Прећуткивање / Миодраг Мркић

 

...Издвајам рад из Савременика јер верујем да је он највише познат и највише деловао, и произвео као профитабилну “робу за пробирљиво тржиште” робу која се зове превредновање. Моја књига Превредовање је и знак непристајања на прећуткивање  подухвата песничког Мирослава Лукића. Човека, песника – креативца који говори о томе да је жив. Да је дух полемичности, сумње. Да није све у конфекцији књишкој и поетичкој мелодраматици отужних прича и виђења око Кафке, Камија… Душе…, љубави. Око прљавог академизма где нема живе речи поетске из жаришта осећања. Није све у конфекцији о “националном бићу небеског народа”…, у прежвакавању погрешно речених мисли о Црњанском, о Исидори Секулић, о Андрићу итд.

Предвечерје

                                                             ……

Писати на мој начин о подухвату Мирослава Лукића и превредновању је нешто што подразумева књижурине и књижурине*. Но, то ће млади критичари, историчари књижевости. (......)

                                                           …..

Ја кад пишем о некоме, тешко повезујем дело и њега као живог човека. Дешавало ми се да изађем у град и сретнем писца о коме сам баш пре 10 – так минута писао, о његовој књизи.  Никако у том тренутку не могу да доведем у чврсту везу човека и дело о коме пишем. О коме сам до пре 10 – так минута писао. Неколико пута сам доживео и Мирослава Лукића, али чини ми се и он мене.

Прећуткивање – производно средство бирократије

Наше време обилује са прећуткивањима. Прећуткивање је садистичка – исплатива фина техника модерних бирократија. Изгледа да такозвани тоталитарни режими не оперишу много са том техником. (Нарочито изгледа да је у примени у књижевности). Мирослав Лукић је миљеник прећуткивања наших сурово сирових производних поетских естеских односа. Дивље примитивне бирократије. “Људи се боје човека који ћути…” – каже Јован Дучић. А тај човек је бирократска мистификација; естеска, поетска политичка сила. Прећуткивање И само прећуткивања. Прећуткивање и ћутање је гробни вид модерних експлоататорских бирократија. Ћутање над ћутање. Знати ћутањем говорити. Ипак будућност се више занима за речено но прећутано. Прећутано можда слави јер га препознаје као своје, као себе сенке будућности.

Дакле, рецимо тривијално – будимо оптимисти и за прећутано и за речено. Дакле, негујмо врсту ћуталицу (мучалицу) – посебну говорну форму… галама и жамор ће престати. Наступиће тишина и ћутање. Чуће их јер ћутање је “најбоља употреба речи је потпуно ћутање” (Чуанг-це). Да, сенке будућности Лукићеве креације.

                                                       ….

Нека ми опрости Лукић. Не, боље да кажем: нека ми опрости Мирослав. Нека ми опрости. Добио сам тренутни напад без смисла нашег активизма дубоког, искреног, људског у односу на мртвило халабуке активизма смрти литературе, не песништва.

А, ипак – ми смо активни . Све је то важно. А безконачност коначности васељење па и шире траје, и ми у њој језом ништавила засути, засењени трајемо.

Превредновање… О, мој двојниче, рано моја- уста расекотине ћутања брбрљивог . Зар и ПРЕВРЕДНОВАЊЕ васионе и шире да нестане?

А ми о њима о сну пораза узаврелог ћифте духа – душе… Можда и то?! Само да има вредност. Постојати?!

Па ипак, бити или не бити је … Малодушја сплет, нека не ступа наш буновни лет. Пред коначне безречице снове, јуришајмо у људскости нове. Јер, ево 3333 година и зора и наш дах древног превредновања читаоца обузима. Не сметајмо му. Вруље заумља нека га муче. Видимо шта рекосмо јуче. Сенке будућности. 

_________

          * Треба поновити : Ја сам нека врста есеисте, пишем како пишем. Значи, нисам критичар, нисам историчар књижевности, па нисам ни писац монографија са целокупном научном апаратуром. Могу рећи да сам и можда патолошки опширан. И када пишем о било чему, имам неку потребу да детаљније показујем… Ја имам пуну свест о томе да Мирослав Лукић у многим својим књигама говори о потреби превредновања. На шестој страни моје књиге Превредновања кажем између осталог: Мени се чини да је неки свесно – несвесни захтев за превредновањем у виду манифеста на почетку новог века – миленијума, управо захтев Мирослава Лукића. Значи, његов рад објављен у Савременику ( бр. 95 2001. – 96. 2002). У његовим књигама местимично постоје захтеви за превредновањем нашег песништва друге половине 20. века. Узгредни захтеви постоје и код других аутора… 

         (Из рукописа М. Мркића Сенке будућности )

СЕНКЕ ТИШИНЕ* На Вратима Звижда / Миодраг Мркић

 (Фрагменти из прерађене књиге)

Песник Белатукадруз (алиас М. Лукић), на Радану, село Бучумет, 15. октобар 2012

...

О, где сам, где сам то, Боже, ја?

Чује се авет Бодлера:” Авај, све је понор: акција, жеља, сан”.

Светлост ме је повела према суштинском кланцу;

мене последњу карику у бескрајном ланцу.

*

Живи су мртви, а мртви су чувари

искона.

Доводи понор најдубљег очајања.

*

Сећање сећањем открива,

све треба разложити, оспорити.

*

Најскупље речи... немушти језик...

*

Мртви песници - непоткупљиви сведоци.

Поезија је опасна, неуништива материја.

*

Из сваког необележеног гроба једно око гледа.

А ја сам одувек био нешто друго.

Пробијам се кроз заборављено.

Спојено тајно са оркестрима у космосу.

*

Истина закопана

у гробу без крста.

Цвета на овоме свету,

а рађа на оном.

*

Самоћа зјапи;

сета лови неухватљиви смисао.

*

Своје место у бесконачном ко уступи.

*

У мутним временима су подметнути.

Упутства долазе из дубине,

из распрскавања звезда... Ноћи.

*

Како отворити капију заборава?

Јасноћу јаснију од зрачних снова?

Све (и Тишина, и жубор матице, дању - ноћу)

тоне у самоћи у дубљу јасноћу.

*

Тако почиње оно неизбежно, опело Страви.

Покушај да се разлучи сам почетак,

ужас почетка.

Авај! видим: пролазност славе која лишава

душу просветљења.

*

Какво ме је, знам ли, зањихало клатно?

Путујем... зар да се предам? станем?

*

Не проћерда Божји дар узалуд

подвлачећи немуштог језика улогу противуречну.

*

Поново је пронађено Време битно...

*

Несрећни власник туђих тајни.

Неразлучена Тмуша.

*

Био је обесвећен

живот пре него што је започео.

*

Говорити? С ким? Кад никог живог нема?

С прапочетком?!

Бесмисао ме је уморио.

Живот се може разумети уназад.

*

Празнина светли, као звезда, јасно.

Поруке истини.

Смешим се облику што занемарен лежи,

ал и даље у будућност сеже.

Далек сам себи, даље од рођења.

Никако да се од Таме одлепим.

*

Нисмо знали да све почиње

и све завршава пепелом.

Тонући све дубље у вир, све мање

сам чезнуо за живим

животом.

Чекати тајно, дрхтати од речи АКО.

Као у сливнику накупило се у Бићу

много горчине, превида, устукнућа.

Тако сам слаб пред најездом Ништавила.

Немоћ расте, подмукло као тумор.

Негује је судбина, бесмисао и одлазак.

*

Ту дух нека сва сећања претражи;

ту где се тајна осмехује као девојка из гроба.

Као да је Бог ушао у моје срце

Трен отвара вечности душа,

врата у мом бићу заборављена, непозната.

**

Гледајући у стварност уметници гледају кроз велове

где она није.

Свет је успаван... Празнином.

Никада неће допрети у бесконачне...

све је симболично и ништа друго.

Упитај се:

У какво си ме ово обличје, Боже, утиснуо?

Сувише стар за љубав, сувише млад за смрт.

Све истине су сахрањене овде.

Овде ће никнути поново.

Лепо је што сам умро далеко.

Уобразиљо, ти мене а не ја тебе ствараш,

ти још једина умеш да разговараш

у ово глубо доба

ТИШИНЕ, Тишине, тишине.

Туга се спустила до корена свога

Истина се не види цела ни при блеску муње.

Овде је све заптивено.

тишина, Тишина, ТИШИНА.

__________

* Ову је песму монтирао М. Мркић од стихова из књиге ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Мирослава Лукића. Циљ монтаже је да читалац на једном лирском призору види детаље пејсажа

метафизике Вечности, Тишине, Не(бића). Смелост неких наших песника у продору у онострано

иде до питања: “Кад би Бог дошао?” Ипак, пре свега, хоћу да покажем, да Лукићева мистика и

фантастика, и метафизика, није фантомска. Да није у питању фантомски бол због тишине. (.....)

Противници причесљенија, беатификације, посвећења у “проклете”

песнике. “Плурализам мишљења” - много жеља, хтења.

“У нас” постоје списатељи два удружења. Из оба повикаше у хору

несугласја. Власт, досије, сарадници полиције - лажни сарадници неба. Све је

ту што за “умност” треба. Ту је “За” и “Против”; и измећу “За” и “Против”.

И преко туче хоће Вечности, Празнини, Тишини да се препоруче. И једни и

други вични списатељској званичној туги. Национално бићевити и бичевити.

“Забринути за усуд народа”. Прилагођени духа - душе пролетери сврстани по

шићара мери. (Мало)грађански интелектуалци од режима дозирани

бунтовници, дисиденти; бардови и борци за демократске слободе, борци за

народ. Одговорни уредници, директори , управници, чланови... Научно

стручно по мери народног усуда продају своја себична наклапања. Заставу

крваво прљаву ПРИЛАГО\АВАЊА дубокоумног; и увек - “помого нам

Бог!” Као некад самоуправно несврстани; добро знани дани... “То мајка више

не рађа”... Удворице многооблично лице.

Урлају: Да се зна, да се чује, да се не посвети! Да се не беатификује

у “уклете” песнике... Није научно стручно угледан, познат и признат бард

наше књижевности... светског угледа... кандидат за Нобелову награду...