф. др Владета Јеротић - Како одабрати партнера

Нема коментара:

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Миодраг Мркић, есејиста

ОБЈАВЉЕНА ДЕЛА: ЕСЕЈИСТА МИОДРАГ МРКИЋ Рођен је у Трстенику - Дреница (Косово,1932). Окусио је горки хлеба избеглиштва током Другог светског рата (породица му је избегла у округ пожаревачки). Век је провео као професор књижевности. Живи у Београду. Написао је више од двадесет књига есеја...

Миодраг Мркић Краћи огледи. 8

МРКИЋ, Миодраг, 1932- Краћи огледи. 8 / Миодраг Мркић. – 1. изд. – Београд : М. Мркић, 2022 ([Београд] : ДМД). – 155 стр - У овој најновијој својој књизи Краћи огледи. 8. Мркић је на скоро десетак табака проговорио о ПРЕКИДУ, како сам каже од тридесетак година, када није објављивао, о извесној спречености, идући траговима неких писаца, који су имали слично искуство у титоистичкој Југославији, и остали практично непознати широј књижевној и културној јавности, иако иза њих стоје читави опуси. У том смислу, најилустративнији је пример, поглавља Шта сте ми урадили, Шта су урадили (стр. 109 – 144) посвећен „књижевном случају“ Мирослава Лукића алиас Беле Тукадруза (Мишљеновац, 1950 – ), уредника и управника „ЗАВЕТИНА“, о којем је Мркић пре десетак година написао позамашну монографију „ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ“ – једну од својих, највероватније, најбољих књига… Мркић је, дакле, отворио једну од трауматских тема српске књижевности двадесетог века – где је владао баук бирократске кочоперности и перфидни диктат једине партије (оне на власти, наравно!) као врховни арбитар… и тему о ПРЕВРЕДНОВАЊУ, што значи и о лустрацији, од које бедни плаћеници и аргати такозване официјелне књижевне критике беже као ђаволи од Крста…

МОЛИТВА БОГУ КРИТИКЕ, МОМУ

Миодраг Мркић

Ја своје текстове још увек пишем наливпером или хемијском оловком. После их, ако их уопште прихвате за објављивање, прекуцавају дактилографи. Пошто ми р укопис није сасвим читљив, дактилографи праве грешке. Тако је било и са овом Молитвом. Дактилограф је прекуцао наслов овако: «Молитва богу моме», што је груба грешка, јер дактилограф вероватно никад није чуо за паганског бога критике Мома, бога подругивања, галаме у грчкој митологији?Код Хесиода Мом је син Ноћи. У Платона је он бог прекора и критике, који сваком богу зна да понешто замери. Приказиван је са скинутом маском и лудачким жезлом. Према легенди, Мом се распукао од једа кад Афродити није могао било шта да замери. Мени се допада то што је Мом једини бог без маске. Тај бог је тврдоглав и гони нас да нешто предузмемо. Као археолози тражимо делове, крхотине порука у Уводу у Дневник критике бога Мома. Читао сам надахнути и временом оштећени текст, ткање твог критичког ума, које садржи и савест и савет другима, једини боже без маске! Читао сам индеске твоје наших мана и врлина. Твоју критичку истину хоћемо да сачувамо. Праведност иморалност твоје драме. Лечимо наш критички дух кроз твоја учења о мерилима, бежећи и од будућих сенки речи духа мистификације нашега постојања, трајања. Стремећи Обнови. Српске културе и литературе. Духовном храму нашем.
О, Пронађени рукопису! У ћоравој соби нађени!
У којем је бирократска књижевност виђена очима Стерије, Домановића, Нушића, а не кроз увеличавајућа сочива наших заступника небеског народа, политичких превртача, књижевних пришипетљи и шпекуланата. Књиго сећања на наше развратне храмове поезије у којима се радо и углавном трговало, куповало и продавало. Ти знаш да је развратни, дух ситних шиђарџија свој дух дао под аренду? Боже критике, теби хвала! Као жртву ти приносим свој век, свој духовни и душевни залог, и тело измучено, као тело свештеника или монаха, искрену жртву зарад поезије, лепоте и истине.
Против смо свих ћифта у српској литератури, против невоља и пустошења, фалсификовања и фабриковања мутаната! Против смо узохолелог срца времена.
Трудимо се невешто, Боже критике, да пренесемо твоје знање и недоумице! Спас тражимо од многих недоумица и наших подлости нихилистичких! Милост и самилост молимо, ако не за нас, а оно за поезију, за музе развратне, извитоперене дроље у служби власти! Ено Мелпомене, ено Ерате. Остаје нам твој божански критички дух као последња одбрана.
Речено је: «Свако има свог бога», и то је тачно донекле. Ја сам доста времена потрошио пишући многе књиге на свог бога, свог ђавола... Али, сада, на крају, ти си постао мој бог, Боже критике! Јер си ме довео до самог врхунца, врхунца критике, где се објављује самокритика самог бога критике! Уверен сам да је то омогућила чаролија критике, чаролија читања Рукописа у ћоравој соби нађеног (или: нађени Рукопис критике бога Мома, што је исто).
Дакле, метатекстовно чудо: критика књиге-критика о подухвату поетском и поетичком Мирослава Лукића...

Из најновије књиге Миодрага Мркића

Објавио сам књиге о неколико десетина писаца. При-метио сам да неки у последње време избегавају да наведу у биобиблиографији моје књиге о њима. То је добро и није добро. То је неки њихов знак поред пута, али и мој знак. Зашто и ради чега не помињу моје име? Писао сам о Богу, Ђаволу, Голешкој богињи. Не знам да ли ме они помињу на небеским промоцијама, наградама, у небеској биобиблио-графији. Они морају да ме помену јер су мојиприватни, а„приватна својина је светиња“,„загарантована“. Просто речено, уцењени су. Бог критике МОМ (моја муза) не само да ме не помиње, но чак узима и моје име и презиме за свој песудоним. Неки су Прилоге за биографију Ђавола, Бога иГолешку богињудоживели као личну увреду. Наравно, то је добро и није добро. Кудикамо је више добро у смислу„колективног бића“ и „вечног“ реализма.Можда и овде да кажем да сам равнодушан.Бог и Ђаво, када су видели о коме и шта све објављујем, са мном су се споречкали. Чак сам се споречкао и са Голешком Богињом. Ђаво је дигао руке од мене. Бог ми је рекао: „Срећа твоја што ме нема, а да ме има... Ти не верујеш у мене, ја верујем у тебе, али си изневерио моја очекивања”.Изгледа да су се све троје покајали што су постали јунаци мојих књига, негативни антивитезови Неба.Моја муза - „Бог критике МОМ, бог без маске“ и даље узима моје име и презиме за свој псеудоним... Мутне заку-лисне небеске радње и ја у њима, и ми у њима.У самом наслову ове књиге, у центру теме, имену, у „монограму садржине“ – дакле, у Парнасу – имплициран је и овакав крај у фусноти. Аполон, музе, Делфи... Попели смо се на Парнас... тајни горанске поезије, а он подразумева и Бога, и Ђавола, и Голешку богињу, па и Бога критике, бога без маске, који узима моје име и презиме за свој псеудоним.Голешки Парнас из Голешке богиње није далеко од горанског Парнаса и брда у Фокиди.За овакав крај даје ми за право и занемарљиво присуство Бога и Ђавола у Горанској народној поезији. УУводу говорим о томе да су прогнани и Бог и Ђаво у овој поезији. Питам се шта ли је са Богом и Ђаволом? Изгледа, без њих се може. Стварно, где ли су? Како су нестали? Дали су прогнани? Да ли их је прогнао трезвени горански дух?Краћи огледи (о Петру П. Његошу, Богиславу Марковићи, Мирославу Тодоровићу и Мирославу Лукићу. - стр. 127. - БИБЛИОФИЛСКО ИЗДАЊЕ. CIP – Каталогизација у публикацији. Народна библиотека Србије, Београд / 821 . 163 . 41 . 09 “18/19“ . / МРКИЋ, Миодраг, 1932 / Краћи огледи: Његош, Марковић,Тодоровић, Лукић / Миодраг Мркић. – / Библиографско изд. – Београд : М.Мркић , 2013 / (Београд: Меграф). – 130 стр.: илустр.; 21 цм / Ауторова слика. – Тираж 120. – О аутору: стр. 125-129 / ISBN 978-86-913859-6-5 / a) Српска књижевност – 19в – 20в / COBISS. SR – ID201325324

Заветине

Странице

КЊИГЕ МИОДРАГА МРКИЋА.Понуда. И друго

Укупно приказа странице

Претражи овај блог

Истакнути пост

Поздрав свима Из Апсолутног суперлатива | Миодраг Мркић

понедељак, 8. мај 2017.

Проф. др Владета Јеротић - Како одабрати партнера

Нема коментара:

Мркићево ЈАТО

Заветине

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

Основни подаци о објављивачу