СЕНКЕ ТИШИНЕ* На Вратима Звижда / Миодраг Мркић

 (Фрагменти из прерађене књиге)

Песник Белатукадруз (алиас М. Лукић), на Радану, село Бучумет, 15. октобар 2012

...

О, где сам, где сам то, Боже, ја?

Чује се авет Бодлера:” Авај, све је понор: акција, жеља, сан”.

Светлост ме је повела према суштинском кланцу;

мене последњу карику у бескрајном ланцу.

*

Живи су мртви, а мртви су чувари

искона.

Доводи понор најдубљег очајања.

*

Сећање сећањем открива,

све треба разложити, оспорити.

*

Најскупље речи... немушти језик...

*

Мртви песници - непоткупљиви сведоци.

Поезија је опасна, неуништива материја.

*

Из сваког необележеног гроба једно око гледа.

А ја сам одувек био нешто друго.

Пробијам се кроз заборављено.

Спојено тајно са оркестрима у космосу.

*

Истина закопана

у гробу без крста.

Цвета на овоме свету,

а рађа на оном.

*

Самоћа зјапи;

сета лови неухватљиви смисао.

*

Своје место у бесконачном ко уступи.

*

У мутним временима су подметнути.

Упутства долазе из дубине,

из распрскавања звезда... Ноћи.

*

Како отворити капију заборава?

Јасноћу јаснију од зрачних снова?

Све (и Тишина, и жубор матице, дању - ноћу)

тоне у самоћи у дубљу јасноћу.

*

Тако почиње оно неизбежно, опело Страви.

Покушај да се разлучи сам почетак,

ужас почетка.

Авај! видим: пролазност славе која лишава

душу просветљења.

*

Какво ме је, знам ли, зањихало клатно?

Путујем... зар да се предам? станем?

*

Не проћерда Божји дар узалуд

подвлачећи немуштог језика улогу противуречну.

*

Поново је пронађено Време битно...

*

Несрећни власник туђих тајни.

Неразлучена Тмуша.

*

Био је обесвећен

живот пре него што је започео.

*

Говорити? С ким? Кад никог живог нема?

С прапочетком?!

Бесмисао ме је уморио.

Живот се може разумети уназад.

*

Празнина светли, као звезда, јасно.

Поруке истини.

Смешим се облику што занемарен лежи,

ал и даље у будућност сеже.

Далек сам себи, даље од рођења.

Никако да се од Таме одлепим.

*

Нисмо знали да све почиње

и све завршава пепелом.

Тонући све дубље у вир, све мање

сам чезнуо за живим

животом.

Чекати тајно, дрхтати од речи АКО.

Као у сливнику накупило се у Бићу

много горчине, превида, устукнућа.

Тако сам слаб пред најездом Ништавила.

Немоћ расте, подмукло као тумор.

Негује је судбина, бесмисао и одлазак.

*

Ту дух нека сва сећања претражи;

ту где се тајна осмехује као девојка из гроба.

Као да је Бог ушао у моје срце

Трен отвара вечности душа,

врата у мом бићу заборављена, непозната.

**

Гледајући у стварност уметници гледају кроз велове

где она није.

Свет је успаван... Празнином.

Никада неће допрети у бесконачне...

све је симболично и ништа друго.

Упитај се:

У какво си ме ово обличје, Боже, утиснуо?

Сувише стар за љубав, сувише млад за смрт.

Све истине су сахрањене овде.

Овде ће никнути поново.

Лепо је што сам умро далеко.

Уобразиљо, ти мене а не ја тебе ствараш,

ти још једина умеш да разговараш

у ово глубо доба

ТИШИНЕ, Тишине, тишине.

Туга се спустила до корена свога

Истина се не види цела ни при блеску муње.

Овде је све заптивено.

тишина, Тишина, ТИШИНА.

__________

* Ову је песму монтирао М. Мркић од стихова из књиге ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Мирослава Лукића. Циљ монтаже је да читалац на једном лирском призору види детаље пејсажа

метафизике Вечности, Тишине, Не(бића). Смелост неких наших песника у продору у онострано

иде до питања: “Кад би Бог дошао?” Ипак, пре свега, хоћу да покажем, да Лукићева мистика и

фантастика, и метафизика, није фантомска. Да није у питању фантомски бол због тишине. (.....)

Противници причесљенија, беатификације, посвећења у “проклете”

песнике. “Плурализам мишљења” - много жеља, хтења.

“У нас” постоје списатељи два удружења. Из оба повикаше у хору

несугласја. Власт, досије, сарадници полиције - лажни сарадници неба. Све је

ту што за “умност” треба. Ту је “За” и “Против”; и измећу “За” и “Против”.

И преко туче хоће Вечности, Празнини, Тишини да се препоруче. И једни и

други вични списатељској званичној туги. Национално бићевити и бичевити.

“Забринути за усуд народа”. Прилагођени духа - душе пролетери сврстани по

шићара мери. (Мало)грађански интелектуалци од режима дозирани

бунтовници, дисиденти; бардови и борци за демократске слободе, борци за

народ. Одговорни уредници, директори , управници, чланови... Научно

стручно по мери народног усуда продају своја себична наклапања. Заставу

крваво прљаву ПРИЛАГО\АВАЊА дубокоумног; и увек - “помого нам

Бог!” Као некад самоуправно несврстани; добро знани дани... “То мајка више

не рађа”... Удворице многооблично лице.

Урлају: Да се зна, да се чује, да се не посвети! Да се не беатификује

у “уклете” песнике... Није научно стручно угледан, познат и признат бард

наше књижевности... светског угледа... кандидат за Нобелову награду...

Revolucija koja teče i bela kuga / Miodrag Mrkić

Zarastao put, ispod bagrema u cvatu, Zvižd, proleće, 2012.

(...)

'' Revolucija koja teće'' od Trockog, pa i naši samoupravni ideolozi bave se ''permanentnom revolucijom''. Naravno te revolucije teku u restauraciju, tranziciju, krvoproliće. Upućeni čitaoci znaju da su restauracije zakonita stvar.

No, ova '' revolucija koja teće'' kod nas prati bela kuga:

Šef specijalne službe Partije Pitona, vaspitan u poletnom duhu permanentne revolucije, pedantan i strog policajac u civilu, osoba je od koga zazire i staro i mlado u Drami. Ali svako selo i grad, pa i Drama ima intrigante i pripovedače. Žene su u to zanimanje najupućenije. Pojedine se zaklinju da je Servantesa stigla božja kazna dočim nije osigurao potomstvo.

Propali Pisac Maestro, je kao neki ispovednik i upravnice, i pripravnice, i upravnika groblja, i Servantesa agenta. Svima je kao neki ispovednik.

Na groblju su i mauzoleji kao raskošno opremljeni stan, sa TV , sa drogom... Servantes, šef specijalne policije, prića o nekim mrtvim:

-                     Njima sam došao glave po kratkom postupku! 

Ili: -     Ovoga otrova naša službenica, koja prima platu u personalu naše kafe posluge

Ili : - ovome dovedosmo u krevet anđeoski lepu kurvu, dok nije sve iz njega izmamila, a onda ga slučajno zgazio voz!

Ili: - ovaj je kao i ti pisao pamflete, tobož pišući ozbiljne romane, da demistifikuje permanentnu revoluciju, njene vođe...

A onda mu alavom na žene podmetnusmo epizodnu kurvicu, glumicu, da ga truje lažima, od kojih je lakšim srčanim udarom potrešen ...

Proglasivši ga najvećim, najprevodjenijim i najnenadmašnijim piscem Balkana. Šteta! Veliko je đubre bio.

-      Ovi ključevi, su duplikati.

U jednom mauzoleju celu noć pije i gleda pornografske filmove.

Rat. Mnogo je knjiga o ratu napisano. Mnogo i konfekcijskih osuda rata, zla... himna ljubavi... za nas je značajno šta o ratu govori Maestro i što nema trivijalnosti u osudi rata.

'' Rat je prirodan'', '' rat je produžetak unutrašnje politike oružanim sredstvima itd. sa različitih aspekata definiše se rat kroz vekove. Možemo citirati mnogo tačnog i netačnog o ratu. No evo iz Maesre per Pjetra:

            Narod gunđa... znaju oni da se Boljševičko Cveće generalisimus Partije Pitona krije iza fronta vičan da u ratu sačuva stolicu. Njegova Specijalna garda u crnim uniformama nalik na Musolinijevu... Sila i slava Generalisimusove Partije Pitona iziskuje nebrojene žrtve. Rat ne škrtari, prinosi ih iz časa u čas... Od Poslednjeg Vrtlara Komunističke  internacionale generalisimusa Partije Pitona i diktatora.

Ne iskazivo je šta život jeste.

            Svejedno je što je za osudu, rat postoji. Možda je bolje tumačiti ga a ne osudjivati ga jer osudjivanje je kao što se sluti iz Knjige Aleksandra Lukića možda i sredstvo... Sredstvo manilupulacije  modernih birokratija. Da ne širimo teme profiteri ideologija.

Došao ''Gagarin'' kolima. Poslao ga Servantes da piscu da kosti pišćevih predaka , da ih sahrani. Maestro se bukvalno usrao od straha, mislio je da je došao da ga vodi u policiju. No, evo iznenada ubedljivog motiva poetike, spektakularne slike naše književnosti:

            Sa đakom prebačenim preko ramena Maestro uđe u dom.  Postiđen i ponižen, oseća fekalije mu klize niz butine. Sa upravnicom narodne biblioteke, golom kao na nudističkoj plaži sudario se u pretsoblju. Ni dobar dan, a kamo li šta drugo da joj kaže; uleti ukupatilo, zaključa vrata, a kosti utamničene u mraku đaka spusti iza njih i poče da svlači odeću kao da bi uz nju i kožu sa tela da zdere. Sa košuljom i majicom lako ide, ali kad je počeo otkopčavati kaiš i skidati usrane pantelone i gaće – jaoj, majko moja!. Ne kuka na glas;. Spirajući izmet samleven kao paradajz, trljajući gaće  i pantalone, setio se naturalista i realista, umetnika crnog talasa i tzv. stvarnosne proze, svojevrsnih zrikavih i patuljastih, umišljenih piskarala zaboravivši čak i Servantesa, i Sunčev poklon, on pomisli: Nek se nosi u vražju mater, društveno korisni grozd! Duše im bazde na karabit, gore no moje gaće i pantalone, zar oni da mi sole pamet? I knjige im vonjaju, uprkos pranjima i pretpranjima, gore no moje šest puta oprane ruke! O Upravnici narodne biblioteke već drugačije razmišlja: zar joj doista nije pametnije da demonstrira mlaćenje prazne slame pred članovima Partije Titona pre no da se šeta gola mojoj sobom i privatnom bibliotekom, umišljena da pozira flamanskim majstorima ili filmskim eratomanima Holivuda ! Odomačila se među zidovima kuće kao paučina.

Poglavlje sa 76 strane počinje sa : ''sudbina je, eventualni čitaoče, nepredvidljiva''! Ima dosta specifičnih i zajedničkih motiva u Lukićevim i mojim knjigama. Jedan od takvih motiva je i '' eventualni čitaoče'' i o '' sudbini'' kao nehrišćanskoj  često govorim. Poetička priprema za, možemo reči, jedan satanističko mistični prizor:

Upotrebljeno poređenje Propali Pisac Drame i Balkana, izvuće ne da bi oponašao najuspelije stranice narodnih novela, već u grču pritešnjen mišičavim nogama Predsednice Partije Pitona, i njenom nezajažljivom harmonikom, što pulsira vrelim prstenovima nastojeći da ga usisa...

Mistični satanski prizor sa kostima predaka na koje se ispovračalo. Pere ih i sređuje... Tu je i Knjiga bez budućnosti... Kosti polaže u sanduk i :

Svetle kosti, ne od jutranjeg sjaja prolećnog sunca koje izlazi iza bregova divno, toliko svetle da i muve zlatice uplašene njihovim sjajem u velikim lukovima kruže iznad slavskog stola... Mir neka se Gospodnji prelije nad kostima upokojene familije. Sudbina im dodeli uzvišeno mesto za privremeni odmor kraj rukopisa potomaka.

Dakle – KOSTI : '' ... esecijalno uskrsnuće...'' Ali i: '' smrtnost i prolaznost''

Možda ovde treba da kažem da su braća Lukići takvi pisci čija gustina motiva i splet tolike smisaonosti i istinonosnosti da me u nekom oduševljenju parališu. Izdahnem u poletu koji traži možda pisanje i pisanje.....

_________ (Izvor: Iz jednog dužeg rukopisa Miodraga Mrkića napisanog povodom romana "Maestro Per Pjetro" Aleksandra Lukića, odlomak, po izboru ... ) 

___________________________ ( Miodrag Mrkić KRVAVE LJUPKOSTI ''MILOSRDNOG ANĐELA''

(Ogled o romanu Maestro Per Pjetro Aleksandra Lukića)  - TANATOS SA MASKOM EROSA

POETSKA KULA ''MILOSRDNOG ANĐELA'' (Ogled o romanu Maestro Per Pjetro Aleksandra Lukića)         

                                                ''...Čitalac je imela, može da sisa koliko mu se prohte?

Jer knjige se ne pišu da zaraze narod, nikad već da čitaoca sviknu da oseti život pobeđeni'' (Maestro Per Pjetro , 23 strana)

Možda sam uzeo teži put tumačenja dela, romana. Od celine do celine. Budući da u mom slučaju knjige mene biraju i nameću mi stil, način pisanja........

МИКРООРГАНИЗМИ - САН - КРЕАЦИЈА (СИГНАЛИЗАМ) / Миодраг Мркић

Крај лета. Патлиџани у предвечерје...

Радни наслови “предлози”

Можда и наше бирање наслова, “монограма садржине” за овај рад говори доста о теми и уводи нас у тему. Током рада били су у оптицају следећи “предлози”, радни наслови: Од приона до сигнализма; Сигнализам је у интелигибилности гена; У историји бића човека је тајна историја сигнализма; Од сигнализма гена до сигнализма; Сигнализма је ту, у нама, у гену; Планетарност гена и сигнализма; Одисеја сигнализма од микро света до макро света; Пут сигнализма од гена до међупланетарности итд.

Наговештај теме

Мислимо да основне духовне способности (разум, машта, осећање и воља) као и основне духовне делатности наука и уметност као видови креације имају неку своју основу у биохемији мозга и тела, дакле на микро нивоу (ћелије, гена, микроорганизама - бактерије, вируси, ново откривени приони, који живе у човеку или се нађу у човеку као ексцес). Значи, говоримо о интелигибилности на нивоу ћелије - интелигибилност ћелије, тела, мозга, интелигибилност ирационалног…, сна… Интелигибилност у дубоким слојевима еволуције… детињства, регресије…

Доста смо ствари овде натрпали, наговестили. Но, хоћемо за почетак да кажемо да верујемо и да у неком смислу доказујемо да постоје релације микроорганизам - сан - креација (сигнализам).

Рад духовних способности човека има за основу биохемију, пре свега биохемију мозга, па и тела… - постоји и као основа биохемија, физиологија сна; биохемија креације науке и уметности па и песничке креације. Рецимо овде, постоји и биохемија синестезије. По “техници” биохемијских процеса мисли и осећања сигнализам је, верујемо, најближи том микросигналистичком функционисању тока, процеса. Значи - добро се види релација микросвет - сан - креација (сигнализам).

Сва ова наша тврђења су заснована и на неком личном искуству (бележење више десетина својих снова и туђих и њихово тумачење, па и провера у пракси. Наравно, ту долазе и примери снова из литературе).

Међутим, за овај оглед узећемо примере тумачења: Тодоровићевих радова; тумачење једног сна Гетеа; тумачење “Мркића” код Стивенсона; Вукановићев рад сигналистички који смо назвали  “Ах”. Даћемо  и  два  примера

сна из нашег искуства.

---------------------------------------------------------------                                        

“Ах”

+               ТАКО ТРЕБА ДА ИЗГЛЕДА “Ах”

-----------------------------------------------------------------

Храна и снови

Није занемарљиво дејство хране на активност мозга и, наравно пројекција дејства хране, догађања у снове. Неуротрансмитери - преносе информације између ћелија мозга. Нервне ћелије користе састојке из хране прокурсоре (претходнике)… Постоје умирујуће хемијске супстанце, постоје и оне које подстичу мозак. Наравно, биохемија мозга је изузетно сложена. Састојци се такмиче за улазак у мозак… “Мождана хемија је замршена” и сами стручњаци су пред вечном тајном. “Угљени хидрати умањују активност мозга” а беланчевине делују против “менталне лењости”.

Дакле, ми упозоравамо да се вероватно сигнали на нивоу мождане ћелије (биохемије мозга) можда много више пројектују у сан, снове, у сневање и да архетипско и колективно може бити и део тих сигнала, догађања. Све то мора имати материјалну основу, а та основа је овде храна - мозак и манифестације пројекције тих односа у сан, сневање, садржај снова. Ми те сигнале, симболе препознајемо нетачно као митску материју: или као прошлост, или као будућност.

Сигнали ћелија и сигнализам

Поновимо, у овом нашем раду тумачићемо снове Стивенсона (“Мали народ”, “Мркиће”),[1] Један сан Гетеа[2]; сигналистичке радове Мирољуба Тодоровића[3]  и песму-слику “Ах” Слободана Вукановића[4], као и неке наше примере.

Кроз примере Стивенсона, Гетеа, сигналиста Тодоровића и Вукановића показаћемо, по нашем мишљењу неке везе микроорганизма у телу и мозгу човека са телом и мозгом, са сновима и са вероватном уметничком реализацијом тих снова. Показаћемо да су “Мали народи”, Мркићи” произвођачи “језе, језика” - Тодоровић, “острва…” (Гете)… да су…

Показаћемо да су сигнали гена, микроорганизма и у сржи језика. И, да језик иако је друштвени феномен има неке трагове постанка у микросвету у човеку, има дубоке ирационалне основе и на нивоу интелигибилности ћелије, микроорганизма. Ми кажемо - показаћемо, будући да чврсто верујемо у релације кружне, међузависне микроорганизам - снови - креација па и сигнализам као неки дубински вид стварања интермедијалности, синестетичности па тиме и тананости која понире у бит ствари, па и ствари, феномена процеса настанка дела, психологије стварања. Рецимо - показаћемо материјалне основе психологије стварања, физиологије, биохемије, електробиохемије стварања.

Сигурно је да је и на нивоу ћелије присутна интермедијалност, синестетичност, микро микросинкретизам - неки ВВВ.

Сигналистичко изражавање није страно нивоу интелигибилности ћелије, микросвету у човеку, наравно и ван њега, ако је ишта ван њега. Подсетимо да постоји генетско памћење. Нас узубуђује: сигнали физичке природе, биофотонски. То су за нас неки докази о биохемији постанка сигнализма. Неко ће рећи претерано и дубоко, али ми мислимо да је то убедљиво.

Научници тврде: “Ћелије комуницирају међусобно не само помоћу биохемијског механизма, него и кроз ‘сигнале’ физичке природе, биофотонски. Ћелија, у ствари, емитује изузетан фотонски талас помоћу кога комуницира са другом ћелијом.”

Спољне дражи снова, апстракције

(Снови - брига о јединки)

Ирационално, пре свега брине о телу, ономе шта се збива у њему на микро нивоу, и на нивоу органа, ткива и о томе се труди да на свој начин метафорично, преко синестезије чула, акустичних асоцијација, визуелних…; чак и естетских, етичких - да обавести рационално.

Наравно, ирационално бележи и оно што се догађа у телу када спава, што се догађа споља: бука, мирис, додир… - значи сва чула користи. Хладно (откривен део тела), утрнула рука, незгодан положај врата итд. И опет обавештава ирационално на свој начин центар информација за обраду, за предузимање мера. Све то ирационално метафорично се дешава; али и помешано предсвесно, подсвесно… Границе никада нису баш јасне у том етеричном простору па нису у “потпуном” сну и “потпуној” јави. Рационално и ирационално се увек мешају; нарочито код деце, лудила, уметника…

Постоје снови који дубље и шире бране човека и брину о човеку, о јединки; брину у вишим и високим апстракцијама о човеку, о његовом сада, прошлости и будућности. Снови и визије, предвиђања, антиципације. Све је на окупу - јединство времена. Од снова “обичне” бриге за тело могу се стварати уметничке творевине као и од других високо апстрактних снова. Снови Стивенсона и сан Гетеа (и наравно многих других) то показују. Употреба рационалног и ирационалног у песништву и уметности тренутно нам показују Тодоровићеви радови и Вукановићево “Ах”.

Недомишљени, недорађени догађаји, дневни и из дужег временског периода исто иду у ирационално па се онда у сновима догађаји прерађују, завршавају се и сигурно је да многи такви снови бивају и поетски, романескни материјал.

Русаљке, шамани…

Не смемо занемарити ни фолклор, бајалице, шамане.

Најчешће се користе бајалице против урока. Можда ритам бајалице песме делује на вирусе, бактерије. Веза је сигурно на релацији бајалица (уметност) и болест (вирус, бактерије). Ђаво-зла сила у човеку (вирус, бактерије). “Цркни ђаволе, ти немаш тамјан, ти немаш нож…” Тамјан, гнечење у води и уз то ритам. Сугестија, хипноза, понављање и на микро нивоу показује и ритам и звук и информације. Релација мозак - тело. Можда мономедија… психотерапија итд.

У извесном смислу наш рад Бајалице Срба на Косову и Метохији (Поетика древног и модерног, Звездара, Београд, 1991. године) сматрамо као рад који допуњује овај оглед о релацији микроорганизам - сан - креација (сигнализам).

Синестезија надграђује слепило чула

Слепост чула надграђује синестезија. Сигнализам као уметнижки покрет је у том жаришту информација или бар хоће да буде. Чудесни облици - садржаји микроживих бића у нама (стални или као “гостујући”) зар се не јављају у сну као сновиђења. Значи, реалне ствари које ми схватамо као чуда сновиђенска. И уз то постоји и симболика, метафорика на микро нивоу, ирационална метафорика. Или дешавања са водом, крвљу, излучевинама у телу се рефлектују у сну. Облици и пејсажи у сну виђени, понекад су пејсажи микро делова.

Дакле, свест ирационалног о микро свету у телу и на телу је неки погон креације. Нисмо сами и кад смо сами. Чврста тела нису чврста. За наше потребе су чврста. Оно пребрзо и преспоро за рационално успева изгледа да ухвати ирационално. Стварање прати ирационално и пројектује га у сну. Несвесно у телу много више види но што знамо. Светлост топлоте, мирисна енергија, ауро енергија, пулзије, импулси… Звучна, мирисна, укусна, додирна дешавања у телу… Све се то пројектује у ирационално и сигурно у снове...................

---

[1] “Književne novine”, Beograd, 1.X 1997.

[2] Emil Štajger, Umeće tumačenja i drugi ogledi, Prosveta, Beograd, 1978., str. 288.

[3] Miodrag Mrkić, U tami znaka, Fleš, Beograd, 1997.

[4] Ibid.

(odlomak iz publikovanog rukopisa "U tami znaka, 3", u izdanju "Zavetina")