Миодраг Мркић, есејиста

Миодраг Мркић, есејиста
ОБЈАВЉЕНА ДЕЛА: ЕСЕЈИСТА МИОДРАГ МРКИЋ Рођен је у Трстенику - Дреница (Косово,1932). Окусио је горки хлеба избеглиштва током Другог светског рата (породица му је избегла у округ пожаревачки). Век је провео као професор књижевности. Живи у Београду. Написао је више од двадесет књига есеја...

Плуг што више оре све је светлији


Косовска пословица.
Из књига Миодрага Мркића
__________________________


(...)




VI
Мирослав Лукић
поетика збогом југославијо
(Реквијем за г-ђу икс) мирослава Лукића


...Део контекста трајања Беле Тукадруза је што нису отворена досијеа писаца, уметника, сарадника ОЗНЕ, УДБЕ. Понекад се појави неки списак од неколико имена: има и академика... Све би било јасније. Наравно, не мешам уметнички дар са бављењем шпијунажом.
Зна се да се уметност за разлику од науке и технике не развија. Књиге код нас пуне су „развитка књижевности“. Они паметнији говоре о неком „развојном луку“.
Код нас се скоро нико не бави разликом тривијалне књишкости, од атипичне. Некад је била главна идеологија соц. реализма и онда капиталистичког реализма – реализма агитпропа, лакировке, уталитарности, политичке ангажованости... Капитализам рестаурације... И наравно национализма специфичног за све народе на Балкану, бивше СФРЈ. Код нас „Небеског народа“, „помазаног“, са „посебним посланством“... И ћале „васколиког српства“ Добрица Ћосић херцеговачки Моравац, али и „мајка српска Дафина“. На неколико места ја сам рекао да их не признајем ни као оца, ни као мајку... Примичем се деведесетој. У неком старачком заносу пишем о Поетици књиге Беле ТУКАДРУЗА (Мирослава Лукића) Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС) и имам неку ширу сигурност у конкретном свом трајању у простору и времену. Авај! Открића наших археолога у Сићевачкој и Јелашничкој клисури... Говори се о 200000, 300000, 500000 година. Модерни човек постоји 300000 година... Неандерталац... Гени неандерталаца постоје у човеку... Авај! Милиони светлосних година... И човек у свему томе – „Човек круна живота“. Ако је, ако није круна неко, нешто из микросвета. Мислим круна је оно што опстаје свуда и увек...
Ипак, неку сигурност и неки смисао видим у томе што постоји књига – једини начин да се надиђе смрт, како неки мудри говоре. Захваљујући Лукићевој књизи која у суштини ствари ширином и дубином мотивацијског система (оквир хришћанства) и распада СФРЈ и Реквијем за Г-ЂУ ИКС говори како би рекли филозофи религије, мистике: о Не(Бићу), Апсолуту, о Ништа, о Васељени, о Празнини, о Пунини... О Богу..
                                   (Сажетак рада)



У новинама Заветине+ број 24-25-Београд, март 2020. Година VI објављен је рад, књига Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС) Бела Тукадруза (Мирослава Лукића). Рад је од 3. до 31. стране. У три ступца на свакој страни. Мислим да би у мањем формату књига била око 150 страна.
Одмах рецимо да је у питању графичко сивило... Да – велики грех што аутор није имао могућности да објави рад у нормалном формату. Чак у штедњи нема ни абзаса – алинеја. Чак нема ни поднаслова. Све је решено са три тачке (...)... Да, јесте – какав се све естетски крш и лом објављује у богато, скупоцено сређеним књигама. Ето, Мирослав Лукић – Мирко како је принуђен да објављује своје књиге, своја дела.
Овај увод је неки део у вези са поетиком књиге, дела Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС).


Жанровска толеранција
Модерно време, постмодернизам, је толерантан према жанровском мешању. И ранија времена су знала за ту толеранцију. Можемо се подсетити да се поема као жанр разликује у националним књижевностима. Па и роман није баш шематизован... Роман – есеј у XX веку...
Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС) има нечега и од хронике, дневника, хронике села... Читаоца подсети на едицију коју је за Академију наука уређивао академик Радомир Лукић. Збогом Југославијо је роман – есеј са елементима политичког есеја о српском националном бићу. Но ништа мање ова књига са неком љупком жанровском толеранцијом је и „љубавни роман“, али не баш са „љубавним троуглом“. Има више од три љубавна угла.
Све технике, поступци, постоје у традицији песништва, уметничке књижевности. Једна од техника је и бекство од куге у село... Декамерон Бокача... Лукић је побегао из Београда од бомбардовања у родно село Мишљеновац. У Мишљеновцу доживљава рат Србије 1999. године и још уз то прегледа своје белешке, сећа се свог живота, породичног и наравно села у контексту времена... Породица – отац и мајка... Брат Александар. Неки пример превазилажења Каиновог греха. Мотив за мене значајан јер сам објавио целу књигу на ту тему у вези са браћом Драгољуба Симоновића и његовог брата млађег Бранислава Јованчића. Оба примера превазилажења Каиновог греха су важна у етноантрополошком смислу за Југоисток Србије. Дакле – браћа Лукић. У сфери ероса главног јунака Филипа Сенковића је Г-ђа ИКС, Госпођа Рахела и Шана из његовог детињства, али она је присутна и у САДА Сенковића, села и друштвеног бића и рата 1999. године. У оквиру наше теме – Поетика Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС) можемо рећи да Французи имају пословицу: „У свим стварима треба тражити жену“. Поетички, књижевно-теоријски гледано у жанровски толерантној књизи, делу Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС) нема потребе да је тражимо – жена је ту. Доминантна је, али заиста присутна ни мање ни више но колико треба за естетску равнотежу. Волим да кажем да се каже: „Од вишка не боли глава“, но напротив: од вишка у естетици боли глава. То Мирослав Лукић боље од мене зна и показује у уметничкој пракси књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС). Но да се овде не задржавамо много, да не би смо упали у есејистички вишак – ван проседеа, поступка, технике... Метода... Форме... Стила у ширем смислу те речи. Дакле – однос форме и садржине, па и „куће бића“ (језик по Хајдегеру) и „бића“.
Неки допринос богатству садржини књиге, па тиме и форме, је наравно присутност теме Писци... Ништа мање не обогаћује и књигу и пракса политичког живота и не(мешања) аутора у политику... Значи политичка неангажованост...


Маларме, а не Кундера
У Савременику 288-289-290/2020. објављен је рад Воја Марјановића Побуна против неосетљивости. Рад почиње са „Читајући прву књигу песама Соње Јеремић (1991), под насловом Игром ми кажи – лет., заустављам се код мисли Милана Кундере који каже „да једино писац може пружити извесност о себи“. Моја покојна мајка неписмена када ме је корила и васпитавала говорила је: „Ти можеш сигурно, памет ти не смета“. Ето овде могу да кажем, будући да се уметност и књижевност не развијају, да је Кундерина мисао „да једино писац може пружити извесност о себи“ стара римска мисао о којој сам негде у мојим књигама бар неколико пута говорио, супротстављајући јој мисао песника Стефана Малармеа који пише пријатељу критичару: „Драги пријатељу, написао сам лепу песму, молим те објасни ми је јер је не разумем“. Кундера и његова мисао !?
Наравно, у праву је Маларме. То нам говори и наука, нарочито психологија, медицина (психијатрија)... Да, квантна медицина, квантна музика... квантна књижевност.
Да – свесно, предсвесно, подсвесно и несвесно... Ја волим, будући „да ми памет не смета“, да говорим и о заумним вруљама – нешто испод нивоа несвесног. На нивоу квантног, ћелије, молекула... Говорим о квантном у књижевним делима. Нешто од тога имамо и у овом раду о Лукићевој књизи Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС). И у мојим ранијим радовима о Лукићевим књигама имам наговештаја о квантности у његвоим радовима. Овде у овом раду сам експлицитнији у вези са квантним (нано), у књизи Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС). Последњих година чешће се говори о квантној књижевности. Објављују се збирке, антологије.
Претенциозно кажем: Лоцирам књигу Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС) у свету поетике, опште теорије књижевности. Тиме лоцирам и Мирослава Лукића: романописца, лиричара, есејисте, критичара... Наравно у том ланцу метатекстовног надовезивања лоцирам и себе као есејисту мог стила и духа есејистичког који покушава да тумачи аутора Мирослава Лукића (Бела Тукадруза).


Мотивацијски систем Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС)
Оквири мотивацијског система књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС) дати су у почетку књиге и то у вези са хришћанским детерминизмом и са фатализмом, као и на крају књиге.
Детерминизам је логички појам... „Супротност апстракцији“ „...нужно одређено, наследно, неслучајно...“ Наравно има више варијанти детерминизма... Но, да не идемо далеко и широко.
Наравно, ту је и фатум – судба, судбина, коб, удес. Фаталан - ... судбоносан, неизбежан... злокобан... фатализам... предодређен за блаженство или проклетство – предестинација... Учење св. Августина...
Читалац ме мора разумети. Ја нисам стручњак за вере. Хришћанство је једна од „небеских религија“. Четири хришћанске вере су признате: православље, католицизам, протестантизам и англиканска. Колико има секти... Не може се од мене очекивати да улазим у нијансе ствари система мишљења поетичког књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС).
Место тога цитирамо из закључног дела књиге, закључног дела који је у логичком ланцу од детерминизма и фатализма у варијанти аутора: „Не верујем више никоме, ни у шта. Осим у Духа Светог, Господа животворног, који од Оца исходи, који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави... Исповедам једно крштење за опраштање грехова. Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин.“
Тешко је мени да улазим у религиозно-филозофске нијансе основе система мишљења хришћанског датог овде као инфраструктура за поетику и нијансе поетике у књизи Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС). Најближе је истини да је у питању хришћанство као инфраструктура, православље... Ето ових година присуствујемо стварању неколико нових српских православних цркава... Светосавље и оно се уситњава. Мука је око имовине моје и твоје. Ја сам ових дана помислио да је у питању у Црној Гори не имовина, но религиозни проблем – да ли Ђаво, Сатана, има тегет или драп косу и да ли је плете у пунђу или веже коњски реп?
Уз сво поштовање система мишљења – Поетике Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС) дајем ревију синтагми могућих недоумица читалаца књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС).
Пре те ревије кажем и овде да сам тридесет година прекинуо објављивање књига, и уопште радова. Прекинуо сам јер нисам знао да говорим у метафорама, симболима, алегоријама... Ето у 240-50 стилских фигура ја нисам био у стању да превалим, пређем, „прејебем“ режим. Да преварим режим да говорим о изрођавању комуниста, „комуњара“ чије је изрођавање почело још за време НОБ-а. Ја директно говорим: „црвена буржоазија“, „црвени цар“. Класно израђивање радника и сељака у спрези са старом реакцијом... Рестаурација... Нисам знао да мувам са „темпоралном неутралношћу“. Нисам хтео да будем „плаћен дисидент“, да се бавим национализмом у служби Запада, рестаурације, у служби загревања за крвопролића и за 1999. годину о којој се говори у Збогом Југославијо, па и г-ђи ИКС, и о Рахели и о писцу и писцима и о, и о...
Психолози и психијатри говоре о томе да чим се пређе 55. година одмах је потребан 24. часовни надзор. Други кажу да је рано – може од 60. године.
Ето ја сам до 60. године имао надзор да не бих објављивао књиге о црвеном цару и црвеној буржоазији. Искористио сам крвопролиће, па и убијање деце, да бих се њихови органи пресађивали богаташима света, тајкунима, импотентним старцима.
Обузети класном крвавом отимачином, режими нису обраћали пажњу на моје књиге, као и сада што не обраћају. „Црвена буржоазија“ сада је чврсто устоличена тако да јој не сметају књиге о којима нико не говори, књиге сенилног старца који мисли да са комунизмом није ствар готова. У питању су векови, хиљаде година...
Моје не(знање) да говорим у метафорама, симболима, алегоријама је корисно јер објашњавам детаљније оно што говорим. Па ево и овде објашњавам детаљније оно што се говори у метафоричкој, симболичкој, алегоријској супстанци у инфраструктури књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС).


Инфраструктура на квантном нивоу
Да би смо избегли метафизику, патофизику, вулгарну метафизику говорићемо нешто у виду детаља о реалној мотивацији присутној у књизи Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС). Када кажемо реалној, онда мислимо на метафизику религиозно-хришћанску православну, светосавску. Бар мислимо да је у инфраструктури књиге Лукићеве и метафизика. У основи ствари је животна пракса човека и мерење те праксе и казна која следи од стране врхунски компетентних божанстава конкретне вере, варијантне вере, овде хришћанства.
Но ево курзивом: „Неустрашиво објављивање истине; неисказиве патње; бити на сатаниној страни; грех је безакоње; велики закон љубави; свечана истина; грех проузроковао смрт; разлика између светог или обичног; испољити веру кроз дела; анђео затирач; робовање греху; јарам греховни; чисти срце и обнавља ум; ... одвојени од других народа и беспрекорни; бити спасен од смрти; вечно блаженство и вечна смрт; време суда... покајати се пред Богом; Божји народ на пробу истине; пресуде над живим и мртвим; суд се тиче сваког; зачарано тло; морални детектор греха; ући у свету тајну да мучи своју душу исповедањем греха; истражни суд; стално неповерење у себе...; пали у несвесност о својим гресима и опасности; храм душе испуњен оскрнављеним светиштем; дан очишћења; куцање на врата срца; истражни суд; испитати случај; умртвљена савест; исповедање истине; владати собом; реч и дела...; Мораш владати својим мислима; вечно избављење; све што чине са својим телом утиче на снагу и чистоћу ума и срца; свет се увелико препушта прождрљивости и задовољству најнижих страсти; разумевање светог ланца истине...
Мислим да тананије наведено тумачи поиздаље и драме душе и тела личности књиге Лукићеве, а посебно Г-ђе ИКС. Детаљисање о томе за моје године и здравље је скоро неизводљиво.
У свему овоме, наравно и шире и дубље, у светлу и варијанти хришћанства и пре свега у светлу мотивацијског система књиге Збогом Југославијо и поднаслова, алтернативног Реквијем за Г-ђу ИКС лоцирамо питање личности Г-ђе ИКС која је сазнала да болује од рака, питање које јој поставља јунак наше књиге, љубавник и писац пре свега, питање које гласи: „ПА ШТА ЋЕШ САДА?“. САДА. А пре је њен живот и однос према њему. Њен живот и коначна оцена тог живота. Оцена у оквирима система мотивацијског у духу хришћанства каквог видимо и доживљавамо у делу са алтернативним насловом Реквијем за Г-ђу ИКС. Дакле, реквијем – починак, свечано подушје... Вечни покој дај им господе. Да ли ће реквијем писца Лукића дати вечни покој Г-ђи ИКС...


Па шта ћеш сад?
Ти си жив, а ја сам мртва. Тебе има, мене нема.
Можда је прави реквијем „Па шта ћеш сада?“. Згуснута људска патња у питању. Можда и освета... Али сигурно у оквиру Питагориног: „Остаје вечно питање – ко је човк, откуд иде и куд иде“... Да, овде је тежиште на овоме „куд(а)“ иде. Одговор је у оквиру хришћанства: ... после смрти... Божји суд... Ово питање у књизи Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС) је равно неком Његошевом питању, Шекспировом „Бити или не бити, питање је сад?“. Да „сада“ ове књиге и многих књига света. Питање смрти... Трагичара света... Гилгамеша... или Достојевског. Шта је то „сада“ Г-ђе ИКС и Писца који поставља питање? Физичко време, историјско време, психолошко време? „Сада“ у физичком смислу не постоји. То је неки трен у отимању прошлости и будућности. Ето рекли смо „сад“ и оно је већ неухватљиво прошлост...
„Сада“ Г-ђе ИКС: Пуна греха и треба да иде на коначни суд. Говоримо у мотивацијском систему Лукићеве књиге, његове инфраструктуре хришћанске, инфраструктуре дела. Суд за вечност. Ко говори ове речи које пишем? Говори писац књига Прилози за биографију Ђавола, Прилози за биографију Бога, Голешка Богиња (Косовка девојка на Булевару револуције, Наша велика мајка), У тами знака 2. Да, говори писац књиге о Лукићевим делима Последња сфера мистике.
Говорим у систему мишљења мотивацијског система књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС).
„Па шта ћеш сада?“ Згуснуто жариште. Да ли садржи освету... „Ето, знао сам крајњи исход“... „Свему долази крај“. Тако једноставно питање, а до експлозије набијемо драмом у њеном не(одговору). Одговор није религиозно-филозофски... Детаљ одговора је да буде сахрањена у хаљини... Херој књиге као одговор на питање „Па шта ћеш сада?“ даје самоубиством, скок у Дунав... Да – питање самоубиства и хришћанство... Несахрањивање у истом гробљу... „Један доиста озбиљан филозофси проблем“ (Ками). „Нема самоубиства, њих су убили други“ (А. Дукић)
Кад говоримо о мотивацијском систему ове књиге Мирослава Лукића, морамо имати на уму архетипове, матрице које су присутне и у митологијама. Рецимо Каинов грех и оцеубиство. Оба мотива су природно превазиђена, наравно и уз помоћ традиције где су светиње и родитељи и браћа и сестре. То превазилажење архетипова у конкретном виду су делови мотивацијског система књиге Лукића. Превазилажењу тих архетипских грехова наравно помаже и православље које је нека инфраструктура књиге.
Морал... и сексуални морал... биолошки опстанак... Супер его... персона... примарно ја... Да не идемо у нека психолошка нијансирања...
Све о чему говоримо је део неке Лукићеве „светиње приповедања“.
Прототипови. Добро је што су прототипови ипак креацијом па и мотивацијским системом више дати као књижевни типови, карактери. Тиме губи биографичност аутобиографија а добија општељудско. Гете каже: „Ја сам колективно биће“. Наш Шантић каже: „У мени цвиле душе милиона“... Лукићеве патње су и моје патње, и патње Кинеза, Шпанаца... Општељудски. Не, то не смета изучавању биографије па и уметничке биографије Лукића, Напротив – обогаћује је...
Чехов каже: „Ако се на почетку приче говори о клину у зиду, онда се на крају приче о тај клин мора обесити главна личност“... Да – утапање у водама Дунава... Да – религиозно-филозофски одговор на увод је сам крај књиге...
Ето опет француска пословица: „У свим стварима треба тражити жену“. Наравно и у стварима мотивацијског система Реквијема за Г-ђу ИКС. Жена је умешана и у жанровској толеранцији књиге Лукићеве. У неком дубљем смислу умешана је и баба Сервантесова. Сервантес каже: „Моја баба је увек говорила: На овом свету постоје само две нације – богати и сиромашни“. Наравно по природи ствари, па и ИСТИНЕ у првом плану је рат Србије, бобмардовање, странке, погибије... Косово и Метохија... Код Лукића је ипак у импликацији више „Публику Шињелу, а не Шињел публици“.
Мотивацијски систем и верник. Но, не верник у смислу праксе обреда, одлазак у цркву или новчаног помагања или неког другог помагања. Личности су ван тога. Писац је у чистим поштеним рачунима са Богом, са Судом. Његова животна пракса, да кажемо душе је оно чиме се уклапа у мотивацијски систем. Једва се преживљава у време бомбардовања, распада СФРЈ...
Овде кажем: 89. година, моја старачка сенилност. Мени не треба много веровати па ни у вези са мотивацијским системом Лукићеве књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС). У сенилности ја сам тек јуче схватио у чему је ствар у сукобу вере и државе у Црној Гори. Ја сам мислио да је у питању сукоб око тога да ли Ђаво има драп или тегет косу? Да ли је пунђа или коњски реп? Схватио сам да је сукоб око имовине власништва, односно „лова буразеру!“. Власништво... Марксизам – Лењинизам... Порез... Експлоатација... класно... Држава и црква..
Погибије и Косово и Метохија... „Косово и Метохија окупирани...“ Јесу... Онда многе активности државе су ништа друго но колаборација са окупатором. Наравно увек се говори да се колаборација остварује у корист народа – „српског народа“, „небеског народа“, „народа са посебним посланством“... „који има оца васколиког српства“... А и „српску мајку Дафину“... Ако је већ небески народ, шта ће овде, нека иде на небо где му је и место... У том смислу и фашизам је у праву што је Јевреје слао на небо... Ето, мислим да ове моје јефтине ироније читалац схвата.
Уздрмају ме књиге Мирослава Лукића. Старачки дух покрећу...
Запад негује и балкански национализам као инфраструктуру за могуће сукобе, ратове као крвавог вида привреде. Место погодно за крвопролића као вида привреде интернационалне капитала. Глобализације крупног капитала...
Лукићеве књиге у свом мотивацијском систему ме освешћавају: очеви, мајке, бабе и деде наркомана, криминалаца... са ТВ екрана и преко штампаних медија дају нам савете како да васпитавамо децу, унуке... Саветују о „чојству и јунаштву“, како да убијамо другом децу...
Шири се бљутава хуманитарност место хуманизма. Ћифтински, пиљарски хуманизам у основи крвав...
Академици САН-у траже да се „динарци врате одакле су дошли...“
Како се одбранити од инспиративног Лукића?!
*
Нити замерам, нити не замерам за хришћанство које је у инфраструктури мотивацијског система Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС). Све је мотивисано у оквиру тог мотивацијског система. Система хришћанства схваћеног у Лукићевом делу. Примитивна уметност, народна, робовласнички, феудализам, капитализам, социјализам имају своје мотивацијске системе мишљења, мотивацијске системе.... Епохе, правци, школе, струје, покрети имају своје посебности... Књижевници тривијални, атипични имају своје мотивацијске системе.
Наравно посебна је тема упоређивање мотивацијских система... Шта је тачније, истинитије, људскије... Вероватно сви ће тврдити да су они, њихови системи мотивацијски најближи ИСТИНИ. Да – не истини, Истини.
Ниједан мотивацијски систем није патентирана заштићена ознака која се разликује од свих осталих (Trademark). Интелектуална својина... ауторско право... Опште добро уметничко које има неку креативну индивидуалност као што је и овај Лукићев мотивацијски систем има, у оквиру хришћанства, ето, рецимо у „ароми“ коју смо покушали да дочарамо згуснотом цитатношћу неког духа, греха и казни...


Подметање
Подметање је уметнички законит поступак у коме писац, аутор, подмеће себе, део свог ЈА, личностима, ликовима у делу. Примећује се који је лик, тип, који је личност, карактер, да кажемо – фаворит писца. Подметање је сложен психолошки процес у психологији стварања, процес у настанку дела. Поистовећивање са ликовима. Слично је и у медицини – релација лекар - пацијент. Уживаљавање у патњи пацијента. Познат је случај Максима Горког који често наводим. Описивао је да једна жена, лик извршава самоубиство забадајући себи нож у груди... Он је пао у несвест... На грудима му се појавио плик... Флобер каже: „Ја сам данас био љубавник, љубавница и ја сам био коњ..“ Дакле уживљавање... Подметање ликовима, личностима, своје ЈА... А правих, атипичних уметника, писаца то је Ја опште. Гете каже: „Ја сам колективно биће“. Шантић пева: „У мени живе душе милиона...“ Креативни проблем подметања је присутан и у глуми – дистанца глумац – лик који тумачи. Теоретичари глуме говоре да је боље да глумац има извесну дистанцу... Мирослав Лукић упркос свему има извесну дистанцу. Та дистанца је и важно питање у вези са жанровском толеранцијом. Ако Лукић не подмеће своје Ја ликовима, онда даје шансу томе да је дело аутобиографско, део породичне саге... даје шансу документарности... Одузима простор општељудском, свевремености, атипичности. Ипак и тако и тако ова књига је незаобилазна у изучавању живота и поетике Мирослава Лукића. Ипак, подметање као поступак у Лукићевој књизи жанровски је обогатило, дало јој је дубину и ширину. Рецимо грубо – прототипови су добили нешто од светских ликова, типова... Ето за ово тврђење ја сам позвао за сведоке (цитате): Гетеа, Флобера, Максима Горког... Па и Чехова и Сервантеса на претходним странама.
Познато је из поетике епског рада епско савезништво. Да у пуној мери је присутно и Лукић се упркос жанровској толеранцији и у духу подметања држи и, како је то речено ко зна кад, држи се „светиње приповедања“, једне „од светиња људских“. Држи се светиње приповедања иако је непосредни учесник, али и подмеће личностима своје богато ЈА. Ту је и псеудоним. Бела Тукадруз. Псеудоним – „жеља за промену имена“, „окружење тајанством...“
Разбијање есејистичке монотоније
Овде ћемо дати известан број цитата (сведока) из књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС). Без неког груписања по темама. Читалац мора имати на уму да и мене и те како мучи простор, дужина рада. То шта мучи и Лукића о чему говорим у самом почетку огледа Поетика Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС). Мене још као додатак муче и 89 година које не муче Лукића. Но, ево цитата да читалац бар мало осети духове књиге, па и есејистичке духове.
„Моје занимање овде је понајближе тражењу истине, зар не?“. Ето смета ми ово „зар не?“ као варваризам...
-
„Зашто рука Господња удара тешко један мали народ, опет и опет; да би се повратили од својих злих путева и да би се држали Бога, као преци њихови?“
-
„Најбољи људи, не само овде, већ и у варошима и великим градовима, у земљи уопште, не могу се видети ни доћи до изражаја од ужасног просека. Од фукаре...“
-
„Бућурк0 поче да виче: 'Јебо вас све Туђман, јебо вас Милошевић, јебо вас Шешељ и Клинтон, све ће вас сјебати'“.
-
Господин са лулом – славни домаћи писац – жваће жваку, а у новинама пише да је већ распродато прво издање његове тек објављене нове књиге“.
Бела Тукадруз о свом писању: „Написано сувише личи на литературу, а сваког тренутка, откида се са мене, као лишће, литература. Запамтио сам доста, али сам стоструко више заборавио...“
-
„Америка и Енглеска предводе овај апсурдни рат...“ Но и тако је дубокосмислен део интернационале капитала... Рат као вид крваве привреде... Продужетак унутрашње политике оружано. Као да постоје два Запада у свести наше културне елите која је за Запад. Још је Достојевски то констатовао: „Српска интелигенција је наклоњена Западу, а не Русији“.
-
„Рат је све разголитио и режим, и опозицију, и народ. Сваког појединца, мене, моју децу, моје родитеље, моје рођаке, суседе, колеге и пријатеље...“
-
„Сви живе од нечег другог, од магле, у магли. Овде се лопови возе у луксизним аутима, слободно се возе“. Да – јачање црвене буржоазије уз рат и из рата. Извоз радника, сељака и интелектуалног пролетеријата...
-
„Ништа нисам бирао, све је изабрало мене, па и судбина. Написао сам доста књига и ниједан мемоар, нити аутобиографски роман; јер око најболнијих ствари мога живота заобилазио сам као киша око Крагујевца! Чак и када бих некад покушао да опишем овај свој живот, чак само детињство – најраније дане, то би ме разочарало својом неизбежном линијом упрошћавања; то би увек било само хиљадити део оног стварног и неизрецивог. Многи читаоци нису скривали да су неке моје књиге читали у аутобиографском кључу“. Да, крупно питање које има одговор у подметању.
-
„Писац, ако нешто вреди, по својој природи је дисидент...“ Не, никако не смемо сметнути с ума „плаћени дисиденти“ о којима често говорим у мојим књигама.
-
„Читавог живота сам трагао и нисам нашао жену која се добро слаже истовремено са својим и мојим телом“.
-
„Нека већина Срба ратује, ако им је то по вољи, ја улазим себи у трагове, макар и прекасно то било...“
Есејиста о народу, о Богу, о жени... Досељеници са КиМ... Ја тренутно мислим на племена јужних Словена који су населили Источну Србију – Тимочане и Северјане... Умује о Исусу... Свемоћном Богочовеку... „О свељубави која садржи у себи сву истину, сву правду и све што је најузвишеније, најплеменитије, најбесмртније и најбожанственије“.
Цитирамо да бисмо показали сочност инфраструктуре мотивацијског система у основи хришћанског.
-
„Боље је бити сам и не слушати више никог, до своју савест само. Гадим се реторике патриота и људи огризлих у заблудама“.
-
„Кина је далеко. Русија има своју политику“.
-
„Народ је такав какав је. Никад га нисам идеализовао. Волим га, наравно на даљину. Јер ако бих био ближе, ако бих га ставио под лупу, као и власт и погрешну политику, онда би моја љубав брзо испарила“. Писци научних књига Хроника села и њихов уредник Радомир Лукић могли би нешто наћи у Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС).
Но, ево цитата који је, мислим, у некој дубокој суштини мотивацијског система књиге: „Дошла је у његову канцеларију, неке папире од лекара... Рекао сам: 'Готово је! Ја сам ставио тачку на оно што је било међу нама'
'Али ја нисам! Ти то не можеш, то може само Бог, или Смрт!'
'Не мешај име Господње, јер Бог нема никакве везе са свим овим што је било међу нама...' Ипак сам прегледао лекарске налазе... Док сам читао, она је тихо плакала.
'Па шта ћеш сада?'
'Касно је за операцију! Преостаје ми да се молим Богу и да чекам.'“
Већ смо говорили о овоме ПА ШТА ЋЕШ САДА?
Она је хтела ту на столу у клозету канцеларије... Да, Ерос и Танатос у љупкој јези смрти коју књига Лукићева не признаје.
-
„Читајући дневнике и преписку – све што је пожутело од година као опало лишће у јесен – ја сам то чинио да се подсетим много чега. Мој заборав је, може се мирне душе рећи, темељан, ужегао, покварен – непријатељ истине“.
-
„Читао сам давне белешке и видео: свему може да се проговори неподробност“.
Ипак у неким ранијим радовима ја сам чак говорио и о квантној, нано књижевности. Бар у вези са влашким басмама у преводу његовог брата Александра Лукића.
-
„Такву сам жену чекао: жену која се није сакрила у своју црну рукавицу...“ Да ли је таква била – Госпођа ИКС, дародавка овог интимног дневника укориченог црвеним сафијаном... „Када је говорила да ме воли, то је била лаж... Ја сам само био прилика, не баш сјајна, али некаква прилика да пред светом на који је упућена има неког ко је „њен““. Да – има читалац, па и наука нешто да нађе у Лукићевим књигама, и наравно у Реквијуму за Г-ђу ИКС.
Читам Хакслија...“
„Сахрањују ... Миту Бекрију који је тако глупо погинуо на Косову, нека ми Бог опрости; Изашао сам из порте и кренуо изван села...“
-
„Чуо вести РФИ Радио Слобдна Европа, а затим и Дневник РТС-а. Среда је 9. јун 1999. године... РАТ НА БАЛКАНУ је ЗАВРШЕН...“
-
„...Ауто... изашла једна госпођа црне косе са наочарима... Била је то Рахела Бабел, то јест Кемпф. Последњи пут сам је видео 21. августа 1971. године! Пре двадес'ет и осам година. Допутовала је у Звижд да обиђе стару мајку, каже, носи јој новац, брашно, уље, шећер и све остало чега нема у Србији“.
Да – нови део живота... Рахела била удата за Немца... путовања... Размењивање парова... Њене приче... Посао... књижевност... школска година настављена... писање романа... „Писци... прећуткивање ће нам доћи главе“... скупоцена кола... Многе књиге сам написао на брзину, и то није могло да се сакрије. Ово што сада пишем, нешто је што на миру и у сабраности могу са заокружим. Баш зато што ове белешке нису само књига есеја, већ више пд тога; преплет најразноврснијих фрагмената, оне могу послужити евентуалним тумачењима као један од прозора у лабораторију писца“.
-
„Толики су људи доведени до просјачког штапа“.
-
Госпођа ИКС живи и после смрти. Захваљујући четвртој технолошкој револуцији и у њима прислушни уређаји. Сазнајемо. Али и шифрарник помаже... АГЕНДА... Писац помишља и на то да се закалуђери...
Писац примећује: „...Неки непознати млађи човек вадио је из канте за смеће кесу са неоглоданим пилећим костима и жвакао их... А на само неколико корака даље, у летњој башти КИНЕСКОГ РЕСТОРАНА подгојени млади људи, пили су своја пића и весело препричавали вицеве“. Да, нека класна свест упркос рату, природно обузима писца књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС).




Закључне варијације
(Шире поетичко лоцирање)
Мислим да су два основна поетичка оријентира у лоцирању поетике уопште па и поетике књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС) романтизам и реализам.
Углавном када је у питању романтизам говори се о романтизму и „напредном романтизму“; нешто у вези са соц. реализмом.
Када је у питању реализам, ствар је много сложенија. Ипак ту сложеност колико толико разрешава појам „вечни“ реализам. Има десетак варијанти реализма. Најпознатији су реализам 19. века и варијанта натурализам.
Лукићеве књиге па и ова о којој говоримо спадају у „вечни“ реализам што подразумева синтезу неколико варијанти. Реализам и романтизам су правци, али и метод.
За мање упућеног читаоца може изгледати да у његовој књизи Реквијем за Г-ЂУ ИКС има романтизма. Нарочито у вези са откривањем њеног живота преко прислушног уређаја, преко декодирања. Читалац мора схватити да живимо у четвртој технолошкој револуцији. Та нова средства су исто средства свакодневног, обичног, документ, научна заснованост... као било које средство: мотика... писаћа машина, врата... Подсећамо: романтично је: „Отвори се Сезаме!“ Сада: било која врата се отварају и без овог магијског, чаробног...: „Отвори се!“ Отварају се. И не само то: проверава се јеси ли нешто украо.
Какво остварење, фрапантно остварење књижевно-уметничке визије... Завидно место у томе има наша народна књижевност „Светиње приповедања“... Није Лукић случај, ексцес...
Да – Мирослав Лукић (Бела Тукадруз) у својој књизи Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС) је у основи ствари у поетици „вечног“ реализма. Наше је овде и сада бар нешто да кажемо о тим варијацијама. Оне су присутне не због варијација, но присутне као поетичко средство израза, поступка, стила у ширем смислу..., дакле као средство садржине, дакле – форме. Израза – језика. А „језик је кућа бића“ (Хајдегер)... Лукић је у логици срца филозофије... Да – поетика је средство – форма. Променом форме мења се и садржина и обрнуто. Да не идемо сада и овде у филозофију односа форме и садржине...
Говорили смо о жанровској толеранцији. Ми је разумемо и као толеранцију поступка, правца и метода. Подсетимо да је романтизам правац, али и метод. То се увек мора имати на уму као и реализам. То је тако и упркос варијантама „вечног“ реализма.
Но да видимо бар нешто од варијација „вечног“ реализма у пракси књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС).
Значи „вечни“ реализам и варијанте социјалне литературе, критички реализам, психолошки... Све јесте и није... Надреализам... фантастични... Натурализам...
Рецимо поново: као што постоји у постмодерно време жанровска толеранција тако постоји и толеранција поетике као метода и праваца, школа, покрета, струја,
Поновимо основна својства реализма о којима говори Шамфлери: искреност, објективност, научност, друштвена стварност, језичка издиференцираност, типични ликови, карактеристични... Можемо овде рећи да Иво Андрић каже „просечни“, типични. Тај појам пружа неку сигурност, математичку сигурност у истинитост типичности у односу на прототип. Читаоци Лукићеве књиге о којој говоримо, а и других књига разумеју ме. Нарочито релацију протптип и тип.
Међутим, хоћу да нешто кажем о натурализму тока свести. Џојс је у питању, и други, и у овом случају Лукићева књига Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС).
У натурализму тока свести питање је шта се догађа, шта протиче у свести пре изговореног? Да би се о том говорило, пре свега мислим да мора постојати предуслов реализма, а то је искреност. Искреност смо навели као први предуслов „вечног“ реализма. Наравно и искреност не гарантује истину. Мора се имати на уму цео поетички систем па и све варијације реализма. Ако не видиш добро не вреди што ти искрено кажеш да видиш брата од тетке це витамина, а не хемијску оловку. Искреност, али у систему па и логици срца. Шта се дешава у мозгу, у свести пре но се изговори мисао? То хоће поетичари натурализма тока свести да докуче. Знање и из медицине и из лингвистике не смета ми да нешто кажем да бих нешто више рекао о поетици Лукићеве књиге. Медицина каже: „20000 мисли дневно прође кроз главу. Вероватно је у питању просек. Логореја и проток мисли, па и друге патологије. Геније и обичан човек... Фотографско памћење... Проток мисли при стварању реалистичког књижевног дела.
„Импулси у мозгу путују брже од 435 км на час“, каже медицина. Верујемо та брзина с обзиром на жанровску толеранцију и извесну драматику „светиње приповедања“ је остварена у Лукићевој књизи. Говорим и о извесној квантној, нано у Лукићевим песмама. Рецимо и ово из медицине: „100 милијарди неурона у мозгу сваке секунде размени од 5 до 50 импулса који путују брже од 435 км/ч.“ Да – шта се дешава у мозгу пре изговореног? Заиста тежак одговор.
Ето за неупућене као есејистички ексцес дајемо из Новости: „Укратко. Шведски часопис Intemationellt објавио је антологију НАНО поезије, у којој су заступљена 23 песника из разних крајева света... Међу њима је и Драган Драгојловић, чије су се четири песме нашле у избору“.
Када се говори о поетици Лукићевих књига па и његове Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС) мора се имати на уму постмодерна жанровска толеранција, затим толеранција поетике варијанти „вечног“ реализма као и четврта технолошка револуција да не би неупућени читалац помислио да Лукић користи романтичне технике, научнофантастичне али и технике пуких кримића. Научно-фантастична техничка средства исто као и обична средства: врата, прозор, мотика, телефон... па и ТВ, радио... И прислушни, и визуелни уређаји су свакодневна средства која могу бити уграђена и у зуб човека, а да он то незна...
Овде смо изгледа на терену вештачке интелигенције. Ја мислим да је права вештачка интелигенција ствар биохемије. Дакле супстанце у мозгу па и макар најпримитивније животиње издвојити баш оне које се баве производњом мисли, маште, осећања и воље...
Да квантна, нано... књижевност. Натурализам тока светсти... Шта се догађа у глави, мозгу пре изговореног. Мислим да се један лекар у Италији бави идејом да се пресађује глава. Мислим да је ту у питању да ли је пресађено тело или глава?! Ко је и шта је чему у служби – тело глави или глава телу? Но, одосмо далеко, али бар мислим да смо ипак у поетици Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС).


Квантност Реквијема за Г-ЂУ ИКС
Већ смо нешто казали о питању када је Г-ђа ИКС казала да има рак, а он је питао – Па шта ћеш сада? Питање је у контексту целог дела, мотивацијског система хришћанства и кршења хришћанских норми Г-ђе ИКС. Без метафорике просто питање – „Па шта ћеш сада?“ Ово „сада?“ изгубило је границе времена у прошлости и будућности... „Сада“ у физичком смислу је трен трена који спаја пузећу прошлост и пузећу будућност. У контексту целог дела пружа се могућност читања, прочитавања, расчитавања, учитавања. Ово питање садржи – јесам ли ти говорио... Из заумних вруља видимо сенке радости, освете Бога, писца... Каже се: „Свако има свог Бога“. Често цитирам ту мисао у мојим Есејистичким драмама.
Да, ово питање „па шта ћеш сада?“ је неко жариште експлозива квантног, нано. Питање као што смо рекли равно дубини и ширини (у контексту Збогом Југославијо - Реквијем за Г-ЂУ ИКС) познатом питању Питагоре: „Остаје вечно питање – ко је човек, одакле иде и куда иде?“ Питање Хамлета: „Бити или не бити“, Гилгамеша, Горског вијенца итд...
Ето „Па шта ћеш сада?“. Можда наслов дела – „монограм садржине“, име текста... Колоквијално, обично без метафорике, а тако набијено смислом. Чвориште загонетне мреже дела, мреже мисли, маште, осећања, воље. Неречена речитост подупрта мотивацијском структуром целог дела и сплетом поетичких закона варијација реализма, „вечног“ реализма... У оквиру „квантног“, „нано“ мишљења, маштања, осећања и воље. У оквиру динстинкције мудрости и памети све ово говоримо да би смо могли говорити о квантном суициду Г-ђе ИКС.



Квантни суицид и Г-ЂА ИКС
Говоримо о евентуалном самоубиству Г-ђе ИКС. Самоубиство које се одвија на квантном нивоу, нано нивоу у глави самоубице Г-ђе ИКС и њеном телу. Дакле „љуте буре душе и тела“ њеног. Релација Персона, Над Ја и нивоа нано, квантног. Ћелија и молекули. Над Ја у оквиру хришћанства...
Хришћанство осуђује самоубиство, јер Бог је тај који даје живот и узима га. Ако узмемо да је Г-ђа ИКС на нивоу квантног извршила самоубиство, онда је у књизи Збогом Југославијо после утапања једне личности у Дунав ово Г-ђи ИКС друго.
Да би ово око суицида било јасније подсетимо да се у дубинско-динамичкој психологији и психијатрији херојство третира као толерантни вид самоубиства. Херојски погинути (самоубити се) је нешто што не оптерећује породицу. Здравље породице „чојство и јунаштво“...
Наравно ово што говоримо не искључује осуду самоубиства од стране хришћанства.
Самоубиство се маскира код Г-ђе ИКС раком, карциномом. Танана је спекулација са самоубиством на нивоу кванта, нано, на релацији МОЗАК (разум...) и тело. Болест и смрт Г-ђе ИКС. У крајњем – уклапају се у мотивацијски систем хришћански, православни и ко хоће светосавски Лукићеве књиге. Танане недокучиве ствари су ствари Бога...
„Квантна дијагностика детектује све промене сложених процеса у организму, поремећаје у комуникацији између ћелија и поремећају у размени информација између ћелија и молекула“... Да, веома „сложени процеси“.
Као тотални лаик питам: Зашто оно што је у организму задужено да препозна „напријатеља“, у случају Г-ђе ИКС да препозна рак, карцином, не испуни задужење... Органски, биолошки разлози. Ја мислим и да мозак (разум) утиче на то да оно што је задужено за препознавање непријатља, рака, учини да не препозна. Значи неки самоубилачки чин у спрези са Персоном, Над Ја (Супер его), са примарним ЈА. Дакле, вид самоубиства, суицида на квантном нивоу. Знамо за психосоматску медицину... Дакле, вери је преостало да прошири индекс самоубиства... Но, поред свега ја мислим у овим годинама да и те како видим дубине и ширине Лукићеве књиге. Видим ето и неке квантне нивое. Употпуњавам бар моју слику о Лукићевој ПОЕТИЦИ „вечног“ реализма у коју ево укључујемо и квантни реализам...


КОНТЕКСТ У КОМЕ ЈЕ НАСТАЛА КЊИГА

„Друштвено биће одређује свест човека“... Да – и лирску свест, и романесну свест писца Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС)... Свет културног рата чија је жртва и песништво, уметничка књижевност. Нападнуте су и измешане основне духовне способности човека и посебно уметника: разум, машта, осећање и воља. Измешана је тривијална литература и атипична. Царство књишкости, плаћеног дисиденства. Бирократске мистификације глобалног села у служби интернационале капитала. Национализам је једно од главних средстава у тој крвавој игри ратова као вида крваве привреде и разрешавања унутрашњих противуречности. Теоретисања, на пример Миодрага Булатовића о избацивању турцизама из наше књижевности и теорија о дестилацији и предестилацији при писању дела. Или Ћосић... Херцеговац пореклом... Његова књишкост... Да Корени које је протумачио покојни Милош Бандић. Јесте – ја сам Корене са извесним ризиком протумачио ђацима као пример тривијалне литературе.
Инфраструктура наших не(плаћених) дисидената су: индивидуализам, антикомунизам, изједначавање фашизма и стаљинизма. Највиши видови идеологије специјалног рата, културног рата и његовог агитпропа, лакировке... Запада.
Морам и овде рећи да ја не говорим о титоизму као социјализму, комунизму. Говорим као о виду класног изрођивања, рађања „црвене буржоазије“ под вођством „црвеног цара“ – Тита. То изрођивање је било тихо, али крваво. Оно се зачело још у Краљевији Југославији, за време НОБ-а и касније до данашњег дана. Могло је да се оствари захваљујући извозу радника, сељака и интелектуалног пролетеријата, извозом који и данас траје. Грдне погибије и нерађење су главни вентили сигурности подухвата „црвене буржоазије“. Сада са старом реакцијом... Реституција...
Мало смо ван теме, али ипак верујем да читаоцу и књига Лукићева постаје јаснија, али и јасније је шта ја говорим и о чему говорим у Лукићевој књизи.
*
Да, морамо дати шири контекст у коме живи писац књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС), будући да су писац и књига лоцирани у хришћанству. Хришћанство је једна од небеских религија. Не видети то у књизи био би тежак промашај аутора Поетика књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС). Оно мора бити лоцирано у стварности свега, апсолуту, вечности... па и вечности човека на Земљи. Да – крај 20. века и прве деценије 21. века.
Биолошка колонизација – враћање дуга колонијалним силама Запада... Александар Велики... Наполеон... Хитлер... Да – правци кретања... колонијалне силе. Сада свет колонија и Африке и Азије има узвратну посету... Биолошки колонизирају Запад. Говори се о томе да је „најнапреднија арапска земља Француска“. Исток и Африка раде темељно уз помоћ Западног бомбардовања које производи миграције. Но, није у питању миграциона криза, но у питању је криза нестајања нација Запада дегенерисаног. Празан простор и потребе тржишта испуњавају из Азије, Африке...
Питање је ИМА ЛИ ТЕ НА ЗЕМЉИ или те нема.


Ширење контекста
Контекст у филозофском смислу, религиозном, социјалном, политичком...
Можда следећи наводи, цитати дају неку општу есејистичку слику контекста у коме настаје књига Мирослава Лукића. Слику тананости, ароме која је блиска ароми књижевно-уметничких дела. Наводи су по Леониду Савином (Коучинг – Ратовање у постмодерном добу. Систем балансирања власти).
„Припреме и вођење рата обухватају читав низ процедура повезаних са комплексом идеја, верским ставовима, идеологијом, интересима и вредностима“
-
„Практична примена ових идеја се добија уз помоћ разрађених стратегија, директива и теренских приручника, који се упражњавају у току вежби и маневара“.
-
„... У вези са избором научне школе међународних односа, системом балансирања власти, техничким достигнућима, интелигенцијом и људским ресурсима. Становништво је важан индикатор како за покретање ратних дејства, тако и за одређивање последица и трагања за кривцима“.
-
- „СТРАТЕШКА култура иде руку под руку са могућношћу ревидирања историје и као последица националних интереса“.
Можемо додати да научни и технолошки напредак режима и шефови режима приписују себи, својој мудрој политици и путу у светлу и срећну „будућност“ које има у неограниченим количинама, „будућност“ коју су видели „црвени цар“ и „црвена буржоазија“, будућност чије крваве плодове још уживамо. Али и после њих имамо нову „срећну и светлу будућност“ која се зове Европа... коју је... „Бик“ украо... И сад је паганци нама подмећу...
Писац хронике Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС) бар у нечему асоцира на монаха из Бориса Гудунова који пише хронику... Хроника истине виђене у духу и даху хришћанства.
Наш Пимен... Ово што говоримо, као што рекосмо, доприноси слици контекста који поиздаље осветљава и само Лукићево дело.
У неколико мојих радова говорим, узгред, о томе да Запад интегрише земље које су ближе Русији, Кини, Истоку... Ако дође до сукоба, те земље су бар за класично копнено ратовање на удару. Дакле Запад их спрема за грдне погибије... Да, јесте: „Компромис...“ КиМ... 1244... Устав... враћење избеглих... враћање имовине... Референдум... Савет безбедности, САД – Србија... Србија – Европа... Да, мера: „Ја да не будем крив што се предаје Косово и Метохија“. Да, мере културног раста... Чување позиција... Ресурси Косова и Метохије...
А углед писца?! 23... век... Ваљда и писци имају право на светлу и срећну будућност, а не само „плаћени дисиденти“ који сада цветају у тој њиховој будућности...
Све ово о чему говоримо, макар и у тананим варијацијама утиче на личности књиге, као и на пишчево „подметање“ личностима. На Г-ђу ИКС, на учеснике рата на КиМ... На Рахелу. На писца и на само НА... Па ко хоће и на самог Бога и на његове одлуке, на „судбине“, на латентно квантно самоубиство Госпође ИКС и скок у Дунав, међународну европску реку на коју имају право на самоубиство и остали народи...
Поднаслов Ширине контекста даје ми за право на есејистички ексцес који употпуњује слику контекста. То је тако јер у сплету ствари књиге је и мотив уметности, књижевности, писци и у томе и сам јунак књиге, писац. На крају у ексцесу је и мотив хришћанства, које је у основи мотивацијског система књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС).
Но, ево: Свирепи су и немилосрдни наши критичари у похвалама. Овде се ради о сликарству. Да јад и муке сателитске културе, пратеће која се размеће измима, немилосрдним, свирепим похвалама.
Ево само једне реченице: „...изнедрио је једну осебујну ликовну целину чијој поетици нема премца, не само код нас, него и у свету...“ Да је бар речено код нас, а не „у свету“. Или у 20. веку. „У свету“ – свугде, откад постоји свет..
Други критичар: „...Од почетка света и века... Божје стварање...“ И сликар и његови критичари су далеко од тога да су цитирани у светској литератури. Наш једини је математичар више пута цитиран...
Мислим да овај ексцес, испад обогаћује тему – ширину контекста који притиска писца књиге...
А ми?! 600 хиљада парова брачних нема деце. Од 23 мушкарца од 20-25 година свега два имају здраву сперму. Не зна се тачно колико Србија има становника. Неки кажу 7, неки 6, неки 5 милиона. Без гастарбајтера и њихове деце, са њима. Без Косова и Метохије или са њима. Но, будући да смо „небески народ“ нека небо о томе води рачуна. Број рођених и умрлих... Број оних који се годишње иселе...
Наркоманија, хомосексуализам, педофилија... Озакоњење истополних бракова следи. Тек ће почети нестајање кад уђемо у Европу... Царство кича... ријалити... Црква... Страначке борбе... скоројевићи, снобови, малограђани... Извоз сељака, радника и интелектуалног пролетеријата. Декларисани... Бескућници, проституциуја, незапослени, криминалци, тајкуни. Зврје празни станови и у њима лешеви више дана се распадају. Ко зна где су им наследници. Зградурине празне, а брачни парови па и са више од петоро деце скапавају у ћумезима, а незапослени и отац и мајка. Навијачи, фанови, ријалити... рак... турбофолк... Скупштина полупразна одлучује...
Светска научна достигнућа режими себи приписују... Није мигрантска криза, но криза Запада, криза колонизатора. Дегенерација, нерађање... Празан простор не подноси себе и насељава се Арапима, Африканцима, Кинезима... У САД и Мексиканцима. Запад бомбардује азијске и афричке земље, а оне њега биолошки бомбардују... Да, јесте – дубља и шира филозофија трајања на Земљи, у смислу о бити или не бити на Земљи. Темељније је и праведније па и са становишта филозофије хришћанске на којој је заснована књига Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС).
Царство алхемије ТРАЧА. Живимо, па и јунаци Лукићеве књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС), у царству алхемије трача на нивоу глобалног села. Алхемија трача – рекла-казалости као средство интернационале капитала, средство бирократских мистификација. средство културног рата, специјалног рата... Модерна средства, медији су благодет... Да - Алхемија трача је, наравно, натопљена крвљу, бомбардовањем, ратовањем као видом крваве привреде. Богат је, раскошан је контекст у коме живи писац и ствара Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС).


Писци и...
Многи наши и светски књижевници, песници свој духовни, душевни, хумани, политички, идеолошки, филозофски капацитети заснивају на томе што изједначавају стаљинизам, комунизам и фашизам. Хитлера и Стаљина. То изједначавање је њихова инфраструктура за „креацију“. Наравно, рекосмо, ту су и наши, али и многи писци Јевреји. Вероватно је у питању „изопачавајућа сила новца“. Ових година нешто се у вези са тим исправља. Можда у дубинама ирационалних вруља је жариште самоубилачких мотива... Но... Класно... биће нам јасно...
Део контекста трајања Беле Тукадруза је што нису отворена досијеа писаца, уметника, сарадника ОЗНЕ, УДБЕ. Понекад се појави неки списак од неколико имена: има и академика... Све би било јасније. Наравно, не мешам уметнички дар са бављењем шпијунажом.
Зна се да се уметност за разлику од науке и технике не развија. Књиге код нас пуне су „развитка књижевности“. Они паметнији говоре о неком „развојном луку“.
Код нас се скоро нико не бави разликом тривијалне књишкости, од атипичне. Некад је била главна идеологија соц. реализма и онда капиталистичког реализма – реализма агитпропа, лакировке, уталитарности, политичке ангажованости... Капитализам рестаурације... И наравно национализма специфичног за све народе на Балкану, бивше СФРЈ. Код нас „Небеског народа“, „помазаног“, са „посебним посланством“... И ћале „васколиког српства“ Добрица Ћосић херцеговачки Моравац, али и „мајка српска Дафина“. На неколико места ја сам рекао да их не признајем ни као оца, ни као мајку... Примичем се деведесетој. У неком старачком заносу пишем о Поетици књиге Беле ТУКАДРУЗА (Мирослава Лукића) Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС) и имам неку ширу сигурност у конкретном свом трајању у простору и времену. Авај! Открића наших археолога у Сићевачкој и Јелашничкој клисури... Говори се о 200000, 300000, 500000 година. Модерни човек постоји 300000 година... Неандерталац... Гени неандерталаца постоје у човеку... Авај! Милиони светлосних година... И човек у свему томе – „Човек круна живота“. Ако је, ако није круна неко, нешто из микросвета. Мислим круна је оно што опстаје свуда и увек...
Ипак, неку сигурност и неки смисао видим у томе што постоји књига – једини начин да се надиђе смрт, како неки мудри говоре. Захваљујући Лукићевој књизи која у суштини ствари ширином и дубином мотивацијског система (оквир хришћанства) и распада СФРЈ и Реквијем за Г-ЂУ ИКС говори како би рекли филозофи религије, мистике: о Не(Бићу), Апсолуту, о Ништа, о Васељени, о Празнини, о Пунини... О Богу..
Волим да упадам у системе мишљења извесним печатом оригиналности. Да кажем грубо: на то ме је „навукао“ Драгољуб Симоновић, „редак човек међу нама“ (Д. Недељковић), Симоновић научник и песник о чијим сам књигама објавио осам књига, радова. Мислим да сам о књигама Мирослава Лукића објавио нешто мање.
Слику контекста у коме ствара Мирослав Лукић употпуњује и текст у Новостима од 28.2.2020. Текст цитирамо цео уз напомену да се испод налазе две фотографије Јелене Бачић Алимпић и Ива Андрића (Фото Танјуг). Текст нећемо коментарисати. Сигурност му даје број... Не узимам задовољство читаоцу овог мог рада да се размахне у оцени контекста. Боље и сигурније од мене а можда што је млађи и са веће дистанце.


„Новости, 28.2.2020. године
Ред лектире, ред хит списатељице
Пред данашњу прославу Дана Народне библиотеке Србије, на сајту ове институције објављена је традиционална листа најчешће позајмљиваних књига у јавним библиотекама током протекле године.
„Корени“ Добрице Ћосића, за које је нови талас интересовања изазвала телевизијска серија, били су најтраженија књига у народним библиотекама у Србији и 2019, баш као и претходне 2018. године. По подацима из 113 библиотека, колико их је (од 155 постојећих) доставило податке, тек незнатно ређе од „Корена“ су читаоци тражили „Његове беле рукавице“, роман Јелене Бачић Алимпић.
Треће место са нешто мање од две хиљаде позајмица у тих 113 библиотека, за 2019. држи „На Дрини ћуприја“, а четврто – још један наслов бестселер ауторке Јелене Бачић Алимпић „Кофер из Берлина“.
„Аги и Ема“, у филм преточени и у лектиру уврштени роман прерано преминулог писца за децу Игора Коларова, нашао се на петом месту листе најчешће позајмљиваних књига. На шестом је, поново, Јелена Бачић Алимпић и то њена трилогија „Казна за грех“, трокњижје које је још у 2016. било „други најтраженији“ наслов, док је 2017. године заузимало неприкосновено прво место будући да је тражено говото дупло чешће од друге књиге на тадашњој ранг-листи.
Седма током 2019. „најпозајмљиванија“ књига је први том „Сеоба“ Милоша Црњанског, а осма још један хит Јелене Бачић Алимпић, „Нигде нема те“, што још једном потврђује да је име ове списатељице, са чак четири наслова (међу којима је и једно трокњижје) на листи најтраженијих, апсолутно најчешће изговарано за пултовима библиотека из мреже НБС-а она најчитанији наш живи писац, макар у библиотекама.
На деветом месту прошлогодишње листе нашао се награђивани роман Владимира Табашевића „Заблуда светог Себастијана“.
Међу десет најчешће позајмљиваних књига у јавним библиотекама током протекле године, уврштена је и једна из пера друге новинарке и хит списатељице Мирјане Бобић Мојсиловић „Мушка азбука“, која се налази на десетом месту управо обнародоване листе.
Марина Мирковић“


„Новости, 7. март 2020. године
Патријарх Иринеј о јужној покрајини
Косово ће увек бити део Србије
Не иде у главу да Призрен није наш
„Српски народ не може да се помири са тим да Косово и Метохија буду изван Србије. Да царски Призрен, у ком су царовали Милутин и Душан, да Пећка патријаршија, која је званична резиденција српског патријарха и српске цркве буде изван Србије, то у нашу главу не може да уђе“.
То је јуче поручио патријарх српски Иринеј. Он је за портал Саборник.нет оценио да је српска „велика трагедија“ то што није ништа учињено да се народ који је 1999. године протеран врати на Косово и Метохију.
„Многи желе, али немају где“, напоменуо је први по части у Српској православној цркви.
Његова светлост подсетио је да је прошле године био на Косову и Метохији и да је обишао већи део наше јужне покрајине.
„То није живот. То је живот без слободе и без икакве наде у неку бољу будућност. Али се људи боре и желе да остану. А са друге стране, власти чине све да их тамо буде мање“.
Патријарх је рекао и да су Албанци „на начин који су применили освојили Косово“, али је истакао да га нису освојили ни у рату, него „благодарећи светским пријатељима“ који су им омогућили да се населе на Косову.
„У томе их је умногоме помагао свет, да не кажем које државе. Тако, када сам ја први пут дошао у Призрен, тамо је било 16.000 Срба, а сада има 20 душа. Тако је и у Приштини и у Пећи и у Ђаковици“, закључио је са огорчењем првојерарх.“


Appendix
Право да кажем не знам да ли је овај део appendix или је postscriptum. Но свеједно је, он доприноси разумевању ширег контекста у коме ствара Мирослав Лукић, у коме је настало дело Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС).
Владимир Пиштало, добитник награде Меша Селимовић, дао је интервју Новостима од 23.02.2020. године. Општи утисак је: малограђански интелектуалац који књишки моралише, дубокоумише. Мислим да је по природи ствари да се говори о Селимовићу, о Србији и Србима.
Он о себи у Америци, о Трампу... Он дубокоумно о „политичкој вољи“, о томе да се „седне и озбиљно промисли о ситуацији“. Каква ћифтинско, пиљарска дубокоумност?! Не верујем да модерни приградски бакутанери – „змајеви“ више тако резонују. Ето дубокоумног награђеног писца, даје рецепт „небеском народу“ како да реши питање КиМ. Он добро балансира између званичне политике у вези са КиМ и наше званичне. Треба да угоди и једној и другој страни. Од обе стране зависи. Ето и Мешо му помаже. Ево и ја се мешам иако је промашио тему.
„Кућа бића“ у „кући бића“. Често цитирам Хајдегера који дефинише језик као „кућу бића“. Дакле не биће, но „кућа бића“. Значи форма. Професор у САД каже: „Језик је важан, а не форма. Све је у језику“. Хајдегер мисли да је све у „Бићу“, а језик је само „кућа бића“ – форма. Хајдегер није било ко, из серије. Међутим, ако је тема, садржина говора, језик, онда је он и „биће“ и „кућа бића“. Овде стојимо. Постајемо смешни.
Ето, вероватно сам смешан због сувишности тумачења. Но, ипак је то допринос тумачењу поетике Лукићеве књиге, бар мало о стилу у ужем смислу речи.


Место закључка
При пуној свести да се о Поетици књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС) може написати обиман рад, овде наводимо податке којима смо се бавили у овом раду: Жанровска толеранција; Мотивацијски систем Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС); Инфраструктура на квантном нивоу; Па шта ћеш сада?; Подметање; Разбијање есејистичке монотоније; Закључне варијације (Шире поетичко лоцирање); Квантност Реквијема за Г-ЂУ ИКС; Квантни суицид Г-ђе ИКС; Контест у коме је настала књига; Писци и ...; Ред лектире, ред хит списатељице; Appendix.
Реквијем за Г-ЂУ ИКС је књига – допринос загонетци Човека на Небу. Књига је љупко-дрски знак у Не(бићу); крвави цвет у Празнини... Подмукла радост у Стварности свега и наравно по идеји писца књига у свету варијанте хришћанства. Књига у чопору милиона књига, у гунгули мртвих и живих језика записаних и незаписаних... Да – језику је тесна васељена, Не(биће). Већа је кућа Бића. „Није“ Није!“ – завикаше песници из својих дечијих грла: „Не! Не! Није, није и кућа бића је биће...“
Као и у праву тако и у поетици (правац, школа, покрет, струја) не може све да се санкционише, нормира. Поетике санкционише време као што време вреднује и превреднује.
Поетика романтизма, можемо рећи да осваја „вечни“ реализам, захваљујући IV технолошкој револуцији. Анахронизам губи нешто од свог смисла дефиниције.
Мислим да сам бар нешто шире дао о Поетици књиге Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ЂУ ИКС). О поетици, о теорији књижевности Мирослава Лукића (Бела Туркадруза). Наравно говорио сам о томе говорећи и о осталим његовим књигама, и посебно у књизи Последња сфера мистике. Да - увек се нешто ново каже. Ја као есејиста кажем речима песника нашег: „Глад ми је бескрајна, а руке вечно празне“. Та „глад“ и „вечно празне руке“ су неки погон људског трајања на Земљи па и нас овде и сада и у њима Лукић и Ја.


И песници сведоче
О књигама Мирослава Лукића (Бела Тукардуз) објавио сам неколко књига. Главна моја књига о његовим књигама је Последња сфера мистике. Наравно у свим књигама говорим и о поетици. Поетика је Збогом Југославијо је неки крвави цвет у Не(бићу), у Празнини...
У Последњој сфери мистике у кошмарној визији Лукића... Мирка... Песници: Шекспир, Милтон, Пушкин, Дис и Његош дају песнику утеху болну. Ево те утехе у мојем стихоклепу:


Утеху у твом достојном греху
Свечано очајне сете
Дадоше ти бесмртне поете.
Оковаше те у речи искрене
Од живота болне од вечности снене.
*
Зло одмрзни племенитим гневом...


Упркос стихоклепству мислим да ови стихови осветљавају општи оглед духа, душе Мирослава Лукића - Беле Тукардуза, интимно звани Мирко. Дакле: „достојни грех“; „свечано очајна сета“; „речи искрене“; „Од живота болне од вечности снене“... Није мазохистички дух, душа. Мржња је легитимна као и љубав и поете света га саветују: „Зао одмрзи племенитим гневом“.
Наравно све то је и у мојим књигама о његовим књигама. Али овде је и овако казано.

     ______
  Извор: Миодраг Мркић КРАЋИ ОГЛЕДИ 6, Београд, 2020. - Ауторско издање, стр. 137. - Стр. 69-90  

Нема коментара: