Тајна списатељица у Седмици Азбука самоће (фрагмент из рукописа) / Миодраг мркић

Тајна списатељица у Седмици Азбука самоће 

(фрагмент из рукописа)

 У трамвају Седмица сам на путу од блока 45 до Звездаре (Устаничке). Преко пута мене је једна баба, бака и дечак од 12-13 година. Бака и унук – мислим. Но избегавам да ступим у контакт у стрепњи да не упаднем у тиранију препричавања. Бака ме гледа, али више као да гледа у неке дубине, поноре себе. Да не упаднем у малограђанску алхемију трача „логорејичку“. Свирепи су и немилосрдни... Прича, прича у финим манирима... „Знате господине“... Tу је и мобилни, дере се, скоро да јој не треба телефон јер се далеко чује. Оне које изједначавају бонтон са културом. Прича, прича: „...И тако ми се виђали, излазили, мало је тврд на пару... И Пјер ми каже: Знаш шта Богданка, ти си сама и ја сам сам... Имао је несрећу. Син му се предозирао... То што је зарадио у Француској... Син и ћерка... Она је у Аустралији... Каже он мени: `Да један стан издамо...` Његов смо издали за мини-маркет... 500 евра...“ Или нека друга, што би рекла моја покојна мајка „неопевана гробина“, уступа ми место чaк из трећег реда иза мене. Дере се: „Изволите господине седите...“ Данашња омладина знате...“ Стоји ми више главе и прича... „Знате, господине, у животу вам је ...“ Царство трача... Логореја у порасту... Остаје човеку да се брани. Пресит свега онога што кажу: „у животу вам је“ и Аристотел... И Заратустра, и Свето писмо... И Гилгамеш, и Шекспир, и Његош... Устао сам а тек што сам сео и пробио се без поздрава и изишао. Најчешће су те које знају; „У животу вам је“ „професорке у пензији“ „инжењери у пензији“ и често у акценту изговора приметим призренско-тимочки или зетско-сјенички. Треба да будеш мазохиста, прекаљени ћифта, пиљар па да можеш издржати препричавање, фабулирање..., тиранију речи или у најбољем случају писац коме је баш то потребно за књигу. Неке ти нуде место своје иако има слободних места, иако је далеко... Провидан, блесав начин да ступи у контакт. Логореја је свирепа, блесава у нападу...

Документарно информативни центар ЗАВЕТИНА, Мишљеновац, јун 2018.

Макса 

Дечак ме испитивачки гледао... Ипак мислим да не увредим баку нешто са унуком да проговорим. Гледам га и он мене и кажем му: „Хајде питај ме: `Како се зовеш? Колико имаш година?`“ Он у недоумици да ли да се смеје или не. Ипак се насмеши. Ја настављам: „Да ли слушам маму и тату? Да ли слушам баку и деку?“ Он је схватио моју намеру да будем смешан, да исмејем устаљена оправдана питања. И бака је схватила... Спрема се и киша... Имамо кишобране... Ја кажем коначно: „Како се зовеш?“ „Ја сам Максим Митровић.“ Интимно кажем: „Максо у који разред идеш’?“ „У шести.“
„О, браво, велики... Сигурно добро учиш... Пишеш ли песме?“ „Не.“ „Пишеш ли приче?“ „Не.“ „Па шта пишеш?“ „Пишем саставе.“ „Какве саставе?“ „Разне.“ „Ево да напишемо ја, ти и бака једну причу о кишобрану. Прича почиње овако: `Био једном један кишобран. Велики црни... И једног дана...` И шта једног дана?“ – питам ја. „Почела је да пада киша.“ „Браво тако је... И сад даље.“ „Бака је отворила кишобран и он је штитио од кише.“ „Браво! А да ли је кишобран плакао од радости?“ „Јесте...“ Ја настављам нападно да развијамо причу. „Али једног дана била је велика врућина, сунце је упекло. Бака не воли врућину. Може да је убије сунчаница и она каже да ће кишобран да буде сунцобран. Кишобран неће, не воли, али мора да послуша старију жену, баку... Да је сачува од сунчанице...“ Неки застој. Седмица стоји код бувљака... Макса устаје и каже: „Закаснићу“, излази из трамваја, а наша прича о кишобрану-сунцобрану остаје недовршена. Питам баку: „Он оде, а ништа вам не рече.“ „Па није он мој, само је седео поред мене. Вероватно је научен да буде уз неког да се не би приметило да је сам.“ Она ућута. Ја сам ћутао у стрепњи да ме не скопа логорејично фабулирање стила и духа: „У животу вам је...“ Бабац, бакутанер, змај... Ћутали смо... Трамвај је пошао. Она ме гледала неким погледом који је више гледао у неке дубине њеног трајања. Дубоке очи, резервисан поглед дубином патње. Она изненада рече: „И ја пишем.“ У недоумици је упитах: „А шта пишете?“ „Ево ово је уносила у компјутер, моја сестричина... У четири примерка...“ Ја сам почео да листам и понешто читам... Она је устала успаничено... „Ушће. Морам да изађем... Хватам 95... Идем за Црепају.“ „А ово?“ „Узмите... Имам још три примерка...“ Прелистао сам... и већ је била железничка станица. У стану сам натенане погледао текст, одломке списатељице из Седмице. Текст је имао наслов Азбука самоће.


Општа инфраструктура за самоћу 

У романима се говори о јунакињама, хероинама опширно. Приказују се друштвене прилике опширно и код Балзака и код Толстоја и код Максима Горког... Немоћна и неспособна за то ја дајем неке наговештаје да бисмо колико-толико наслутити прилике у којима живи јунакиња Азбуке самоће несуђеног романа РАДОВАНКА.
Бар основно рецимо: пре Другог светског рата, Други светски рат, ФНРЈ, СФРЈ, самоуправно-несврстано, титоизам, распад СФРЈ, Толстоји, Балзаци, Максими Горки...и,и,и Афоризми Ни у рају не бих био сам! Албанска народна пословица Увек ће бити самоће за оне који су је достојни. Jules Barbey D’AUREVILLY Човек мора бити сам да би упознао друге. Иван Цанкар Осећати се напуштеним мора да је нешто ужасно. Гете Око усамљеника шуњају се сабласти. Paul JEAN, Hesperus Узрок је свему у нашем злу штo не можемо бити сами. LA BRYERE За неку дубљу, филозофску суштину самоће могу нам помоћи стихови из књиге JON BLOFELD – Пут до бесмртности. Унутрашња светлост таоисте. У основи ствари је самоћа... „Миљама унаоколо нема насеља - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Од човека ни трага - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Сада стојим сам између плаветних врхова - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Закриљен тишином Седи пустињак - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Може ли се уистину одагнати сета И одстранити сваки траг жеље - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Тражи истину о животу и смрти.“
Из дневника Била на промоцији у Панчеву.

*

Посетила Изложбу у Ковачици.

*
Лала ми рекао: „Твоје шетње у свитање и сумрак сокацима и улицама Црепаје су као из Бергманових филмова... И равница... И језе смрти и загонетни бескрај неба изрешетаног звездама и ојачаном самоћом Месеца. Рите обезвијаности. Не одломци, не фрагменти, не крпице, не ..., но рите... А обезвијало – о – без – вијати: можда пут логике вијања. Издају очи... „води слепилу...“ До пре годину дана сам читала по други пут Ану Карењину, Евгенија Оњегина. На дохват руке ми је школска лектира деце... И моје... Већ ни новине скоро не читам. ТВ... ријалити... Дрогирана... Осећање кривице ме обузима због гледања ријалити шоуа... Немам куд... Утонула сам у опште на Земљи реклаказалости... Колико толико чујем... идем... шетам ван села... језе равнице, даљине... Ето и Радиша и Гордана имају те патње око даљине равнице. Инфраструктура за моју самоћу А. – Ка Поречу Због рата у бившој Југославији граница између Србије и Хрватске била је затворена. Уведене су визе. Телефонске везе прекинуте. То је трајало све до краја рата. Моја ћерка живи у Поречу, граду на северу Истре. Сваки контакт са њом био је прекинут. Чекала сам да се укину визе и отвори граница. Из Црепаје, села крај Панчева, дошла сам на аутобуску станицу „Бас турист“ у Београду. Узбуђена и збуњена тражим перон 27. Видим таблу на којој пише „Београд – Пореч“. Одмах сам ушла и села. Погледом пређох преко путника. Углавном су све жене, старије. Има нас око 15-так. На сваком седишту по један путник. Нико ни са ким не прича. Још су људи утучени од рата. Ја немам директно тај проблем, али желим бити сама док размишљам о ономе шта ме чека. Зато сам села на задње седиште. „Ласта“ је већ на аутопуту. Јури баш као да лети. Ништа се необично не дешава. На телевизору филм „Балкански шпијун“. Нико га не гледа. Кондуктер се огласи: „Ближимо се граничном прелазу Бајаково. Припремите пасоше и путне торбе за царину“. Нисам узнемирена. Немам ништа недозвољено. У аутобус улази полицијски цариник. Сваког путника упоређује са сликом на пасошу и кратко заджава поглед. Други цариник отвара гепек аутобуса и вади торбе. Препознах моју. „Шта имате у торби?“ Рекла сам: „Гардеробу“. „Отворите“. Ја повукох рајсфешлус, али се закачи за корице унуке Сантанине књиге и неће даље. Ја упорна. Рече: „Не треба“. Возач нема више никаквих законских процедура осим да вози путнике до одредишта. Стигли смо у Ријеку. Ту су изишла два путника. Све нас је мање. Пролазимо кроз тунел „Учку“ дугог неколико километара. Све смо ближе Поречу. У мени расте стрепња, слутња и радост. Већ се види осветљен перон аутобуске станице. Ја укључих мобилни телефон. Надам се некој поруци. На екрану се показа време – тачно 20 часова. Не журим да изиђем. Пропустих све путнике. Надам се да ће она ући као задњи пут када сам била. Возач чека да ја изађем. Извади моју торбу из гепека и залупи вратима. Ја се тргох. Учини ми се да чух тресак врата њеног аута. „Лаку ноћ“, рече возач.  Не одговорих му. Перон празан. Само ја и полуотворена троба из које вири књига. Стојимо као завејане пеном са мора. Б. – Пореч Такси чека задњег путника и пита: „Треба ли?“ Рекох: „Гимнастичка 4“. Убацио је моју торбу и кренуо. Кроз отворен прозор одјекују таласи мора... Мирис рибе... Светионик трепће, упозорава. Већ смо пред кућом. Торбу је однео управо пред врата. Срели смо се на степеницама. Питам: „Колико?“ „Десет евра“. „Хвала и пријатно“. Пењем се на спрат. Торба пред вратима ме чека. Светло испред је горело. Узмем торбу и ставим је поред себе и седнем на степеник да се одморим и дођем себи. Сантанина књига вири из торбе. Прави ми друштво. Док сам седела на степенику видех столицу за љуљање коју је кћер Станија донела из Црепаје. Заљуљах је. Исправна је. „Шта ће ту? Била је у њеној соби.“ Разлог више за сумњу. Устајем бојажљиво. Куцам на врата, не тако јако. Као да не желим да се отворе. Кључ се окреће у брави. Док сам ја размишљала како да се представим, на вратима се појави Станијина свекрва Евелина. Изненађено ме је гледала. Образи јој поцрвенеше. Ништа не каже. Ја се осетих непријатно. Стојим као укопана. Гледа ме као да ме никада није видела. Мени грунуше сузе. Не видим куда идем. Осетих њену руку у мојој. Води ме да седнем. Скоро ме спустила на столицу. Из кухиње допире мирис кафе. Мени је сада скоро све јасно. Очекујем од ње да све моје сумње потврди. Ставила је две кафе, што значи да нам се неће нико придружити. Од када сам дошла, први пут ми се обрати: „Шта ти могу рећи више од онога што видиш и сама? Због овога рата ниси могла сазнати шта се издешавало у међувремену. Бићу сурово искрена и рећи – Станија је напустила нашу кућу и оставила Звонка, повела Сантану без имало стида и гриже савести. Све шта се после дешавало сазнаћеш од ње“ и настави: „Из поштовања према теби и твојој фамилији чији сам гост била у Црепаји и Београду, испоштоваћу све што треба и спојити те са Станијом. Ти видиш драга моја да се ја не трудим да те утешим. Станија је водила такав живот и у Црепаји. Ти си тражила спас и излаз и нашла си га у Поречу, преко пријатеља, и запослила си је у сезони туризма у хотелу „Плава лагуна“. Ту је радио и мој Звонко. Она је била јако згодна. Могла је да бира. Избор је пао на Звонка – познатог фудбалера. Добро је зарађивао, поштен, био је омиљен. Имао је све услове за живот који је намеравала да води. Оженио је. Узела његово презиме. То јој је био заштитни знак. Сад је могла све. Он је радио за њу. Живела је као туриста, хранила се по ресторанима, возила ауто, гардероба из Италије. Зими је боравила код тебе. Новаца је увек имала. Ти да би сачувала свој мир и обезбедила јој повратак у Пореч прикривала си њене излете.  Зато те сматрам саучесником у болу који је нанела мом Звонку и бруци коју му је нанела представљајући се као његова супруга. Ово сам ти морала рећи да не живиш у заблуди да ми нисмо ништа знали о Станији“. Врата од собе у којој ћу спавати била су отворена. Ушла сам и пређох погледом преко ствари. У углу сточић, на њему компјутер. Приђох столу и отворих фијоку. Радозналост ме пуно пута доводила у непријатне ситуације, али просто не могу без ње. Тако и сада. Угледах свеску са необичним повезом везану сребрном траком. Повукох је и свеска се отвори. На омоту крупним словима пише: „Писма од мајке“. Узех прво писмо и прочитах само почетак: „Цветићу мој, брзо ће мајка да се врати. Слушај тату и Нону“. На коверти пише: „Нецензурисано“. Брзо га вратих, нема сумње писма су стизала из затвора. У страху да Евелина не чује брзо сам угасила светло и легла у кревет. Ко да заспи после таквог сазнања? Ноћ ми је била дужа од године. Обучена са торбом у руци чекам да ме зове. Она се појави на вратима. Ја сам одмах изашла за њом. степенице по којима сам се пела горе остају за мном. Ја неиспавана, сломљена, придржавам се за ограду да не паднем и не сазнам ко зна још колико тајни. Таксиста чека. Срећом не онај који ме је довезао. Села сам позади. Када сам долазила видела сам чамце, бродове, јахте. Сада видим морску пучину која се губи у сивилу неба. Таксиста се заустави на једној раскрсници поред неке конобе, испрати ме до пута и показа ми кућу где живи Станија. Рекла сам: „Хвала ти и опрости ми ако сам те својим ћутањем повредила и поздрави Звонка“. Такси затруби у знак поздрава. Овај пут од цесте до њене куће дужи је од пута Београд – Пореч. Све сам ближе, а све даље од њих. Нова лица, необичне околности под којима ћу се срести. Испред куће има медитеранског цвећа. Међу њима једна виноградарска бресква, чији жуто црвени плодови личе на новогодишњу јелку, испод које се игра девојчица са белим мачетом. Оно побеже и право на пут и мени на ноге. Ја се зуставих да га не згазим. Девојчица потрча за њим, угледа мене и врисну: „Бакице моја“ загрли ме око струка. „Држи ме јако“. И говори: „Бакице немој да плачеш да мајка види“. Обећала сам: „Нећу“. Окрену се жена која је држала колица са бебом. Ја је не препознах. Приђе ми и рече: „Мајко, како си ме пронашла?“ Загрли ме, али избегну да нам се сретну погледи. Моје руке остадоше где су биле. Догурала је колица до мене и рече ми: „Мајко, ово је твоја друга унука. Зове се Елионора“. Ја нисам знала, као ни за све друго, да има и друго дете. Беба заплака, она јој тепа и каже: „Немој да плачеш. Дошла ти је бака из Србије“. Мени слабо. Она примети, стави столицу поред рузмарина да седнем. Протрља листове. Јак мирис ме освежи и ја дођох себи. Моје ноге су биле у лаовру са морском водом. Она их је прала и причала нешто као за себе, али јасно сам чула: „Немој, мајко, шта ћу ја без тебе“. У страху што је видим у таквом стању, нагло сам устала, обула се. „Ајде да уђемо у кућу“. Колица са бебом су стајала поред креветца. Пришла сам и први пут узела унуку. Она је стајала иза мене. Речи су биле сувишне. Пришла је. Загрљене смо држале бебу и плакале. Чини ми се да није тако пропала или ја тако желим да је видим.  У соби велики зидани камин, на камину две књиге: „Цвеће зла“ – Бодлер и „Крчмарска Москва“ – С. Јесењин. Испред кожа од срндаћа донета из Црепаје и две дрвене столице донете са Букуље. С друге стране полица за књиге узидана у камену. Књига има да јој може позавидети нека мања сеоска библиотека. Приђе ми: „Ево, мајко, ту су све књиге које си ми куповала на отплату. Ла Русова енциклопедија, па мала Просветина. Пушкин, Горки, Толстој. Имам и филозофа. Имам и једног писца који је тајна над тајнама“. Моја радозналост не мирује: „Реци, што га кријеш?“ „Не, мајко, тајна када се открије није тајна. То је он рекао“. „Сећаш се, мајко, када сам ишла у школу ти си волела да ти читам Јасењинове песме: Писмо мајци и одговор и поему Црни човек. Како смо биле сретне. На грамофону се вртели шлагери Арсена Дедића и рецитација Шербеџије Кућа поред мора. Ето, ту је море и кућа, а где је срећа? Знаш и сама, мајко, да ја нисам желела да напустим Црепају. Јесте, била сам склона којекаквим испадима, али то су све биле ситнице у односу на оно што би ми се могло десити у туристичком граду где долазе и они слични мени. Коме си ме ти, мајко, предала на чување далеко од тебе 800км? Како си ноћи дочекивала и испраћала не знајући ништа о твојој `девојчици`? Ни када је легла, ни с ким је легла и да ли ће устати. За кога си ти, мајко, живела? Зар ти ја нисам била смисао живота? Само смо постојале ти и ја. Требала си ме прихватити такву какву ме је Бог створио. Да се не стидиш мене-тебе. Ја нисам била неморална. Све остало временом би дошло на своје место. Ја бих основала породицу у селу. Била бих ти од помоћи у старе дане. Остала си сама на својој адреси. Ја сам остала без адресе, држављанства и државе. На којој ћеш ме адреси тражити после ове? Сети се, мајко, колико пута сам хтела да се вратим код тебе у наш стан. Увек си налазила разлоге и враћела ме у Пореч. Рекла си ми да намераваш да продаш стан. То је био само изговор...“ Моја туга је на граници лудина. Не реагујем ни на речи, ни догађаје. Не планирам ништа и нећу ништа. Да могу да вриснем јако да ме чују галебови на мору, да ми мање бола остане на души. * * * Ја, Радованка, сам у Црепаји... Ту ми је Црква. Дневно бар два-три пута прођем поред ње. Да верујем у Бога рекла бих: „Хвала Богу“. Нека овако подржи. Шта бих радила... Шта би било да је сатаром расцепила главу мајци и баби?!... Да је ножем натенане касапила тело оца и из каде у џаковима носила делове по сметлиштима. Шта би било да је, а није, још није...
Миланка Максимовић Ето то је одломак из несуђеног романа Радованка тајне списатељице из романа.

  ________________

       Извор :  МИОДРАГ МРКИЋ КРАЋИ ОГЛЕДИ 4 Прво издање Ауторово издање Компјутерска обрада: Јелена Ђаковић Коректура: Божидар Стефановић Штампа Штампарија ДМД Тираж 150 примерака. -  Београд, 2019. - 118 стр.; 24 цм.  - стр. 47-53