СЕОСКИ ДНЕВНИК
(Пролеће
у Трешњевици)
Стигох
у родну Трешњевицу да матор помогнемсеби и
оживљавању села. У селу двојица мање. Страдао комшија Славе на путу Ариље – Дивљака ,
а годинама je диљем
света био на точковима. Од последица пада преселио се у вечност
рођак, и исписник Михаило.Обојица пензионери. Како? питам. Тако се наместило,
веле. Судбина их чекала у завичају. И ништа више.
Ко ће о томе, и зашто? А ја све самљи, немам кога да
позовем, нема коме да се одазовем…Сетих се стихова Н. Тимченка.
Шта ћу ја овде,
на овом свету,
где нежне птице нестају
а и сродници ми раде о глави?
Али, шта ће ми глава
која не вреди ни по луле дувана?
Жив сам још баш зато
што овај свет трпи само такве главе.
Тако се свет и ја добро слажемо
иако се не подносимо.
Свету нико није потребан.
Он може све сам, и без милости.
Свет је потребан мени
али да бих могао живети у њему
и он и ја треба да будемо бољи
што, изгледа, није могућно.
 |
| Ispred zaključane crkve u Trešnjevici |
Мани
поезију, Мирославе, треба повезивати
малине, окопавати, прскати, а нема радне снаге. У земљи незапослених нема ко да
ради на њивама. Нема кода копа, мотике да се прихвати, а сви мисле да је малина на офингеру. Давно је записано да „У
зноју лица свога јешћеш хлеб
свој, док се не вратиш у земљу од које си узет…“
Трећег
априла дам примерак књиге „Малина и други јади“ рођакуРаћи, помогао ми око побијања коља. Неће да
наплати. Вели, дао си ми књигу. И тако, после ко зна колико времена добих хонорар у виду побијања
коља.
Р.
што узора ледину нема времена да чита књигу. Наплати и још вели да је учинио, каза како није много.
Помислим како је њему мало оно што је мени много. Џаба прича о малој пензији,и тешком
градском животу.
Повратница
из Аустралије прича како тамо има 150 нација и сви се разумеју, а овде ми у аутобусу
један другога не разумемо.
Ове
године Министарство финансија не тражи више регистрацију пољопривредног газдинства.
Имам Решење о коришћењу средстава за
регресирање ћубрива у 2016. години. У
Решењу Број: 320-00-202-1934/16-066-001
пише: Пољопривредном газдинству Т. М. из
Ниш, БПГ…се право на коришћење средстава за регре-сирањећубривау 2016. години у
износу од 152,40 динара….
Читам,
не верујем. Узаман сам писао о томе, обраћаосе министарки Снежани Богосављевић. Колико само изгубљеног
времена, колико брда баченог папира, колико је стручњака, и мудрих глава, смишљало то што је обећавало „препород села.“
И на крају јадац. А тек речи у тим решењима, обавештењима: стратегија, апликација,
конвенционално, портал…
Још
је Винавер писао о страшној српској бирокартији. Али она опстаје истрајно као
коров на српским њивама.
У
предаху читам причу М. Горког: „Шупља глава“. Заустави ме реченица: „Кинез је
паметан човек он се слаже са сваким, али не верује ником“.
Обрадова
ме телефонски позив. Јавља се пјесник, доктор Драган, из Брчког…
Есејиста
Мркић шаље књигу: „Стиховане књишке лирске патње.“ Читам је без даха док косови певају у крошњама јабука. Шуми
лишће као да пролећни поточићи у ваздуху жуборе. Село нестаје, књига опстаје.
Мркић и Белатукадруз ми допуњују самоћу. И када сам сам нисам сам.
Сбилборда
мотри Вучић. Обећава…као у оној народној „Не липши магарче до зелене траве“…
Тутње
возила ка Ивањици, ничу грађевине на којима пише Frigo. Радим више него што могу. Самог
себе куражим а на уму ми стихови из давно штампане збирке Свети мученици: „Снемогао не надам се више ничем“. Па ме опомене
пословица. Старост пакост. Па размишљам да треба поново увести лапот. Можда
ће власт да се сети. И тако ће се
решити проблеми пензионера.(„Лапот је обичај сеницида у Србији;убијање родитеља
или старијих чланова породице, онда када њихово издржавање постане превелики
терет за породицу.“)
Па да пензиони фонд стане на ноге.
Овако
гледам старце како муче себе и оно што раде.
Када
су старци обрађивали земљу?
Као
писац размишљам: Ко може описати мирис узоране земље, компоновати музику што је
ветар понад гора из којег слушам грактање гаврана и слутим универзалну снагу Природе.
Свратим
у цркву на Лазу да видим свеце који су негда на камену спавали, пустиножитељи
били.
Данашњи
свеци се возе у џиповима, летују и са ТВ, ко у бајкама, „ватру бљују“ и не хају
за стадо божје.
Црква
посвећена Светом Николају Охридском на
Лазу закључана. Нема обавештења: Радно време, враћам се сутра…
Поп
Миле отишао негде послом. Можда је и он у малињаку.
На
Дивљаку не стиже „Политика.“Нађем, докон у салашу, међу старим бројевима Културни
додатак, субота 24. април 1999.
И
поново сусрет са Ч. Мирковићем кроз
текст: „У дубини слике.“
У
истом броју, и блаженопочивши, Р. Тркуља
пише „Увек бољи живот“ који завршава реченица згодна да посоли
и овај текст: „Од сада нова
календарска мера је пупољак.“
Нема коментара:
Постави коментар