Странице
КЊИГЕ МИОДРАГА МРКИЋА.Понуда. И друго
Укупно приказа странице
Претражи овај блог
Истакнути пост
Поздрав свима Из Апсолутног суперлатива | Миодраг Мркић
ПИСМО – ОПРОШТАЈНА ПЕСМА Ових дана смо добили једно сасвим неочекивано Писмо - покојног професора и писца Миодрага Мркића (1932 - 2022)...
среда, 26. април 2017.
TAJNA ZNANjA BELIH SRBA
Био-библиографија Песника Драгана Симовића:
Драган Симовић, рођен 5. јануара 1949. године, на Звездари, у Београду, од оца Милете и мајке Станке (дев. Тановић). Детињство проживео у брдима понад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава. Студирао југословенску и светску књижевност, на Филолошком факултету у Београду.
Поезију и прозу, између 1974. и 1986. године, објављивао у разним књижевним гласилима: Књижевна реч, Књижевне новине, Савременик (Београд), Градац (Чачак), Расковник (Горњи Милановац), Повеља (Краљево), Ријечи (Сисак), и другде.
Објављене књиге поезије:
Оскоруша у присоју, Запис, Београд, 1982.
Сневачев Велики сан, Арион, Земун, 1983.
Пси Господњи, Арион, Земун, 1985.
Круг Вечерњаче, Нова Југославија, Врање, 1986.
Мајстор од Седам пећина, Арион, Земун,1986.
Жена од Светлости, властито издање, Београд, 1989.
Господе, мој Господе, властито издање, Панчево, 1996.
Бела Србија, Вишњић, Панчево, 2007.
Вечерња сетна песма, Перун, Београд, 2010.
Земља белих ждралова, Перун, Београд, 2011.
Поћи ћу да нађем Земљу Светих Предака, СРБски ФБРепортер/Лулу, САД, 2012.
У Светим Гајевима Белих Вилењака, 2014.
Вучје племе, 2015.
Поновно рођење Белих Богова, 2015.
Из Дубина Унутарњих Светова, 2016.
Објављене књиге прозе:
Кућа на брду ветрова, властито издање, Београд, 1992.
Тајне Неба, властито издање, Београд, 1992.
Орлови Перунових вртова, Вишњић, Панчево, 2007.
Објављене књиге из мистике и есотерије:
Магија бројева, Арион, Земун, 1986.
Мистика, Арион, Земун, 1987.
Путеви сазнања: Свами Вивекананда, Рудолф Штајнер, Гардош, Земун, 1988.
Монографије из србске повеснице:
Један од ратника Светлости, о војводи Петру Бојовићу, Вишњић, Панчево, 2006.
Велики ратници Светлости, о војводи Петру Бојовићу и о генералу Павлу Јуришићу Штурму, Вишњић, Панчево, 2007.
Члан Удружења књижевника Србије од 1986. године, са статусом слободног уметника.
Обитава и ствара у Београду, на левој обали Дунава.
ИЗВОР: http://srpskizurnal.com/
уторак, 25. април 2017.
понедељак, 17. април 2017.
Човек снује, а Бог одлучује!
( 8. – 18.август, 1974.)
ПОНОЋ.
Вратио сам се из „Одеона“ (погледао Бертолучијев филм „Последњи танго у Паризу“), у собу бр. 47 ( СД „Патрис Лумумба“). Док је
аутобус јурио крај Новог гробља, помислих:
гробље, гробље, гробље, крај гробља јуримо на гробље. Иза дрвећа на
гробљу севало је, севало; подрхтавала је
ноћ. Покуцах, нико не одговори. Уђох; неко је спавао у соби - Б.? Не. Прозор је
отворен, допире грмљавина, одјек грмљавине; муње на тренутак осветле чудесне
ноћне пејсаже у даљини, али све брзо потоне у мрклину. Нисам био уморан, није
ми се спавало; зрикавци су под прозором зрикали; муње, муње, муње – боље да
гледам како палацају муње, него да читам Ничеа, или неке песнике... (...)
Радосно
буђење; густа самоћа, гушћа од меда. Стао часовник. Парадајс на столу. Крај
хлеба, качамака, уља, меда, вина и воћа. И нераспаковане картонске кутије, што
заудара на лековито биље, смолу. (У
кесицама, као тамјан са Свете Горе, сушено биље). Ту су и остаци четкица,
палета, пајац, питање (на зиду): Да ли је рак болест? И хипотеза: „Не“. Све
невоље долазе, изгледа, од несагорелог холестерола и душевне стихије. Клавир на спрату ниже, неочекивано, развија
одломке музичких лајтмотива из филма „Доктор Живаго“.
Погледах
на лобању воштане боје неког непознатог покојника, маших се за зелене корице Saint Tomas
MY WAY OF LIFE. Уплаших се да не закасним. Да: већ је касно, за дугу
шетњу по Новом Гробљу. Страх је некако спонтано спласно, сад интезивно мирише
охлађени чај. Касно летње поподне у соби
бр. 57, погледам на Панчевачки мост – Дунав, широк Дунав, и клавир на спрату
ниже, и зраци заласка у сазрелој трави под прозором, заглавише се, као кључ у
брави, у мени. Али гле, „Биљар“ је написао на зиду: (завет Гаутама Буде) : „Не
треба туговати у часу радости... Треба да видите у мени човека који је утекао
из запаљене куће...“
Облачим
се и полазим у град, а једнако мислим: Сада, да ли сам сада учинио све што сам
могао за себе и за друге?
Далеко,
далеко у магловитој даљини – светлост јењава; видик је посивео, сличан
демодираној хаљини, али делује ко ум у експанзији... Полазим!
(...)
Валентина
Зандер СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ - живот и
дело – са француског превео Ј. В. Љ. (Издање
манастира Хиландара, Света Гора, Солун, 1969)
„Радости
моја“, говорио је он сваком свом посетиоцу.
Радост васкрсења била је главни смисао његовог
унутрашњег живота и већ је овде на земљи видео пред собом како се отвара вечни
живот на небу.
„Веселост
није грех, уверавам те, чак ни у цркви, јер је пријатно Господу да сваки човек
има радост у срцу. „ Највише се треба плашити клонулости“, говорио је он...
Много
сам исписа направио за себе из Другог дела „СВЕТИ СЕРАФИМ – СТАРАЦ САРОВСКОГ
МАНАСТИРА У СЛУЖБИ ЉУДСКИХ ДУША (1815 -1833).
Треба бити сажаљив према својој души, - говорио је он људима који
су му излагали своје грехе, - морамо да
подносимо своје недостатке и своје несавршености, као што морамо да подносимо и
недостатке других.
У духовном животу не треба радити ништа што
превазилази сопствене снаге.
Дај души оно што њој припада, а телу оно што
припада њему, како би тело могло да носи душу на путу ка спасењу.
Старај се да стекнеш унутрашњи мир, и хиљаде људе око тебе биће спасено. (....)
ПОСЛЕДЊИ
ДАНИ. – „Сеј, сеј, свуда где стигнеш, пшеницу коју ти је Господ дао. Сеј је на
плодну земљу, сеј покрај пута, сеј по жбуњу. Може се десити да клица израсте и
донесе плода.“
„Жалост
је црв срца. Ко је победио страсти, победио је жалост. Ко је презрео
свет, увек је весео.
Срце само онда кључа огњем божанским, кад се у
њему налази вода жива.
О
ПОМИСЛИМА. – На оне који су се очистили од страсти нечисти дух напада само
споља, са стране... итд.
_
Волим
вашаре у Хомољу због...Београд је, такође један вашар, посебан, али – без музике
... Али зашто још увек нисам описао
вашаре у Хомољу? Стекао сам искуство писања, зашто не опишем вашар у
Кучеву као што Флобер описује јесен? Лако и заносно. .
Вратио
сам се крајем јула из Кракова, и још увек сам под утисцима тога путовања. Боље
рећи – под утиском пољске женске лепоте. У пољској женској лепоти има доста правилности
која прелази у анђеоско, у отмено. У хомољској женској лепоти ни трага од
пољске лепоте. Неред, дивља и
непредвидљива, узбудљива претераност...
Мислим
да је ово спокојство, седети на ћилиму у некој полутамној гостинској соби, соби
рођења, на селу, слушати поново и поново једну циганску игру Габријела Фореа, и
читати Казановине Мемоаре, и, док напољу лије киша, мислити о срећи која ће
доћи, која једном мора доћи, кад дозри као плод, и кад се зарумени као они
цветови макова виђени из воза у брзини
кроз Мађарску (на повратку из Кракова)....
= извор: Из Мојих бележница
Црква у Мишљеновцу из мог угла |
* * *
Прву змију видео сам на гробљу на Васкрсни понедељак 17.04.2017, кад смо
ишли по секиру коју сам тамо заборавио прекјуче. Као да је чувала секиру. Била је иза споменика
уз који сам прислонио секиру... Сунчала се на бетону. Да ли је то био неки сигнал, знак? Кад човек види прву змију пре Ђурђевдана, то значи да ће их чешће него други опажати те године.
Грујину заграду нисмо обишли прошлог пролећа, јер смо погрешно разумели неке ствари, а можда и од страха да тамо има доста поскока, шарки; и да се тај део шумског потеса може обићи, пре него што гора озелени, у касну јесен, никако током пролећа и лета.
Постоји ли то нека древна забрана? Нешто што је тај потес саопштавао некима, који су га видели очима пуних страха?
Треба саслушати и бојше и небојше, и оне који кроте змије, и оне који их из страха умлате батином, шумском кумом.
Не говори тај потес кроз шиштање змија, већ неке друге сигнале шаље ...
субота, 15. април 2017.
Пролеће у Трешњевици / Мирослав Тодоровић
СЕОСКИ ДНЕВНИК
(Пролеће
у Трешњевици)
Стигох
у родну Трешњевицу да матор помогнемсеби и
оживљавању села. У селу двојица мање. Страдао комшија Славе на путу Ариље – Дивљака ,
а годинама je диљем
света био на точковима. Од последица пада преселио се у вечност
рођак, и исписник Михаило.Обојица пензионери. Како? питам. Тако се наместило,
веле. Судбина их чекала у завичају. И ништа више.
Ко ће о томе, и зашто? А ја све самљи, немам кога да
позовем, нема коме да се одазовем…Сетих се стихова Н. Тимченка.
Шта ћу ја овде,
на овом свету,
где нежне птице нестају
а и сродници ми раде о глави?
Али, шта ће ми глава
која не вреди ни по луле дувана?
Жив сам још баш зато
што овај свет трпи само такве главе.
Тако се свет и ја добро слажемо
иако се не подносимо.
Свету нико није потребан.
Он може све сам, и без милости.
Свет је потребан мени
али да бих могао живети у њему
и он и ја треба да будемо бољи
што, изгледа, није могућно.
Мани
поезију, Мирославе, треба повезивати
малине, окопавати, прскати, а нема радне снаге. У земљи незапослених нема ко да
ради на њивама. Нема кода копа, мотике да се прихвати, а сви мисле да је малина на офингеру. Давно је записано да „У
зноју лица свога јешћеш хлеб
свој, док се не вратиш у земљу од које си узет…“
Трећег
априла дам примерак књиге „Малина и други јади“ рођакуРаћи, помогао ми око побијања коља. Неће да
наплати. Вели, дао си ми књигу. И тако, после ко зна колико времена добих хонорар у виду побијања
коља.
Р.
што узора ледину нема времена да чита књигу. Наплати и још вели да је учинио, каза како није много.
Помислим како је њему мало оно што је мени много. Џаба прича о малој пензији,и тешком
градском животу.
Повратница
из Аустралије прича како тамо има 150 нација и сви се разумеју, а овде ми у аутобусу
један другога не разумемо.
Ове
године Министарство финансија не тражи више регистрацију пољопривредног газдинства.
Имам Решење о коришћењу средстава за
регресирање ћубрива у 2016. години. У
Решењу Број: 320-00-202-1934/16-066-001
пише: Пољопривредном газдинству Т. М. из
Ниш, БПГ…се право на коришћење средстава за регре-сирањећубривау 2016. години у
износу од 152,40 динара….
Читам,
не верујем. Узаман сам писао о томе, обраћаосе министарки Снежани Богосављевић. Колико само изгубљеног
времена, колико брда баченог папира, колико је стручњака, и мудрих глава, смишљало то што је обећавало „препород села.“
И на крају јадац. А тек речи у тим решењима, обавештењима: стратегија, апликација,
конвенционално, портал…
Још
је Винавер писао о страшној српској бирокартији. Али она опстаје истрајно као
коров на српским њивама.
У
предаху читам причу М. Горког: „Шупља глава“. Заустави ме реченица: „Кинез је
паметан човек он се слаже са сваким, али не верује ником“.
Обрадова
ме телефонски позив. Јавља се пјесник, доктор Драган, из Брчког…
Есејиста
Мркић шаље књигу: „Стиховане књишке лирске патње.“ Читам је без даха док косови певају у крошњама јабука. Шуми
лишће као да пролећни поточићи у ваздуху жуборе. Село нестаје, књига опстаје.
Мркић и Белатукадруз ми допуњују самоћу. И када сам сам нисам сам.
Сбилборда
мотри Вучић. Обећава…као у оној народној „Не липши магарче до зелене траве“…
Тутње
возила ка Ивањици, ничу грађевине на којима пише Frigo. Радим више него што могу. Самог
себе куражим а на уму ми стихови из давно штампане збирке Свети мученици: „Снемогао не надам се више ничем“. Па ме опомене
пословица. Старост пакост. Па размишљам да треба поново увести лапот. Можда
ће власт да се сети. И тако ће се
решити проблеми пензионера.(„Лапот је обичај сеницида у Србији;убијање родитеља
или старијих чланова породице, онда када њихово издржавање постане превелики
терет за породицу.“)
Па да пензиони фонд стане на ноге.
Овако
гледам старце како муче себе и оно што раде.
Када
су старци обрађивали земљу?
Као
писац размишљам: Ко може описати мирис узоране земље, компоновати музику што је
ветар понад гора из којег слушам грактање гаврана и слутим универзалну снагу Природе.
Свратим
у цркву на Лазу да видим свеце који су негда на камену спавали, пустиножитељи
били.
Данашњи
свеци се возе у џиповима, летују и са ТВ, ко у бајкама, „ватру бљују“ и не хају
за стадо божје.
Црква
посвећена Светом Николају Охридском на
Лазу закључана. Нема обавештења: Радно време, враћам се сутра…
Поп
Миле отишао негде послом. Можда је и он у малињаку.
На
Дивљаку не стиже „Политика.“Нађем, докон у салашу, међу старим бројевима Културни
додатак, субота 24. април 1999.
И
поново сусрет са Ч. Мирковићем кроз
текст: „У дубини слике.“
У
истом броју, и блаженопочивши, Р. Тркуља
пише „Увек бољи живот“ који завршава реченица згодна да посоли
и овај текст: „Од сада нова
календарска мера је пупољак.“
Пријавите се на:
Постови (Atom)