ZAVETINE My Opera / Миодраг МРКИЋ

Последња сфера мистике
 Сабрани радови о Белатукадрузу 
(алиас Мирославу Лукићу)

Увод у моје Сабране радове о Белатукадрузу

Ова књига, ипак, не обухвата тумачење целокупног опуса Белатукадруза – то је задатак оних који долазе, млађих.О  Белатукадрузу (алиас Мирославу Лукићу) написао сам књигe, које су, углавном, својевремено, штампане у академским, малим, симболичним тиражима.  И са великим бројем штампарских и других грешака (из Белешке о писцу, на крају ове књиге, читалац се може обавестити подробније о тим књигама). Крајем лета 2012. године, напунивши 81. годину живота, пожелео сам да све те књиге, угледам  између истих корица, прештампам - али отклонивши штампарске и друге грешке, јер – чинило ми се, ако се то не учини сада, онда – када? Тако је настала ова књига  о Белатукадрузу (алиас Мирославу Лукићу) или Последња сфера мистике. 
Ова књига има 9 целина, које су у већини случајева прештампавају по хронолошком редоследу, онако како су прелиминарно штампане, осим прве две целине и уводног дела.

Све у свему, највише сам текстова написао о Белатуадрузу као песнику и уреднику „Заветина“, читавог низа часописа, а затим и управника комплексног „Сазвежђа ЗАВЕТИНА“.

Иако ни један ред нисам написао о вези између музике и песништва Белатукадруза, чини ми се да би добро било да реч опера остане, ако већ не може у наслову књиге, онда на неки други начин, јер певање Белатукадруза (a cappella) , тј. певање без инструменталне пратње, својеврстан је речитатив, више оперски, но оперетски....

Децембар 2012.                                                                       Миодраг Мркић

__

  *...Лукић је трагалац за истином и вероватно један од зачетника не само српске књижевне елите и зоне преливања, већ и европске...

Лукић није од писаца које ће угурати у обавезну лектиру; није књижевни манекен, већ, стицајем околности, заточник до скора гета малих тиража, писац који пише у сенци бестселера.

Написао сам, већ књигу - студију о Лукићевом УЈКИНОМ ДОМУ, коју најшира књижевна јавност и штампани и електронски медији игноришу, из више разлога. Показао сам драгоцене разлике између тог Лукићевог романа - есеја и толиких сличних романа писаних на исту тему српских писаца, које су одавно прогласили "великима". Оно што тим књигама, и писцима бестселера, фали, најкраће и најгрубље речено је ... енергија књижевне уверљивости, књижевна веродостојност.

*

Мислим да Лукић види и изражава оно што ретко ко види у српској литератури.

Његов опус је скривен, и још увек се укрива, и није тешко претпоставити шта је свему томе узрок. Лукић је - свесрпска и свебалканска књижевна громада; овог писца ће прво "открити" свет, Европа, па тек онда његов шири и ужи завичај. Највећа КЊИЖЕВНА ПЕПЕЉУГА српске књижевности управо минулог века у српској литератури - ето то је Лукић, што је већ примећено, али узгред, али треба понављати и спашавати образ... Не образ "књижевних маћеха"; зар су га икада имали?...

Довољно за оно што све време хоћу да изразим а измиче!...

 

Прећуткивање / Миодраг Мркић

 

...Издвајам рад из Савременика јер верујем да је он највише познат и највише деловао, и произвео као профитабилну “робу за пробирљиво тржиште” робу која се зове превредновање. Моја књига Превредовање је и знак непристајања на прећуткивање  подухвата песничког Мирослава Лукића. Човека, песника – креативца који говори о томе да је жив. Да је дух полемичности, сумње. Да није све у конфекцији књишкој и поетичкој мелодраматици отужних прича и виђења око Кафке, Камија… Душе…, љубави. Око прљавог академизма где нема живе речи поетске из жаришта осећања. Није све у конфекцији о “националном бићу небеског народа”…, у прежвакавању погрешно речених мисли о Црњанском, о Исидори Секулић, о Андрићу итд.

Предвечерје

                                                             ……

Писати на мој начин о подухвату Мирослава Лукића и превредновању је нешто што подразумева књижурине и књижурине*. Но, то ће млади критичари, историчари књижевости. (......)

                                                           …..

Ја кад пишем о некоме, тешко повезујем дело и њега као живог човека. Дешавало ми се да изађем у град и сретнем писца о коме сам баш пре 10 – так минута писао, о његовој књизи.  Никако у том тренутку не могу да доведем у чврсту везу човека и дело о коме пишем. О коме сам до пре 10 – так минута писао. Неколико пута сам доживео и Мирослава Лукића, али чини ми се и он мене.

Прећуткивање – производно средство бирократије

Наше време обилује са прећуткивањима. Прећуткивање је садистичка – исплатива фина техника модерних бирократија. Изгледа да такозвани тоталитарни режими не оперишу много са том техником. (Нарочито изгледа да је у примени у књижевности). Мирослав Лукић је миљеник прећуткивања наших сурово сирових производних поетских естеских односа. Дивље примитивне бирократије. “Људи се боје човека који ћути…” – каже Јован Дучић. А тај човек је бирократска мистификација; естеска, поетска политичка сила. Прећуткивање И само прећуткивања. Прећуткивање и ћутање је гробни вид модерних експлоататорских бирократија. Ћутање над ћутање. Знати ћутањем говорити. Ипак будућност се више занима за речено но прећутано. Прећутано можда слави јер га препознаје као своје, као себе сенке будућности.

Дакле, рецимо тривијално – будимо оптимисти и за прећутано и за речено. Дакле, негујмо врсту ћуталицу (мучалицу) – посебну говорну форму… галама и жамор ће престати. Наступиће тишина и ћутање. Чуће их јер ћутање је “најбоља употреба речи је потпуно ћутање” (Чуанг-це). Да, сенке будућности Лукићеве креације.

                                                       ….

Нека ми опрости Лукић. Не, боље да кажем: нека ми опрости Мирослав. Нека ми опрости. Добио сам тренутни напад без смисла нашег активизма дубоког, искреног, људског у односу на мртвило халабуке активизма смрти литературе, не песништва.

А, ипак – ми смо активни . Све је то важно. А безконачност коначности васељење па и шире траје, и ми у њој језом ништавила засути, засењени трајемо.

Превредновање… О, мој двојниче, рано моја- уста расекотине ћутања брбрљивог . Зар и ПРЕВРЕДНОВАЊЕ васионе и шире да нестане?

А ми о њима о сну пораза узаврелог ћифте духа – душе… Можда и то?! Само да има вредност. Постојати?!

Па ипак, бити или не бити је … Малодушја сплет, нека не ступа наш буновни лет. Пред коначне безречице снове, јуришајмо у људскости нове. Јер, ево 3333 година и зора и наш дах древног превредновања читаоца обузима. Не сметајмо му. Вруље заумља нека га муче. Видимо шта рекосмо јуче. Сенке будућности. 

_________

          * Треба поновити : Ја сам нека врста есеисте, пишем како пишем. Значи, нисам критичар, нисам историчар књижевности, па нисам ни писац монографија са целокупном научном апаратуром. Могу рећи да сам и можда патолошки опширан. И када пишем о било чему, имам неку потребу да детаљније показујем… Ја имам пуну свест о томе да Мирослав Лукић у многим својим књигама говори о потреби превредновања. На шестој страни моје књиге Превредновања кажем између осталог: Мени се чини да је неки свесно – несвесни захтев за превредновањем у виду манифеста на почетку новог века – миленијума, управо захтев Мирослава Лукића. Значи, његов рад објављен у Савременику ( бр. 95 2001. – 96. 2002). У његовим књигама местимично постоје захтеви за превредновањем нашег песништва друге половине 20. века. Узгредни захтеви постоје и код других аутора… 

         (Из рукописа М. Мркића Сенке будућности )