О Миодрагу Мркићу.
Био-боблиографски подаци.
И друга обавештења
_________________________
Есејиста
Миодраг Мркић
Објавио
сам књиге о неколико десетина писаца.
Приметио сам да неки у последње време
избегавају да наведу у биобиблиографији
моје књиге о њима. То је добро и није
добро. То је неки њихов знак поред пута,
али и мој знак. Зашто и ради чега не
помињу моје име? Писао сам о Богу, Ђаволу,
Голешкој Богињи. Не знам да ли ме они
помињу на небеским промоцијама, наградама,
у небеској биобиблиографији. Они морају
да ме помену јер су моји приватни, а
„приватна својина је светиња“,
„загарантована“. Просто речено, уцењени
су. Бог критике МОМ (моја муза) не само
да ме не помиње, но чак узима моје име и
презиме за свој псеудоним.
Неки
су Прилоге
за биографију Ђавола,
Бога и
Голешку
Богињу доживели
као личну увреду. Наравно, то је добро
и није добро. Кудикамо је више добро у
смислу „колективног бића“ и „вечног“
реализма.
Можда
и овде да кажем да сам равнодушан.
Бог
и Ђаво, кад су видели о коме и шта све
објављујем, са мном су се споречкали.
Чак
сам се споречкао и са Голешком Богињом.
Ђаво је дигао руке од мене. Бог ми је
рекао: „Срећа твоја што ме нема, а да ме
има... Ти не верујеш у мене, ја верујем у
тебе, али си изневерио моја очекивања.“
Изгледа
да су се сво троје покајали што су постали
јунаци мојих књига, негативни антивитезови
Неба.
Моја
муза – „Бог критике МОМ, бог без маске“
и даље узима моје име и презиме за свој
псеудоним... Мутне закулисне небеске
радње и ја у њима, и ми у њима.
Есејисто...
Утеха
утехе за твоје грехе.
Твоја
муза пуна отровних суза.
Паганац
МОМ – бог без маске,
Због
њега пати све до даске.
У
Последњој сфери мистике
Чу
болне савете и крике.
*
Твоја
муза – паганац МОМ –
Да
старца не доживиш слом.
Кроз
савет Мирку поети
У
болној света сети.
Утеху
ти болну даше
Поете
света и поете наше.
*
Утуви!
Утуви! – вечно људи глуви.
Дух
Шекспира – мир немира;
Милтона
истина бучна звона;
Пушкина,
загонентне Русије сина;
Очајне
истине поете Диса;
Са
сусретишта Неба и Земље Виса –
Петра
Другог – где станује сам Бог,
Бог
Речи – светлости
Небо
Земљу премости.
*
Утеху
у твом достојном греху,
Свечано
очајне сете
Дадоше
ти бесмртне поете.
Оковаше
те у речи искрене
Од
живота болне, од вечности снене
*
Зло
одмрзи племенитим гневом.
Корачај
строго Левом, левом.
И
у пустим пустарама празнине Празнине
Воле
неко да лево левом промине.
...
Ја
се разликујем...
У
чаролији читања својих књига Прилози
за биографију Ђавола, Прилози за
биографију Бога, Голешка Богиња и
поготову У сенкама сигналистичких
радова Мирољуба Тодоровића и посебно
Пуцња у Говно, ја не знам јесам ли ЈА ЈА,
или неко други. Ипак:
Од
себе не смемо крити
Једног
дана неће нас бити.
Шта
ми вреди што ја знам да нисам ЈА ЈА кад
они не знају. Ја сам неко други, а тај
други нека... А он неће... Ако треба тог
неког другог... А мене нека оставе на
миру да пишем ове лирске песме, као сви
наши бардови самоуправно-несврстани
национално-бићевити небеског народа и
да патим „јер нисам оптимиста“, због
„цивилизацијског посрнућа“ и „зла
које је у човеку“, јер „љубав“, „љубав“,
„позитивна енергија“ ће... „А Бога ми
и лова...“
Поетски
тајкуни... Организована естетска и
поетска мафија... Сарадници... Они кажу
да су сарадници Неба...
Ја
се разликујем од многих, па и писаца, у
томе што они верују у Бога, а Бог верује
у мене. Рекао ми је да сам га изневерио,
изневерио његова очекивања, па ће ме
вероватно казнити да цркнем, да скапам,
а не да се „упокојим“, „представим“.
Есејистички
јунаци.
Писци
о којима сам писао су моји есејистички
ликови, личности, јунаци. Неки су типови,
неки карактери, неки витезови. Неки
позитивни, неки негативни. Неки су ликови
„поема“, „романа“, „циклуса романа“,
„новела“, „прича“, можда и „бајки,
басни“.
Можда
је и похвала за моје: Бога, Ђавола, Голешку
Богињу, што су се умешали у постојећу
делатну фикцију. У ову моју хорду, можда
чопор есејистичких ликова због времена
и настанка и прилика „у траљама“ остају,
јер су настале за 20 година.
Бог
критике МОМ узима моје име и презиме за
свој псеудоним, као заштитно име.
Васељенске
закулисне радње...
Поред
свега, велику стваралачку радост су ми
због ширине и осећања где, кад, како,
зашто, ради чега, настају моје књиге.
Изгледа
да је овде у питању нека закулисна радња
у пустим пустарама празне Празнине у
којој нема ништа, па ни самог Ништа.
Раскрсница без путоказа сигнала...
Изгледа
да су мој Ђаво, мој Бог и моја Голешка
Богиња умешали прсте. Да ми се одуже што
сам написао о њима онолике књиге. Подмећу
ми Нестати и Ах + (крст), подмећу ми бога
критике МОМ-а који се распрснуо што је
нашао мане... И утрпали су му моје име и
презиме за псеудоним, чак и презиме за
Стивенсонов мали народ – Мркиће;
Стивенсон – извесни претеча Фројда.
Криминалне
Васељенске мафијашке радње и ја у њима.
Овде, у сплету евро/динара – чаролија
као сигнала духа, људи и времена.
Они
чине да ја не знам да ли сам ја ја. Ја сам
неко други. Што су се наврзли на мене,
што се не залепе за тог другог, па и
трећег? Толико сигнала и раскрсница
има. Да нису умешали прсте писци књига
двојништва?
МОМ
под
псеудонимом
Бог
критике Мом пише књиге под псеудонимом
писца Прилози
за биографију Ђавола,
Бога и
Голешке
Богиње и
других књига. То је откривено у књизи
Рукопис нађен
у ћоравој соби.
Рукопис који је на бувљаку на Звездари
продала писцу ових редова Косовка
девојка, Кртана из Неродимља, продала
за 100 динара, а писац је великодушно
платио 120 динара. Да би се колико-толико
демистификовале ствари око ауторства,
дајемо неке одломке из Трансцедентног
савршенства и
Горанског
Парнаса. Уз
то, дајемо и један број књишких песама,
књишке лирике есејисте, књишке лирске
патње, као и библиографске податке са
ауторовом сликом. Увек на уму да ЈА нисам
ЈА, но...
Ове
демистификоване мистификације, законите
у уметничкој књижевности као поступак,
средство израза... Мислим да доприносе
општој слици есејистичког рада од 40-50
књига објављених за двадесетак година.
Ја
сам свој јунак,
и
нека ми Пушкин помогне:
„Ја
свет не желим да забавим.
-------------------------
Брбљивим
гласом лире чедне.
--------------------------
Да
не би читалац понеки,
или
издавач какав преки
клевете
и лажи које
сравњивао
овде црте моје,
и
тврдио у кругу вишем
свој
портрет да сам овде дао.“
Ето,
ја по песничком бонтону причам причу
стару, ону. Мој старачки дух нема мира:
види у хладним тамама Сибира: у ћоравој
соби види поету; у вечној тмини негује
сету. Можда сам то ја, а не он, мрвице
духа Пушкина звон.
„Стварност
свега“, „све у свему“ загонетну
тајанствену тему. У мени из садашњих
дана титра у нереду дух шамана.
*
Стивенсон,
извесни претеча Фројда, узео је моје
презиме (Мркићи) за своје „патуљке“.
Дечје хвалисаво говорим о антиципацији
претече Фројда Стивенсона.
Стивенсон
ме видео у будућности кроз моје презиме.
По парапсихологији време је јединствено:
без граница између прошлости, садашњости
и будућности и зато су могуће прекогниције.
Архетипско, колективно несвесно у
вертикали људској и у хоризонтали.
Значи,
Стивенсон је видео мене у виду презимена
у будућности, а ја видим њега преко
оријентира, Фројда, у прошлости.
Памет
ми не смета и за овакве видове мистификације,
као прилог богу критике Мому који узима
моје име и презиме као свој псеудоним.
Ја не знам биохемију интелигибилности
ћелије, гена... Не знам алхемију
интелигибилности.
У
овом нашем завршетку овога рада позвали
смо у помоћ за тумачење самоће песму из
времена древне Кине из 8. века п.н.е.
(I.5.2(56) страна 108. Ради се о књизи Књига
песама, Конфуцијански поетски канон.
Превод Игор Радев, Албатрос Плус, Београд,
2019.)
Но,
ево песме:
Радостан крај обале
Радостан крај обале је ваздан,
Достојник часни миран у души;
Сном и јавом самоћи је предан,
А радост му никад не пресуши.
Радостан је у урвини горској,
Достојник часни у ведром миру;
Осаму точи у сладостан пој,
Радостима што не умиру.
Радостан ходи равним пропланком,
Сав у спокоју достојник часни;
Сам живи кроз дане, сам у сну свом,
Радошћу што реч не објасни.
Из
таме дубине древне Кине која има и Пут
свиле и данас значајан дух песништва
ме је видео, боље но Ја себе што видим и
схватам. Видео је мене бедно привезан
за свој живот, мене самохвалисавог.
Да,
ја се хвалим да бог критике МОМ узима
које име и презиме за свој псеудоним.
Но, мало ми је то па кажем да је Стивенсон,
извесни претеча Фројду, узео моје презиме
(Мркић) за своје „патуљке“ – Мркиће.
Да, дечије хвалисаво говорим о антиципацији
претече Фројда Стивенсону. Стивенсон
ме видео у будућности кроз моје презиме.
Ево
овде ме чуди што песник древне Кине није
директно говорио о мени. Што ме није
видео кроз таму миленијума будућности.
Није ме видео, а имао је и шта да види.
Сам бог, мој бог, када ме видео рекао је:
„Шта је ово?! О чему се ради?! На шта ово
личи?! Да му ставе главу пред Уједињене
нације не би знали од чега је...“
Но,
то је тако. Да видимо како ме видео
кинески песник. Није ме видео као
„самоуправно-несврстаног“ поету,
„национално бићевитог“. Видео ме у
мерама миленијума људског трајања.
„Радостан
крај обале“. 30 година нисам објављивао.
Да, радост су моје књиге. Увек „крај
обале“ не у току реке... „Достојник
часни миран у души“. Тешко је веровати
да то није тако, а ево примакао сам се
деведесетој.
Биобиблиографска
белешка
Есејиста
Миодраг Мркић рођен је 1932. године у
Трстенику, Дреница, Косово и Метохија.
Радни век је провео као професор
српскохрватског језика и књижевноти.
Прве радове објавио је 1964. године. Затим
следи прекид од тридесетак година.
Увек,
у свему, у свим својим радовима, бави се
поетиком древног и модерног. Нарочито
древно у модерном препознаје преко
традиционалне симболичке супстанце.
Карактеристика његовог стила је извесна
обимност. Он испитује, препознаје, како
сам често истиче „велику поетску
енергију у поетским црним рупама”.
Велику
поетску енергију открива у српској
народној изреци Срба на Косову и Метохији
– Душа корен
нема, у
српској народној песми Стојан
ми кука до Бога; Оглед о времену у Голешкој
богињи; у
поеми Мирољуба Тодоровића Пуцањ
у говно; у
поеми Шта је
у питању Николе
Рацковића; О
биљци у поезији,
у љубавним песмама. О појединим књигама,
или о једној песми – написао је целе
књиге.
Објавио
је мањи број радова у часописима и
новинама и има у рукопису више књига,
огледа, у којима се претежно бави лириком,
мада има радова и о другим књижевним
родовима као и радова који се више могу
третирати као белетристичка дела.
ОБЈАВЉЕНА
ДЕЛА
1.
Поетика древног и модерног (Београд,
1991);
2.
Поетика древног и модерног 2 (Београд,
1992);
3.
Поглед преко песниковог зида (Београд,
1992);
4.
Поетика древног и модерног 3 (Београд,
1994);
5.
Поетско досезање бића (Београд, 1996);
6.
У тами знака (Београд, 1997);
7.
У тами знака 2 (Београд, 1998);
8.
Дивне реалне лажи (Кањижа-Београд, 1998);
9.
Огледи о сигналистичкој песми – слици
Ах + (Ах крст) Слободана Вукановића
(Подгорица, 1999);
10.
Прилози за биографи ју Ђавола (Београд,
2001);
11.
Рембоов двојник – огледи о роману
Богислава Марковића (Београд, 2001);
12.
Магновења Жарка Ђуровића (заједно са
Велизаром Бошковићем и Бранком Поповићем)
– огледи о књизи лирике Раст и смирај
(Београд, 2001);
13.
Неко други – огледи о роману Сага о
Сагу, Сава Мартиновића (Београд, 2001);
14.
Прилози за биографи ју Ђавола (Београд,
2001)
15.
Голешка богиња (Наша велика мајка)
(Београд, 2002);
16.
У метафи зичкој истости /оглед о Никуда
Луке Прошића/ (Београд, 2002);
17.
Двострука парабола (критика о прози
Богислава Марковића, заједно с Војиславом
Бубањом, Београд, 2002);
18.
Аветињска метафи зика романа есеја
(Београд, 2002);
19.
Превредновање (Три витеза рестаурације:
Добрица Ћосић, Миодраг Булатовић и
Матија Бећковић; Поноћни самопротестник)
(Београд, 2002);
20.
Кроз пукотине каменог неба – огледи о
лирици и прози Перивоја Поповића
(Андријевица, 2002);
21.
Прилози за биографи ју Бога (Београд,
2003);
22.
С оне стране Вештине (оглед о вампир
новели-приповеци Вештина
Војислава
Бубање, ИК Комови; Андријевица, 2003);
23.
Сфера последње мистике (Есхатолошки
реализам поеме Мирослава Лукића)
(Београд, 2004);
24.
Сенке тишине (Огледи о поетичкој драми
Песама и романа Мирослава Лукића)
(Београд, 2004);
25.
Самобитак, тубитак и Не(битак) библиографа
Николе Рацковића (Београд, 2005);
26.
Љупка језа пролазности пред вратима
визије (Оглед о књизи После свега
Мирослава Тодоровића), (Свен, Ниш, 2006);
27.
Песничке вертикале Драгољуба Симоновића
(Економика, Ниш, 2007);
28.
Видијанска неуротика Драгољуба Симоновића
(Свен-Економика, Ниш, 2008);
29.
У мрежи Потоње верзије, Мирослава
Тодоровића, Свен, Ниш, 2008.
30.
Култ жене и мајке у „Мојим иконама“
Жарка Кољибабића (Бесједа, Бања Лука,
2009);
31.
Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића
(Свен, Ниш, 2009);
32.
Нетко бјеше Дујовић Јоване (Три огледа
о поезији Јована Дујовића) (Удружење
књижевника Црне Горе, Подгорица, 2009);
33.
Рукопис у ћоравој соби нађен ( Заветине,
Београд, 2009);
34.
Видијанска народна историја Драгољуба
Симоновића (АНУ и Свен, Ниш, 2010)
35.
„Снежана Б. Стефановић (Ликовни
компјутерски надреализам)“ (Заветине,
Београд, 2010)
36.
Двојна експозиција (О Бубањиној причи
Мора и Пет рецензија мојих књига) (издање
аутора, Београд, 2010)
37.
Тајна тајне Знакова поред пута Ива
Андрића, Београд, 2011.
38.
Богаљ месија у сенци тајне васељене
(Ниш, Унус Мундус, 39/2011)
39.
Огледи о поезији Мирослава Тодоровића
(Свен, Ниш, 2011)
40.
Избор из поезије Драгољуба Симоновића
(Видијанске песме), Економик, Ниш, 2012.)
41.
Есејистичке драме (Београд, 2012);
42.
Последња сфера мистике, књига о
Белатукадрузу (Заветине, Београд, 2013);
43.
Трансцедентно савршенство сигнализма
(Београд, 2013);
44.
Тајне Горанског Парнаса (Београд, 2013);
45.
Краћи огледи (Београд, 2013);
46.
Снежана Б. Стефановић 2 (Посвећење у
проклете сликарке) ауторско издање
(Београд, 2014).
47.
Краћи огледи 2 – поезија политике –
политика поезије, београд, 2014.
48.
Тајна тајног песника. У књизи Космичке
љубави Драгољуба Симоновића (247-303. Стр.),
АНУ, Економика, Свен, Ниш, 2014.
49.
Одгонетање сна, ауторско издање, Београд,
2015.
50.
Краћи огледи 3, Београд, 2015.
51.
Стиховане књишке лирске патње, аутрорско
издање, 2017, Београд.
52
Ми у космосу, космос у нама (Оглед о
„Космичким љубавима Драгољуба
Симоновића“, Ниш, Ану, 2017. страна 119-236.)
у Драгољуб Симоновић: Никола Вратковић,
Косовска божур вода, Принц цвет
53.
Тајни песник савременик вечности,
185-321, у Видијанство у Срба (Прасрбски
ведски језик, теорија веддема и триглава,
Нино Бак – небрад и сур-асур-Ану –
Економика, Ниш, 2018.)
54.
Есејистичко ведање, 321-370. страна у
Видијанство у Срба...
55.
Огледи о драмама и причама Бранислава
Јованчића, Ану и Економика, Ниш, 2017,
страна 95-152., у Бранислав Јованчић
Мелоспеви, Ану, Ниш, 2018. г. Миодраг Мркић
56.
Поетско у чињеници и броју (Детаљи живота
Бранислава Јованчића) У књизи Базак и
приче Бранислава Јованчића. АНУ, Ниш
2019. страна 78-141.
57.
Краћи огледи 4, Београд: ДМД, ауторско
издање, 118 страна, 2019.
58.
Браничево, Пожаревац, Часопис за
књижевност и културу, година LXII, број
3-4/2019. Превредновања (три витеза
рестаурације – Добрица Ћосић, Миодраг
Булатовић и Матија Бећковић). Друго
издање. Страна 15-121.
59.
Есејистичка прича о драми и причама
Бранислава Јованчића. Објављено у мр.
Бранислав Јованчић – Слике Нипа, Свен
и Економика, Ниш 2020.
60.
Краћи огледи 5, Београд: ДМД, ауторско
издање, 122 страна, 2020.
ДЕЛА
НА CD-у :
001.
Анекс 1.001. И РУКОПИСИ: У тами знака 3.
002.
О маестру Пер Пјеру А. Лукића.
003.
Сенке будућности.
004.
Поводом Кундере.
005.
Лирски патос.
006.
Тајне Наслага.
007.
Антиципација смрти.
008.
Поноћни самопротесник.
009.
Немамо времена да се чудимо.
010.
О песми двојнику, сени.
011.
Књига духа енциклопедије.
012.
Будућност сигнализма.
013.
Оглед о реч стрели.
014.
Љубавни троугао Р. Мићуновић.
015.
Јарослав Супек.
016.
Поетска коцка З. Сарића.
017.
Компаративни оглед (Сремац, Куељо,
Лукић).
II
КЊИГЕ:
013.
Голешка богиња.
014.
Аветињска метафи зика романа есеја.
015.
Рембоов двојник.
016.
Двострука парабола.
017.
Лирска алхемија.
018.
Прилози за биографи ју Ђавола.
019.
Кроз пукотине каменог неба.
020.
Превредновање. ЗАВЕТИНЕ Плус ултра,
Београд, 2003, прво издање.
ДЕЛА:
Друго
издање на CD-у: на самом крају 2003. –
(штампано у ПДФ формату) допуњено је
прелиминарном верзијом огледа Есхатолошки
реализам поеме.
Поред
наведених књига објавио је више десетина
краћих огледа критика у књигама,
часописима и листовима. О његовим књигама
објављено је неколико десетина краћих
радова.
Мркић
је написао и неколико краћих огледа-радова
у којима се бави и ликовним стваралаштвом.
Рецимо, радови о вињетама Виктора
Шећеровског; о илустрацијама Тонске
слике Loranta
Agostona и фотографи јама Ивана Црнковића
и Золтана Кламара у Смоли,
Снежани Б. Стефановић и књигама лирике
Љубомира Ђукића, као и сигналистичким
радовима, вербално-визуелним: Мирољуба
Тодоровића, Слободана Вукановића, Марине
Абрамовић, Жарка Ђуровића и других.
У
својим радовима Мркић се бави различитим
темама, посебно у песништву, како у
народном тако и у писаном. Не устручава
се да у огледима и есејима упада у
оригиналне белетристичке излете који
су део својеврсне критичке рецепције
и интерпретације дела. Он даје и неке
узгредне микро-есеје, творевине
поетско-прозне, често на граници између
научног и литерарног.
Упркос
извесној плаховитости, есејистичким
застојима, ретардацијама и извесном
„контролисаном расулу мисли” – његови
есеји имају неку своју есејистичку
драматику – етапе (фазе) развоја „радње”…
можда онолико колико су његови есеји
субјективни. Наравно, тешко је издвојити
из његових вртлога субјективно-објективно
једно од другог. Мркићеви есеји имају
доста поднаслова, тако да се стиче утисак
да се чита својеврсна енциклопедија,
лексикон.
Профили
Миодрага Мркића на интернету:
>>>>> извор: Миодраг Мркић, КРАЋИ ОГЛЕДИ 6, ауторско издање, Београд, 2020. - 137, 25 цм. , стр.127-135
Видети:(дужи одломак из ове књиге: Како сам објављивао књиге
ЛеЗ
0018416
Краћи огледи 6 / Миодраг Мркић - ПРЕДГОВОР
Књига
Краћи огледи 6 написана је за време
владавине вируса Корона, Ковида 19. Лица
преко 65 година била су у изолацји.
Поштовао сам „забрану кретања“ и
„остани код куће“. Остао сам у кући,
тачније у стану.
У
некој самоодбрани писао сам огледе,
есеје.
У
књижевности као поступак писања књига
за време неке непогде, или епидемије
није непознат. Сетимо се Декамерона
Бокачовог... Избегли због куге причају
приче. У овој књизи, Краћи огледи 6,
налази се оглед о књизи Мирослава Лукића
Збогом Југославијо (Реквијем за
Г-ђу ИКС). Лукић је за време бомбардовања
1999. године избегао у родно село и у њему
пише књигу Збогом Југославијо
(Реквијем за Г-ђу ИКС).
Ево
и ја као „лице преко 65 година“ „остао
сам код куће“ и писао и написао 7 краћих
огледа….
СТИХОВАНЕ КЊИШКЕ ЛИРСКЕ ПАТЊЕ
Нова књига Миодрага Мркића. - CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1 МРКИЋ, Миодраг, 1932- Стиховане књишке лирске патње / Миодраг Мркић. - 1. изд. - Београд : М. Мркић, 2017 (Београд : ДМД). - 360 стр. : ауторова слика ; 24 cm Тираж 100. - Библиографска белешка: стр. 357- 360. ISBN 978-86-919813-1-0 COBISS.SR-ID 229996300. - (одломак из предговора аутора Мркића овој књизи:) ...Књига Стиховане књишке лирске патње је састављена од мојих стихованих текстова. Они су неки стиховани есејистички одломци или релативне целине као посебне песме објављене у мојим есејистичким радовима. Известан број стихованих књишких лирских патњи су монтаже од стихова песника (М. Лукића, М. Тодоровића, Драгољуба Симоновића, Николе Рацковића, Србе Игњатовића...) или монтаже од народних пословица и басми. Стихованост монтажом углавном ми служи да на једној сцени покажем својства поетике песника о коме говорим, да у цитатном густишу што више кажем са што мање речи. Да „речима буде тесно, а мислима широко“, како би рекао Чехов. Понекад стиховане текстове, „песме“, подмећем тобожњим другим ауторима. Наравно, то „подметање“ је у функцији мотивацијског система конкретног дела, рада, књиге. Ја пишем, пишем али, како бисмо рекли народски, кад ми дође ја пишем у стиху. Природно, увек је у питању мотивацијски систем. То се нарочито види у мојој есејистичкој драми Голешкој Богињи (Нашој великој мајци, Косовки девојци на Булевару револуције). Она воли, треба и .......
Нема коментара:
Постави коментар