Тајна списатељица у Седмици
Азбука самоће
(фрагмент из рукописа)
У трамвају Седмица сам на путу од блока 45 до Звездаре (Устаничке). Преко пута мене је једна баба, бака и дечак од 12-13 година. Бака и унук – мислим. Но избегавам да ступим у контакт у стрепњи да не упаднем у тиранију препричавања. Бака ме гледа, али више као да гледа у неке дубине, поноре себе. Да не упаднем у малограђанску алхемију трача „логорејичку“. Свирепи су и немилосрдни... Прича, прича у финим манирима... „Знате господине“... Tу је и мобилни, дере се, скоро да јој не треба телефон јер се далеко чује. Оне које изједначавају бонтон са културом. Прича, прича: „...И тако ми се виђали, излазили, мало је тврд на пару... И Пјер ми каже: Знаш шта Богданка, ти си сама и ја сам сам... Имао је несрећу. Син му се предозирао... То што је зарадио у Француској... Син и ћерка... Она је у Аустралији... Каже он мени: `Да један стан издамо...` Његов смо издали за мини-маркет... 500 евра...“ Или нека друга, што би рекла моја покојна мајка „неопевана гробина“, уступа ми место чaк из трећег реда иза мене. Дере се: „Изволите господине седите...“ Данашња омладина знате...“ Стоји ми више главе и прича... „Знате, господине, у животу вам је ...“ Царство трача... Логореја у порасту... Остаје човеку да се брани. Пресит свега онога што кажу: „у животу вам је“ и Аристотел... И Заратустра, и Свето писмо... И Гилгамеш, и Шекспир, и Његош... Устао сам а тек што сам сео и пробио се без поздрава и изишао. Најчешће су те које знају; „У животу вам је“ „професорке у пензији“ „инжењери у пензији“ и често у акценту изговора приметим призренско-тимочки или зетско-сјенички. Треба да будеш мазохиста, прекаљени ћифта, пиљар па да можеш издржати препричавање, фабулирање..., тиранију речи или у најбољем случају писац коме је баш то потребно за књигу. Неке ти нуде место своје иако има слободних места, иако је далеко... Провидан, блесав начин да ступи у контакт. Логореја је свирепа, блесава у нападу...
