Миодраг Мркић, есејиста

Миодраг Мркић, есејиста
ОБЈАВЉЕНА ДЕЛА: ЕСЕЈИСТА МИОДРАГ МРКИЋ Рођен је у Трстенику - Дреница (Косово,1932). Окусио је горки хлеба избеглиштва током Другог светског рата (породица му је избегла у округ пожаревачки). Век је провео као професор књижевности. Живи у Београду. Написао је више од двадесет књига есеја...

уторак, 13. октобар 2020.

ПОВОДОМ 23 ПЕСМЕ АЛЕКСАНДРА ЛУКИЋА У "БРАНИЧЕВУ" БР. 3-4/2020.

 


Mиодраг Мркић



ЛИРСКИ пресек времена, можда епохе
Смисао бесмисла и бесмисао смисла

(23 песме Александра Лукића у Браничеву број 3-4/2020. год.)



У Браничеву (Часопис за књижевност и културу) број 3-4/2020. година на 171-196. страни објављене су 23 песме Александра Лукића. Песме су различите дужине. Неколико њих због „светиње приповедања“ можемо назвати, ако не поемама а оно бар поемичким песмама. Дакле – жанровска толеранција нашег времена. На пример: Уз Витовнички стослов или епизода из Румуније пред пад Ждероње (за Мирчу Динескуа) Папирнати бон; РЕАЛСОЦИЈАЛИЗАМ; Спасимо душу; Рок; Јасан дан и Старо репиште. Све ове поемичке песме имају по око две странице по песми.

Математички поетичари кажу да је „лирска песма мали организам“. Будући да је мали организам лако се примећују мане за разлику рецимо од поеме. Лирске песме у ових двадесет и три песама имају „нулти степен“ нешто што би одговарало „фабули“, „сижеу“, „сказу“ у епском делу.

Поемичност... Све песме (23) скупа узете са мало интервенције могу се узети у композиционој структури као поеме. Могу се претворити у поему. Не смета у томе реална метафизика. Можда је сврха вешта употреба обрнуте експозиције...

Александар Лукић може за себе рећи: „Ја сам увек исти“. Асоцијација на Андрића: „Ја сам од Пута Алије Ђерзелеза увек исти“. Да, исти у песмама и роману Маестра пер Пјетра. Дакле, Лукић је у сржи људског трајања: то значи да је, говорећи језиком филозофије, у самобитку, тубитку и Не(битку). Да не распредамо поетички – он је у „вечном“ реализму са нијансама психолошког, сатиричног, натурализма, натурализма тока свести... Моје тумачење романа Маестро пер Пјетро написано пре 20 година и објављено ових дана 2020. године, као и тумачење лирике Капларског кола објављеног 2020. год. потрвђује тврђење да је „увек исти“. То значи да Александар Лукић није неки поетички потрчко, постмодернистички „плаћено-дисидентски“ поета.

Сигурно да претерујемо кад кажемо Пресек епохе. Мало нас оправдава то што кажемо Лирски пресек, лирска синтеза. Ту је и смисао бесмисла и бесмисао смисла.

Нејасан је тај пресек лирски ако немамо на уму Алена Дагласа, првог човека ЦИА-е који у књизи Како победити Словене каже и ово: „Словене ратом не можеш да победиш. Ми ћемо им дати лажне идеале и они ће сами себе уништити. Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике и у њиховој домовини. Честитост и поштење биће исмевани и сматраће се остатком прошлости. Подмуклост и дрскост, лаж и превара, пијанство, наркоманија, хомосексуализам, издајништво, шовинизам и међунационална мржња... Све ћемо то неприметно култивисати у свести људи“.

Да, нејасан је тај лирски пресек времена ако немамо на уму да Запад истура бивше социјалистичке земље, нарочито словенске које се граниче са Русијом, Белорусијом тако да у случају рата доживе грдне погибије. Да, додатак политичкој филозофији Дагласа...

Европа... Мутан тип... Паганац Зевс претвори се у бика, украде је и на својим леђима однесе је... И ми сада кукумавчемо... Чувамо образ... да уђемо у таквог порекла Европу... И... А... У... Европу јер она је сада „светла и срећна будућност самоуправне несврстане СФРЈ“. Не брините: светле и срећне будућности има у неограниченим количинама. А и распадање народа је дуго као век распадања најлон кеса. А богами и век мога распадања се одужио. Ево примакао сам се деведесетој. Ја се примичем, а деведесета се одмиче.

Но, да видимо Европу Александра Лукића:



Крв преко крви – стара Европа.

Печати тапију црв – зунзара мува.

Из потаје убица. До стопе стопа.

Поредак обездуховљених бува.



Пуст језик. Трпеза празна.

Самоћа Хиљадугођа, поразна.

Плаши се људи – кога друго –

отуда долазе невоље, туго.



Живи живот – просут је туш.

Током шетње употребљавај обе ноге

путујући с једне на другу. У негледуш.

Буди човек. Заобиђи дрљаве стоноге.



Стара девојка. Опајдара, крвожедна девојчура

не помишља на чари брака, већ једе туђу децу:

Је ли то та Европа? Опа, цупа – на роговима бика цура

ужива: усе, насе и подасе. Свуда. На челу кола и кецу.



Како плачу курве – наступајући при страви,

вашки чија крв изложена светлости сјаји

провиднија од рубина. Вашке без кости,

у коси. Подсећају на свет обузет збрајањем злости

крвожедних обичаја Европе – уместо радости.



Народни посланици, утренираношћу се диче:

силују законе и истину - пресамићене чиче...

Чича мича: ево краја те опскурне приче!



Наслов песме о Европи је Бесмисао. Можда је језгро, лирско жариште циклуса (ако је циклус), групе песама (ако је група) баш песма Бесмисао. Лирско жариште... Да – и цела „поема“ је живи организам. Занемарујући споредне мотиве, можемо рећи да је песма мисаона, рефлексивна са упадљивим критичким ставом.

У мојим књигама на неколико места у склопу филозофије апсурда говорим додовећи до крајности бесмисао и обрнуто смисао доводећи до крајности...

Но, оставимо то и вратимо се на песму Бесмисао. Први стих песме: „Крв преко крви – стара Европа“. Да много не причам. Ни о „нултом степену“, ни о „блаженом стању“, само наведимо неколико детаља из лирске слике „старе Европе“: „Поредак обездуховљених бува“; „Пуст језик. Трпеза празна“; „Самоћа Хиљадугођа, поразна“; „Буди човек. Заобиђи дрљаве стоноге“; „Стара девојка. Опајдара, крвожедна девојчура не помишља на чари брака, већ једе туђу децу“...

И:

Је ли то та Европа? Опа цупа на роговима бика цура / ужива усе, насе, и подасе. Свуда. На челу кола и кецу“. Да, бесмисао Европе, „девојчуре“ ето још од Зевса „цупа на роговима бика“ лопова... „Она цупа“, а „чиче пресамићене / силују законе и истину“.

Коме је стало до истине, па и истине о мутном типу „опајдаре, девојчуре“ украдене, нека чита Лукићеву песму Бесмисао, песму која замењује томове и томове књига и грдна информативна средства IV технолошке револуције. Бар предах...

Смисао бесмисла и бесмисао смисла – ми чезнемо да уђемо у ту и такву Европу, док други излазе. Да уђемо са или без... Но век распадања СФРЈ је дуг као најлон кеса, а богами ево и ја сам са дугим веком распадања.

Језгро, лирско жариште пресека је Европа. Жариште и језгро онога што открива вирус корона, Ковид 19... Кина, Русија, Куба су притекле прве у помоћ „старој опајдари, девојчури“ Европи. Наравно, она је примила помоћ од... Гест врхунске свести о човеку на Земљи, у Космосу. Но, ја мислим и то сам написао да „стара опајдара, девојчура“ мисли да је успела да прејебе и Кину, и Русију, и Кубу...



Водећа земља у региону по броју заражених и умрлих је Румунија. Она је лирска јунакиња, прва песма у ових 23 песама. Чаушеску... Наслов песме је Уз витовнички стослав или епизоде из Румуније пред пад Ждероње (За Мирчу Динескуа).

Ту прву песму сматрам као детаљ, лирску илустрацију – „крв преко крви – старе Европе“. Илустрацију бесмисла смисла и смисла бесмисла... Логиком срца, али истине, песма говори о Александру као песнику у посети Румунији... Лукић рецитује професору Румуну Причу без краја – „влашку успаванку за децу“... Лукић са дубљим осећањем истине и несвесно даје пример „светиње приповедања“. Наравно „светиња приповедања“ се првенствено налази у народном приповедању... Завидно је место нашег народног приповедања.

*

Следећа (трећа песма) је Мој стих боде очи. Песма песника – рецимо тако – државе Драме описане у роману Маестро пер Пјетро где се игра капларско коло. Све песме о којима говорим су песника из Драме, песника Капларског кола. Сва његова дела су јединствена књига. Он је исти од... па рецимо од Маестра пер Пјетра Мој стих боде очи. Да: „тријумф бескичмењака / – безразложна камуфлажа“. И нека „боде очи“ његов стих. Песник осећа дубљу дијалектику:



Биће да цивилизације

зближавају ратови и поезије“.



Наводимо и задњи, последњи катрен:



Стремим ка светлости.

У ово време, усамљен.

Куда би другде, иначе,

да идем, до увис, у спомен“.

*

Песма Испит древности има стихова:



Од вође до вође

мину стогође“.



Ту су и стихови:



Чланови удружења

--------------------------

У потаји једни друге млате

због бедне плате“.



Да, песник има осећање социјалног, класног.

Читаоци свих великих писаца осећају се као да су покрадени од писаца. Он у њима, они у њему, у његовим књигама. Ево и ја имам то осећање од пре двадесет година откад сам читао и писао о роману Маестро пер Пјетро... У раду о роману често истичем да имамо заједничке мисли, осећаје и доживљај света.



*

Следе песме: Опело, Опсег, Акварел, а песму Инкантација цитирамо целу:



Светлост Хипербореје – староверан слободни дух?

Узмућен рој кошнице европске псеудодемократије –

европска трулеж; кожа на шиљку – стање апатије.

Одран па још досољен на роштиљу шумски пух,



из јалове горе. Крпељи у трави жељни крви.

Правила: такнуто – макнуто. Одмах иза зида

башта. Салон куртоазног европејства – ни стида,

ни етикеције. Брутални тон; ко ће бити први,



у инкантацији: Crucifixus. Парадирање без везе.

Европски католицизам – чудовишног облика,

искључив да појми апотезу словенске антитезе

бол од ког отиче бешика, дробљењем ситних колика.“



Да: „псеудодемократија“, „европска трулеж“, „стање апатије“, „салон куртоазног европејства“... „парадирање“ и: „католицизам“ и „словенска антитеза“. Ето већ сам и себи досадио са цитирањем из књиге Дагласа Како победити Словене.

*

Из песме Курџони цитирамо са 180. стране:



Боже подлости. Образи црвени на зими. Дечје дупенце.

Док светлост плава врх главурда гасне. Јалове сентенце

комуњарске зајебанције бију о земљу. Дими буренце

утопије хитнуто из праћке пре но спласне. Назначи венце

обода корита – ко путања светлости далековода. Муњин дизгин.

Крв ти љубим. Нацијом управља владајућа мода: репић пиздин.“



Остављамо читаоца нека без мене тумачи. А читаоцу мог рада да види општи ликовни изглед „збирке“ песама. Можда „групе“, „циклуса“ песама. Ми смо овде застали јер смо дошли, по нашем мишљењу, до језгра „збирке“, „циклуса“, „групе“. Дошли до жаришта квалификације мотива збирке, односно мотивацијског система. Дошли до песме Бесмисао – „стара Европа“. Читалац је има на некој од претходних страна. Наравно ја бринем о читаоцу овог мог рада. Мислим да треба да га ангажујем и у слагању са мном и у неслагању. Активна енергија читаоца.

*

Песма Потајница посвећена је: „За Белатукадруза и Блеза Сандрара“.



...Врлина, дабоме,

нисам желео издати живот, ни по коју цену к томе:

живот до кога ми је стало, мој живот, а не нечији други.

Кретања бистре потајнице у вечност по истој јаруги.“



И још стих из песме:



Патим за оба песника, плус за светину, туго.“



Да: „Ја сам колективно биће“ (Гете). Шантић: „У мени цвиле душе милиона“. Није као Дучић ларпурларистички песник, крајњи ларпурлариста, салонски песник, али за време рата је у манифест песама крајњи утилитариста. Дучић који каже да „у Београду треба разбити то легло Цинцара“. Штета што није знао ко је од наше духовне елите Цинцарин...

*

Следи песма Чекајући Исуса. Ето она запада за око тиме што се састоји од пет дистиха. Дуги стихови... Скоро без риме. Овој песми се одужујем тиме што кажем да се придружујем том чекању са моје три обимне есејистичке драме: Прилози за биографију Ђавола, Прилози за биографију Бога и Голешка богиња (наша велика мајка, Косовска девојка на Булевару револуције). Ту је и обимнији рад Душа корен нема и детаљи о Исусу у више мојих књига.

*

Следи песма Јона.

У спомен на бандаше из Радујевца

Елегична песма посвећена музици... Душа и бандаши.



Проклет да је свет и светина без душе.

--------------------------------------------------

тако се смрт смеши девицама у лице“



Идемо у Европу чекајући Исуса, али и елегични због и ради Јоне.



Снови нуде други живот који не одживесмо будни

-----------------------------------------------------------------

пусти живот, разуми живот. Љубав љубави намени.“



Да, бар да чујемо реч љубав која се крваво књишки злоупотребљава... Да: amor: Не-смрт. Не-смрт у 23 песме Лукића у “Браничеву” се супротставља Танатосу.

Будући да сам посебно говорио о мотиву поетике у раду о лирици Капларског кола овде у овом раду, да кажемо тако, избегавам да говорим о поетици. Увек на уму Александар Лукић је „увек исти...“

*

Следи песма која и у наслову говори о поетици. Овде је у питању РЕАЛСОЦИЈАЛИЗАМ. Треба да кажем читаоцу који не зна моје књиге да је соц. реализам изопачење „вечног“ реализма. То изопачење видимо у: тенденциозности, агитпропу, политичкој ангажованости, лакировки... Могу узгред рећи да Шолохов каже: „Социјалистички реализам пре свега подразумева поштење“. Сада, у време рестаурације влада капиталистички реализам који уводи у поетику: лакировку, агитпроп, тенденциозност, политичку ангажованост... Индивидуализам (крвави), ђилкошко-фрајерску метафизику скарабуџену од „светосавља“, отрцане фолклорне метафизике: „небески народ“, „небеско царство“, „неслога“, „помазани народ“, „народ са посебним посланством“, „проклети“ итд, итд... Уз то: „луд народ“, „догодио се“,. Спрдачина од метафизике. „Отац васколиког српства“... Да „проклет“...

Да се одужимо мотиву поетике ево дајемо цитате из песме у којој се као и у књигама Александра осећа види класна свест у богатству мотива који осветљавају мотив поетике.

„Мој брат једе свињску маст намазану преко кришке хлеба“... „Чинодејствује нација данима пред касом“. Импресионира слика бирократске мистификације:



Јасни белег револуције рукав скрио:

Но, ја знам да је већина тетовирана.

Прва тачка приредбе утопијског света:

Почиње везивањем црвене мараме

У мртав чвор око дечјег врата.“



Но, ево стихова спектакуларне слике нашег пута у светлу и срећну будућност:



Конкретни каменолом људски. Учвршћен глађу

--------------------------------------------------------------

Глава одозго: свеједно из сандука камиона или неба.

--------------------------------------------------------------

Толика вера апропо реалсоцијализма, делимична вера!“



И још крај песме:



Будући да су куће само мртве ствари

Оне су лишене узвишености размишљања:

На крају крајева мора да су срећне, рецимо –

Због околности да не могу појмити камо стреми

Људско понижење? Докле сеже: на шта све

пристаје гладан човек?“

*

Следи песма: Посвећено не регенту

- ренегату

Да, јесте: лирски пресек епохе, времена па и законите рестаурације. Читалац мора имати на уму да су формације друштвене законите и да трају вековима и да их у траговима има и данас. Али су и рестаурације законите и оне се мере вековима. „Друштвени развитак иде цик-цак“ каже Лењин. Ћифтице, пиљари интелектуални мисле да људска стварност треба да им се развија на длану за време њиховог кратког живота. Наравно, и те како има Лукића. И, а и лирских душа чија логика срца куца у духу и даху умова кроз људско трајање... Но заборависмо шта је важно у овом моменту. Важна је песма, поетика. Но, ево два навода:



Поезија тражи истину

недвосмислена значења –

ако то није, ништа није

џаба слављење ачења.“



Поезија гура посвећену историју

низводно шлеповима ка пилани:

Јадне истине нашег отпадништва

садо-мазо забава,

уживања у злочину

Србије у умаку крви

безвољно иду по порцију

истине под гатер.



Регент генерације

понављам: могао си бити Ти.



Али, постао си нешто друго!“



Да – почетак и крај.

*

И песма Сенкруп – наркоза даје свој прилог слици пресека 20. века пре свега Европе и нашег.



XX век – до пола ренесансни дух, а од пола соц. дашчара:

сикће отуда легло марксистичких трабуњала – критичара.

Стање идеолошке климе коси милосрдне праведне главе.

Буџа кантара рипа – диктира тежу. Меру диктаторове славе“



Додајемо: “...Приче о Брозу“... „фабрика лутака“. На мене посебно делује: „агитпроп и неоагитпроповци једини претек“. Ја неоагитпроповце видим у „плаћеним дисидентима“, у капитал-реализму који користи иста поетичка својства као и соц. реализам а то су: агитпроп, лакировка, тенденциозност, политичка ангажованост..., али и ђилкошку, фрајерску метафизику... Но више сам о тој поетици говорио у раду о Лирици капларског кола.

Ево још детаља из слике пресека XX века и у њему Европа и ми... Лиричар нам објашњава шта је то МИ.



Комитет куротреса“ и



...ића и пића

Наша византијска звона. Молим? Живе ране, идолатрија.

Сплетена у једно висе са греда ужад! Епоха удава, змија.

Штура национална саопштења за јавност: па глас. Зија

човек у празно. Поган ми је језик: нек се не дури Србија.“



У некој од мојих књига говорим о томе да у некој од земаља има „министарство за самоћу“... Да, важан детаљ модерног пресека XX века, Европе и нас који смо као и увек „на путу у светлу и срећну будућност“ која се сад зове мутан тип EUROPA. А ја чујем глас: „Ајд' ћаво. Видимо се!“

*

Песма Света десница је на 187. страни. У њој видимо говорећи језиком математичке поетике 0о (нулти степен) у следећем:

„У месном храму тражих славну руку / да би помиловала чело болесног друга... Да не умре млад / и безгрешан. / Али јаросан поп ме, ко луд, / изгна из храма... Храм је без свеца. Наш растанак – час праштања.“

Ето, овај 0о степен ове од 6 катрена, укртштене женске риме тринаестерца нека буде читаоцу полазиште да сам за своје потребе, своје читање, учитавање, расчитавање, допуни „блажено стање“. Наравно све би било боље да се то провери у некој интеренергији, да млади читаоци прочитају песму.

*

Но, ево песме Фосил. Хтео-нехтео сећам се државе Драме из романа Маестро пер Пјетро. Падају у очи велике строфе. Скоро астрофизичност. Пуким прелиставањем види се велико присуство катрена различите дужине стих. Поемичност је особина ове песме.

Када говоримо и о лирици Александра Лукића, онда морамо имати на уму да се он креће лирски на нивоу апстракција лирских, говорећи језиком филозофије самобитка, тубитка и Не(битка). То се дешава и у роману Маестро пер Пјетро.

Да не причамо много, дајемо сведоке (цитате) који ће мој рад учинити колико толико сочним, а и јаснији читаоцу Пресек лирски XX века у Европи. Пресек у коме смо ми читаоци, као и прошли и будући ми у сржи бесмисла смисла и смисла бесмисла.

На уму категорије: песимизам, оптимизам и „мелиоризам“ (Руђер Бошковић).



То ће друштво, једног дана бити другачије

супротно изгледу садашњег фосила – нас.“



И често присутан мотив поетике:



У земљи где баш нисмо били омиљени

песници, брате“.



На уму да то говори песник земље Драме и „од Вардара до Триглава“...

Штимунг, атмосфера:



Армија потресних празнина одбија да умре

--------------------------------------------------------

Кротитељи туђих живота и магле...

--------------------------------------------------------

илузија другова и другарица. Маузолеј Владимира

Илича Лењина на Црвеном тргу...“



И ево на крају закључни мотив:



Добро, срце ће престати да куца. Нужност

живота то каже. Свако ће поћи свом Богу.

Тријумфоваће правда. За ужасом: чекање

истине биће дочекано. Али, упитајмо се коме

окаснела истина служи – која не лажимо се,

не може да оживи мртве. Поезији!



Да, и у овој песми мотив поетике.

*

Следи песма, склона поеми Спасимо душу.

...У контексту је Србије... И наравно у контексту је лирског пресека (смисао бесмисла и бесмисао смисла) XX века и у њему Европа, Србија, песништво и сам песник Александар Лукић. Наравно, овде није душа као у употреби ђилкошке лирске метафорике „небеског народа“, „васколиког српства“.



Не подцењуј Србију! Ћеле-кулу.

------------------------------------------

Не жали за Југославијом

------------------------------------------

Спасимо душу

------------------------------------------

Галама инфанта се шири влашком малом

------------------------------------------

Наше гласове упиће златоносна река и однети у други свет.

-----------------------------------------

Отвори се браво! Отвори! Отвори!

Без наследника: шта би са собом



Неки наши познаници плачу над својим животом.

Какви су, организују живу даћу, за живот после смрти.



Узалуд их одвраћам да се предомисле.

Судбина се не може избећи, ни заменити.

Не подцењујмо Србију. По старом гробљу

ниче дивља ружа. Цвета дивним белим цветом.



Неверници, чему се надате?“



Наравно да је овде „судбина“ мотивисана целом песмом и са 23 песме, али и са другим књигама Александра Лукића ово „неверници“ је више у Србији...

А и ружа са богатом и сложеном симболичком супстанцом брани песму од конфекције плаћених дисидената у служби рестаурације и у крајњем у служби интернационале капитала. Довољно је подсетити на супстанцу симболичку: „...небеско савршенство и земаљска страст... вечност“...итд, итд.

*



Песма Рок

Станко Лукић предак је у песми...

Но у песми је и мотив поетике који даје општост и господству старовераца: „Мисли нису орочене“. Да, искрено верујем да мисли Александра нису орочене, нису за једнократну употребу као „плаћених дисидената“ и „темпорално неутралних“. Да: мисли браће Лукића нису орочене и сви смо примаоци њихових „писама“, а можда посебно будући читаоци.

Но, даље се у песми говори и о погинулом из породице при крају Другог светског рата.

Да, детаљ детаља Пресека XX века: и породица и Србија и, и, и...



Смрћу растављени од старине ми –

што познајемо невино вађење живе

ватре из камена: певамо о преношењу

моштију – путовању од гроба до гроба.



(Песма заподенута на нашем

породичном имању на главичици

приликом крчења запуштеног луга,

након обеда – обреда мимо публике,

сведочи како овој посмртној песми

рок не пролази.)“



Разноврсни цитати, сведоци, и по теми и по значају за разумевање Лирског пресека XX века, епохе. Пресека (смисао бесмисла и бесмисао смисла) Европе и нас у Европи...

*

Следи песма Јасан дан.

Говоримо о томе да се у пресеку XX века, времена види самобитак, тубитак и Не(битак). Лиричар... Субјективни израз... Лиризам – атмосфера или штимунг у песничком делу... Можда понајвише та својства има ова песма. Но ево сведока, цитата:



То сам ја јасни дану, нагдашњи дечак –

не буди облапоран да ме не познајеш.

Старост болест од свих болести

најнесноснија и друге је савладала.“



Пролазност...



Ево ме јасни дану: на крају крајева,

ни сам не знам ближи чему

---------------------------------------------

Опчињен јасноћом

----------------------------------------------



Да, јесте: ПРЕСЕК времена. Пресек смисла бесмисла и бесмисла смисла.



Видео сам како се мој род католичи:

замисли врагове никакав стих не порази.



Моја млада браћа стрељана за пример –

јасни дани на хоризонту ухваћени:

помињем ли вас једини, помињем ли довољно.“



Авај?! Песништво је ПОМИЊАЊЕ. Заустављање живота. Психолошко, историјско и физичко време. Стварност свега. У физичком смислу садашњост је трен трена између пузеће будућности и прошлости.

У љупко-нежном очају песнику преостаје да се пита: „Помињем ли вас једини, помињем ли довољно“. У чаролији смисла бесмисла и бесмисла смисла песништво је, можда и свих књига, да „помиње“ па и у сва три нивоа апстракције: самобитка, тубитка и Не(битка). Лирска филозофија поетике...

*

Ево нас код песме Не показивати милост.

Тема је, како ја често говорим користећи оног времена западну (италијанску) штампу, „Црвени цар“ Јосип Броз Тито. Да светац... и:



Не може то бити кућа цвећа –

све док мртвац пушта миро.

--------------------------------------

Старице, старци – војници револуције –

нови завет: поштује поредак ствари;

--------------------------------------

Такви су били наши преци уклештени у туђој

користи: на силу приведени поганлуку.

Нерастворени духови пред сценографијом

Врховног штаба партизанске револуције.



Кулаци, индустријалци, интелегенција –

из обести поломљена заветна стабла.

На месту прелома, болни изглед прелома.

Неукаљани српски народ. Другачија диоптрија.



Јосип Броз Тито потписао је гнусну

наредбу пред крај II светског рата –

за такву усправну и непокорну сорту:

убијати без емоција.



Убијати, убијати:

не показивати милост.“



Сигурно значајни детаљи конкретизација ПРЕСЕКА епохе, века... Детаљи Европе смисао бесмисла и бесмисао смисла, упркос томе што су у питању законитости па рецимо Не(битка) – устава свемира, апсолута, стварности свега... Бића, Не(бића)...

*

Задња, последња песма ове збирке (ако је збирка), овог циклуса (ако је циклус), ове групе (ако је група) је Старо репиште.

Визуелно песма богата разним строфама: и дистих и терцина... Ето нема астрофизичност... Од четверца до четрнаестерца...

Песник на репишту.. фебруар... И његова омиљена ненаметљива тема поетика, тема увек функционална, у чврстом мотивацијском систему: и песме, и целе књиге... И вероватно у чврстом мотивацијском систему целокупног његовог дела.

Ево строфе:



Окупан сунцем и сам већ

скинух капут – па узех књигу

из унутрашњег џепа сакоа:

антологију о нашем песништву.

Читам поезију – у ово доба

године: намењену да буде вечна.“



У самобитак, и тубитак и Не(битак)... Да, јесте. Човек, поезија и вечност... Речено је да „једини начин да човек превазиђе смрт је књига“.

Ето песника раздиру сумње у то бар када је у питању поезија:



У неком смислу читао сам ту поезију

једнако равну женском белом прању –

или, пак, ако је лакше за разумевање –

непостојану пену пива за точењем

у криглу. Бивше заслуге – незамисливо.“



Но, даље у песми неку радосну пометњу уносе духови уз песника што путују:



Благо вама, где сте, да сте,

непознати духови: сваки

точак има друкчији број

паока у себи.



Старо репиште.“



У грубим категоријама: песимизам, оптимизам и „мелиоризам“ (Руђер Бошковић) песма као крај дела је оптимистична... Ипак, произилази из све 23 песме, али вероватно и из целокупног дела Александра Лукића. Произилази из лирског пресека времена у коме је лирско жариште Европа и у њој Србија и песник Александар Лукић. Пресек у чијем је мотивацијском чворишту и песник (поетика), и Србија у Европи, али и Не(битак), Не(биће), Апсолут, Ништа.. Или како кажу физичари стварност свега.



Ка закључку



Модерне бирократске мистификације и то на нивоу глобалног села. Те мистификације су уклопиве и у идеје „тајна тајне и опет тајна, тајна над тајнама“.

Да – „мистеријум будућности“. Песме о којима говоримо имају и шарм тајности. али не у смислу да се користи: „Пучина је стока грдна“ (Његош), „Крдо“ (Милтон), „Стадо“ (Флобер)... „Политика је уточиште хуља“.

Хоћемо да кажемо да је лирски пресек Александра Лукића танана, дражесна песничка творевина која садржи поред самобитка, тубитка и Не(битак). Морамо имати на уму да су синоними за Не(битак) у филозофијама, религијама, мистикама: Не(биће), Апсолут, Ништа, Пунина, Празнина, Бог, Нирвана... Свемир, космос. Рецимо и који је синоним у физици: стварност свега.

Кратко и јасно: Многи од тих појмова су веома погодни за бирократске класне експлоататорске мистификације. То показује историјска вертикала човечанства, и наравно Лирски пресек (Смисао бесмисла и бесмисао смисла) Александра Лукића. IV технолошка револуција... Глобално село... Време рестаурације. Тајна тајне у духу и стилу реклаказалости. Дух алхемије трача попрсканог крвљу и глупошћу и заливеног логорејом. Танано, ненаметљиво је 23 песме лирски задахнуто као тема – штимунг стварности Пресека (Смисао бесмисла, бесмисао смисла) XX века... Европе и Србије у Европи и у стварности свега. Читаоче! Укључи ТВ, радио, узми новине... кипти од доказа... Чаролија алхемије трача...

Нехотични смисао бесмисла и бесмисао смисла је одумирање Запада. Биолошко одумирање и замена свежим народима са истока и југа Земље планете.. Разрешавање класних противуречности глобалног села. Бомбардовањем и ратовима покрећу „аравијско море што све поплави“ (Његош).

И у свему томе народ је потрошна роба, потрошни материјал.

Ненаметљиво то о чему говоримо је дискретно, ненаметљиво присутно у 23 песме Александра Лукића. И не би ваљало да није дискретно, ненаметљиво – као штимунг, атмосфера. Исток и Југ „производе децу“ (Марксова синтагма за рађање деце за потребе тржишта рада). Са неком горчином рецимо и за потребе ЖУТЕ КУЋЕ... Не расплињујмо се у експликације атмосфере Лукићевих песама – детаља Пресека XX века, Европе. И ми ето овако на путу у Европу! А тек кад уђемо, почиње темељна денационализација. Нема изненађења... Бесмисао.... Девојчура Опајдара...



Лирска дијалектика



Да – лирска дијалектика... Историјске вертикале Пресека и његовог тананог мотивацијског система у чијем жаришту, чворишту видим и несвесно присуство дијалектике живота. Хегел... Марксизам-лењинизам. Да у лирском Пресеку наука. Не ради се ни о соц. реализму, ни о капиталистичком реализму. Ради се о томе да из правих уметничких дела, песничких, наука има шта да тражи и узме.

Моје есејистичко умовање о лирској дијалектици песама Александра Лукића, дакле умовање о димензијама: простор, време, материја, кретање и информациона димензија. Умовање покренуто песмама Лукића објављеним у Браничеву иде у неки дух филозофије дијалектичког материјализма (Хегел, марксизам и лењинизам). Пазите говоримо о песмама које садрже: самобитак, тубитак и Не(битак).

Да – „логика срца“ песника тежи „спознаји тоталитета“ преко Пресека XX века, бесмисао... А укључен је и смисао бесмисла и бесмисао смисла... Оставимо филозофију апсурда.. Наравно употреба „логике срца“: тезе – антитезе – синтезе и принципа: „негација негације“, „јединство и борба супротности“, „прелазак квантитета у квалитет“, „негација негације“, „дијалетички однос општег и појединачног“...

Кроз људско трајање све ово о чему говоримо може се наћи код атипичних писаца, песника.

Ја волим да цитирам у оквиру идеје о „златном добу“ Филипа Вишњића, Сервантеса, Марина Држића. Зашто баш њих? Зато што су приступачни читаоцу и као школска лектира. Често и Нови и Стари завет. Наравно за таква умовања „логике срца“ лирска умовања у сва три нивоа апстракције погодан је Лирски пресек XX века, Европе и у њој Србија и њен пут у Европу као најновија „светла и срећна будућност“. Ето, још увек живимо у светлој и срећној будућности „самоуправне несврстане СФРЈ“. Та будућност је распадање СФРЈ које још траје, а век распадања је као пластичних кеса. Богами и ја имам дуг век распадања. Примакао сам се 90-ој.

У законима дијалектике и Бесмисао... Европа „Девојчура“. Европа која је по мом есејистичком доживљају песама (збирке, циклуса, групе) лирско језгро, лирско жариште које чини да 23 песме имају јединство лирског система мишљења и осећања: бесмисао смисла и смисао бесмисла. Нека лирска рефлексија, филозофија да кажемо, оптимистичког апсурда. Кажемо у напору да будемо танани лирски дијалектички материјалисти.

Говоримо, говоримо, али у свему томе је пре свега песник Александар Лукић песник дијалектике лирске, материјализма, „логике срца“ која је делотворнија од логике... Ето у претходним наводима помажемо читаоцу да се сложи са есејистом који се примакао 90. години.

На крају смо... Моја старачка мисао трезна и опрезна очекује рад младог критичара, есејисте Лирски дијалектички материјализам логике срца 23 песме Александра Лукића.



Прилог



Читалац зна да се о једној лирској песми објављују целе књиге. И сам сам о скоро песми без речи објавио књигу од 150 страна. О Белој књизи објавио сам књигу од 80 страна.

У овом раду о 23 песме Александра Лукића више сам остао на наговештајима. То посебно важи за тему Лирски дијалектички материјализам.

Колико толико нека нам помогне Браничево број 5-6/2020. и у њему рад Бела Тукадруза (Мирослава Лукића) – „Трећа Србија. Одабрана места“. У годинама сам. Да колико толико оправдам себе што нисам написао целу књигу о 23. песме Александра Лукића у Прилогу доносимо два одломка из „Трећа Србије. Одабрана места“. Први одломак је са 143-144, а други са 146. стране:



„...у североисточној Србији, где су као суседи или измешано вековима живели Срби, Власи, Цигани – да се не присећамо давне прошлости, оне од пре два миленијума.

Кад су се многи заборављени и ишчезли народи са својим језицима и обичајима овде измешали као карте у шпилу. Повест или историја није ништа друго радила до мешала карте пред неку нову партију. Потомци памте, велика већина, то мешање карата, игре, победе и поразе, рецке, а о било којој карти у игри појма немају. Тиме се не бави ни филозофија; тајнама се бави поезија и религија. У ризницама живе традиције сачувало се понешто, понеко златно зрнце. У оријашком обичају дубочких Русаља, Великих и малих, сачувао се редукован спомен на елеусинске мистерије, које су овде вероватно донели јелински рудари испирајући злато у Пеку, и не само у Пеку. Само биће Лепоте – хераклитовско ЈЕДНО, КОЈЕ СЕ У СЕБИ РАЗЛИКУЈЕ, било је прво пронађено у поезији и религији. Грци су дочекали да процвета цвет, који је недостајао свету.

БЕСКРАЈНО – ЈЕДИНСТВЕНО.

Песнички и религиозни народ живео је са небом и са земљом у истој љубави и узвраћеној љубави, живео је јединствено са елементом у којем се креће, био је по својој природи и у себи самом јединствен, па је вечну лепоту чини се искусио лако. Исто то смо налазили по планинама североисточне Србије, у кућама необразованих људи, и то нас је од младости привлачило. Привлачили су нас и најнезнатији људи који живе са небом и са земљом у истој љубави и узвраћеној љубави. Привлачила нас је њихова народна уметност, поезија и религија. У суштини, привлачило нас је ПРВО ДЕТЕ ЉУДСКЕ ЛЕПОТЕ, божанске лепоте. Уметност.“



„Грци ће уметницима великог формата увек бити незаобилазни и важни; њихова уметност и њихова религија су ИСТИНСКА ДЕЦА ВЕЧНЕ ЛЕПОТЕ – ДОВРШЕНЕ ЉУДСКЕ ПРИРОДЕ. То је било схваћено у првој половини 19. века. Хердерлин је схватио. Преко тога се временом прешло, можда и стога што Нова Европа није могла до краја да разуме Стару Европу. Јер многима није било јасно, ни данас није јасно, како то да један песнички и религиозни народ, буде истовремено и философски народ? Рационалне букагије ометају сазнање, пре свега поимање Нове Европе последњих неколико векова.

Какве везе има хладна узвишеност философије, тј. науке, са жаром песништва, тајнама религије? Ту је застала Нова Европа, која је нова само по имену. Човек никада неће бити сит од сувог хлеба разума, чак и кад је добронамерно пружен, јер у њему потајно влада жудња за насладом за божанском трпезом. Грци су то знали, показали, доказали. Поезија и религија су почетак и крај те науке коју називају философијом. Знали су и пастири и лаутари у Звижду и Хомољу. Знају свирачи на бршљановом и багремовом листу. Овде се може уживати у лепоти и у подмлађивању. У уметности се божанствени човек подмлађује и понавља себе. Он жели да осети самога себе, зато ставља насупрот себи своју лепоту. Тако је човек дао себи своје богове. Јер на почетку су човек и његови богови били ЈЕДНО, онда када, сама себи незнана, беше вечна лепота...“



Но, можемо рећи да је цео рад Мирослава Лукића од 142. до 214. неко својеврсно тумачење Лирског пресека Европе и у њој наравно Србије. „Трећа Србија. Одабрана места“ је извесна политичко-социјална есејистика с богатом документарношћу, са сведоцима (цитатима) којима се верује. Сведоци Мирослава Лукића и сам Мирослав чине мој рад као рад коме се може веровати. Да кажемо тако бар политичко-социјалним чине моје есејистичко казивање сочнијим и научнијим. Наравно, ако читалац заиста има у виду рад Бела Тукадруза. Ето Прилога Лирској слици пресека Европе и у њему Србије, есејисте у 89. години учитавањем, рашчитавањем... 23 лирске песме помоћу „Треће Србије. Одабрана места“ Мирослава Лукића показују колико је богат па и сочан Пресек, лирски пресек Европе и у њој Србије... „Србије“...