Миодраг Мркић, есејиста

Миодраг Мркић, есејиста
ОБЈАВЉЕНА ДЕЛА: ЕСЕЈИСТА МИОДРАГ МРКИЋ Рођен је у Трстенику - Дреница (Косово,1932). Окусио је горки хлеба избеглиштва током Другог светског рата (породица му је избегла у округ пожаревачки). Век је провео као професор књижевности. Живи у Београду. Написао је више од двадесет књига есеја...

петак, 17. јул 2020.

Мирослав Лукић о Мркићевим Прилозима за биографију Ђавола


Мирослав Лукић о Мркићевим Прилозима за биографију Ђавола

Заветине+ Број 16-17, Београд, новембар 2019. Година V


Дубока самоћа
„Знао сам још тада и записао: И сутра ћу, дакле, самовати, заборавити на своју самоћу читајући... Ја сам већ био продао душу ђаволу уметности, и тако сам из мешавине самољубља и незнања, довео свој живот у положај да буде вигитабилан“.
Лукић сликовито тумачи и моју самоћу. Даје неку општост психологије стварања и у њој самоћа, усамљеност, осама као нешто нужно и у физичком смислу, и у филозофском, и у психолошком, и у психијатријском, и у религиозном.. и у мистичном, социјалном, политичком... Тумачи боље и од Сиорана, Бога... Критиком осећања, маште, воље и разума. Да тим редом у креацији књижевника. Лукићеве слике села су слике језе самоће човека у „стварности свега“. Какви текстови за снимање филмова.
Нестајање села. Самоћа човека у језама пролазности. Заветине... Заветине пружају разним врстама историчара да употпуњују празнине и да им текстови буду сочнији, животнији. Романописци, хроничари ће обилато користити Заветине...
Кажем: Уз сво поштовање Лукићевих цитата (сведока) моји сведоци (Лукићеви цитати) су поузданији, животнији. Још уз то моји тешитељи Лукића у књизи о њему Шекспир, Милтон, Едгар По, Пушкин, Његош, Дис, Бодлер теше Лукића у његовој самоћи као неког равног њима. Па и Бог као сведок... На суду оптужени каже: „Бог ми је сведок“. Лукић је за мене тај бољи сведок и у оцени његовог дела о мојој психологији стварања Прилог за биографију Ђавола. Дубока држава. Ми смо становници, житељи дубоке самоће, држављани дубоке самоће. Дубоке самоће ето производе проклете песнике, али мислим и очајнике терористе – експлозије очаја...
И ја и Лукић знамо да у тему самоће укључује се и самоћа у монаштву, у хришћанству и у више варијанти вера. Самоћа и у њој оперисти са: мишљу, маштом, осећањем и вољом тим основним духовним способностима... Тиховање... Обожење... Микрокосмос... Макрокосмос...
Ето, Лукић накнадно тумачи психологију стварања Прилога за биографију Ђавола. Као есејиста имам право и на такве манипулације.




Лукић је мудар

Математички поетичари кажу да свако уметничко књижевно дело има икс (x) значења. Поетичари даље говоре о томе да једно дело за једног читаоца има једно значење, али и за тог читаоца има различито значење у различитом добу тог читаоца.
Мирослав Лукић је човек емоционалне интелигенције. Он пише и оно што осећа. Не пише оно што се слаже са режимском књижевношћу, бирократском, официјелном критиком „плаћених дисидената“ и критиком „небеског народа“... Он се прећутно не удвара писцу о коме пише. У овом случају он се не удвара мени.
Да, он је мудар, а не паметан. Мудар у значењу тог појма код старих Грка; „Мудар значи моралан“.
По логици пендрек-естетике, „соц. реализма“, капитал. реализма и његовог метафизичког агитпропа, лакировке... Национализма у „небеском народу“ требало би да ме хвали јер сам о њему као писцу објавио неколико књига и посебно књигу Последња сфера мистике, књига о Белатукадрузу (Заветине, Београд, 2013). Последња сфера мистике за мене је књига приручник из кога често могу да узмем нешто. У последњој мојој књизи, делу Поетско у чињеници и броју (Детаљи живота Бранислава Јованчића) цитирам делове из Последње сфере мистике