Миодраг Мркић је отишао некако тихо и без помпе (онако како је и живео) са овог света.
* *
МЛ. БТ.Српска књижевност, права породица Мркићева, изгубила је свог драгоценог и непоткупљивог члана, а ми у "Заветинама" једног доказаног пријатеља и писца који је читав свој живот посветио лековитој и корективној књижевној критици, и зато ће овога писца, верујем, будућност откривати. И враћати му оно што му је било ускраћено у једном свету у којем је патио и пропатио.
Бог да му душу прости!
Среда, 28.09. 2022. Поподне.
* *
Ево прође скоро два непуна месеца од тада (када сам написао ове редове (видети опширније); и даље влада МУК, скоро неприличан (барем кад је реч о оним писцима о којима је покојни Мркић написао књигу, две, три, и који су - да додам, живи и здрави, и ходају Београдом којим је и Мркић ходао до пре неколико месеци).
Прелиставајући књиге Мркижеве које поседујем у својој библиотеци, или - нашој библиотеци (мога млађег брата Александра Лукића, и мојој, у кући на селу коју смо наследили од наших родитеља), налетео сам и на два - руком писана Мркићевом писма; која овде прилажем. Прво је било упућено Александру-Аци Лукићу (2020, које ми је Аца проследио); а друго је упућено мени 26. јуна 2022. То је уједно и последње писмо, које сам добио од Мркића.
Више смо разговарали телефоном, повремено;све мање током ове 2022. године. Неколико пута требало је да се видимо; али некако до тога није дошло. Јер сам ја све ређе навраћао у Београд, из кога Мркић није мрдао.
Предлагао сам му да дође мало и на село (да буде наш гост, али он је увек налазио изговор у својој бољци и старости) , и до тога није дошло...
.......
Шта је Мркића, као писца, и човека који је загазио у своје деведесете године мучило? Можда се то више види из писма које је упутио мени средином ове године, него Александру? (2020).
....
Ево факсимила тих писама.
*
*
*
Мркић је 1941. године интерниран са Косова и Метохије са читавом својом породицом, родитељима и четири своје сестре у округ Пожаревачки, и четири ратне гоидине је преживео са породицом у селу Трновче код Петровца на Млави. После рата први разред гимназије похађао је у овој варошици...
Желео је да неке од својих књига поклони баш тој гимназији, у којој је предавао и покојни Мирољуб Милановић, доста млађи од Мркића (о чијим је књигама писао као о изврсним);био је спреман да поклони и део својих ауторских издања - књига Пожаревачкој Народној библиотеци, Центру за културу, као и основним и средњим школама у Мишљеновцу и Кучеву, које смо похађали ја и Александар, ...
Због чега? Због оног "МОЖДА? ...можда је сада у обданишту будући писац магистарског рада или доктората о Браћи Лукић.
Њих лично је познавао његов отац и деда.
Можда је сада будући аутор о Браћи Лукић на малој матури?
Можда је сада у 4. разреду гимназије ученик, ученица који се колебају да ли да узму за дипломски рад о Браћи Лукић?... "
* *
Могао је то да пошаље поштом на своју руку - пре свега књиге које је
написао о нама као писцима - али се, уздржавао, јер није био навалентан
тип човека и писца.
Видео је Мркић страхоте Другог светског рата, и страву поратних година; доживљавао је себе не као критичара, већ као писца огледа. Па ипак, он је међу првима, о свом трошку, штампао књигу под насловом "ПРЕВРЕДНОВАЊЕ", по којој је сигурно бити упамћен.
Једна од сестара Мркићевих преминула је током рата у Пожаревачком округу, где је и сахрањена. У фамилијарном кругу био је "Ујка Мија", нежења, професор, радознао дух;сумњалица; али је, ма колико то изгледало нелогично, био и верујући човек на свој начин. Више је веровао у огромно дејство књига "вечног реализма" него у све свеце и арханђеле и самог Бога (Боже опрости).
Такав је био "Ујка Мија".
Друга од његових рођених сестара преминула је убрзо по његовој смрти.
Бог да им душу прости!
Петак 26. новембар 2022. БТ. МЛ.
