Наивно веровање у правичност

ЗБУЊЕНОСТ, збрка у главама и пометња у установама, губитак самопоуздања, необавештеност, неспремност за суочавање са неким истинама, морална посусталост и материјално осиромашење, основне су одлике савременог српског друштва, истиче у ексклузивном разговору, за "Новости", познати писац, песник, есејиста и критичар, који од 1984. године живи у Француској, академик Милован Данојлић.

- Доведене су у питање вредности према којима смо управљали наш историјски ход. Полом је почео грађанским ратом, и расцеп народног организма из 1945. године одонда се разгранава и продубљује. Веровали смо у добри дух Историје, у њену правичност и рационалност, и та се вера показала наивна, лоше заснована. Историја нас је изиграла, и ми смо сами себе, у њој, обманули. У једном часу, свет се окренуо наглавце, и ми смо, у том свету, изгубили оријентир и веру у себе - каже Данојлић.

На који тренутак мислите?

- На завршетак Хладног рата, чији је победник кренуо у планетарни поход, да бисмо му се, међу првима, ми нашли на удару. Имали смо заблуда о себи и својој важности, о заштити коју обезбеђује међународно право, о уважавању које то право ужива код освајача. Пола века смо проживели у једном нестварном свету, у фикцији коју је Америка, из геостратешких разлога, помагала морално и материјално уложивши преко сто милијарди долара у титоистичку издају оних који су га довели на власт, и још смо веровали да је та издаја велика политичка мудрост, а западњачки кредити поштено зарађена награда коју ћемо уживати до краја века и света. И онда је финансијер тог Потемкиновог села нагло заврнуо славину, држава у коју смо уложили све што смо имали распала се, уз помоћ спољашњих сила, на предвидљиве и непредвидљиве делове, и обрели смо се у вакууму.

СЛОБОДА, БРАТСТВО, ЈЕДНАКОСТ

ВЕЛИКЕ замисли су непрестано угрожене и остварују се по цену непрестаног труда. У Француској сам провео 35 година живота, више од половине активног радног века. У њој сам окусио понешто од слободе, братства, па и једнакости, али сам се увек боље осећао у дубинама њене културе, у њеној прошлости, него у садашњости - одговара Данојлић на питање да ли је девиза "слобода, једнакост, братство" доведена у питање у земљи у којој живи. - Захвалан за хлеб који сам у њој појео, и за вино које сам попио, желим јој срећу као и Србији, али не верујем да је апстрактни ангелизам води у добром смеру.

Жалите за Југославијом?

- Нисам југоносталгичар, све што у историји пропадне само је криво за своју пропаст, али шок је био одвећ јак и оставио је горак укус у памћењу. Срби су веровали у Југославију.

Данас верују у Европу?

- Држава у коју смо веровали није стигла да се изгради, она није уистину постојала, као што и Европа ка којој тежимо у стварности не постоји. То су наше идеалистичке визије, и требало би их остваривати у живој свакидашњици, на нашем тлу, за шта није нужна дозвола из Брисела. Није забрањено угледање на туђа искуства, по слободном избору и потреби. "Европа" је у нама, а не изван нас.

Колико смо отворени као друштво, какав је наш однос према мултикултурализму?

- Наш је свет у стварном животу широкогруд и трпељив према другима и другачијима, али од своје великодушности не прави идеолошке концепте и нема обичај да пропагира и намеће своја схватања. Према Циганима смо показали симпатије и разумевање, без решености да прихватамо скиталачки стил живота. Наш је свет хришћански душеван и демократски правдољубив, што су врло повољне претпоставке за развој такозване мултикултуралности. Западњаци су ту одмакли на теоријском плану, а што се праксе тиче, питајте Арапе како се, при тражењу запослења, осећају.

Хоћемо ли садашњим деловањем и држањем сачувати наше национално биће?

- Надам се да је то "биће" живље и жилавије од текућих неповољних политичких, међународних и економских околности. Оно је укопано у дубоко колективно искуство, у тачки до које спољашњи удари допиру с умањеном јачином. Остали смо, привремено, без државног суверенитета, потпали смо под једну врсту посредоване окупације. Тренутно немамо снаге да пружимо озбиљнији отпор, али можемо, и морамо бити свесни чињенице да смо окупирани, имати је стално на уму. Јасна свест је претпоставка успешне борбе за излазак из ропског положаја. Ничија није до зоре горела, па неће ни њихова. Стрпљења, стрпљења.

Не губимо ли и језик, као један од о сновних националних атрибута?

- На први поглед, стање је лоше. На племенито воћно дрво пале су свакојаке крпе и отпаци светског крша, незналачке имитације и глупи калкови. Те рите личе на оне подеротине од најлонских кеса, које виђамо по врбацима и обалама дуж наших река. Ток је загађен споља; лексика, међутим, није у стању да угрози душу језика. Руски језик меље и вари туђице до непрепознатљивости; он се држи ћирилице, и нико му ништа не може. Ми смо се ту поколебали, отворили смо, латиницом, један слабо заштићен бок. Ова, проскитана варијанта енглеског, које би се Орвел стидео, освојила је однарођену, некултурну политичку и привредну елиту: како ко живи, онако говори и пише. Страна лексика, то су шљокице и ђинђуве. Она нагрђује фасаду, али није у стању да продре у тврђаву, у синтаксу. Све што је помодно и некорисно, одуваће ветар времена.

Српски језик је показао необичну плодност, изродио је бројно наслеђе"

- Не морамо се због тога секирати. Не постоји небески патентни завод у коме би се језик могао заштитити као национални проналазак. Свако има право да га преузме, прилагоди својим потребама, па и да га прекрсти. (Камо лепе среће кад би српски почели говорити на Суматри, на пример, Црњански би се у гробу радовао). Друга је ствар сулудо настојање да се преузето, из политичких разлога, унакази и што више удаљи од изворног модела. Узалудан и смешан напор, само то није наш проблем. Са тим нек се муче несрећници који сматрају да неколико стотина дублета обезбеђује аутономију једног говора. И ту бисмо боље учинили кад бисмо гледали своја посла, пазећи на исправност и лепоту онога што нам се намеће преко новина, телевизије и радија. Наши преци, обични људи, пастири и сељаци, као и високо образовани појединци, завештали су нам, у језику, изузетно благо. Пустимо га да се слободно развија и умножава, одвраћајући га од странпутица.

ИНФАНТИЛНО СВЕТОГРЂЕЗА разлику од милиона који су носили онај натпис на грудима, ја сам тај недељник својевремено прелиставао, и стекао лош утисак - одговара Данојлић на питање да ли је и он "Шарли". - Милитантни атеизам, бахати, провокативни нихилизам и инфантилно светогрђе нису по мом укусу. Међутим, и то је рефлекс, развојни ступањ једне велике културе, један, декадентни облик слободе. Нико ме није терао да купујем тај лист, а лична одбојност ми не даје за право да упаднем у редакцију с машинком у руци и побијем карикатуристе.

Колико је Србија спремна за уједињену Европу и да ли нам је место у њој?

- Од Европе, овакве каква је данас, уморне, несамосталне, поробљене од великог капитала, декристијанизоване и зимогрожљиве, можемо имати више штете него користи. Куда је, уопште, пристао неко ко, као ми, није изнутра сређен, ко није заузео јасан став према својој прошлости, ко не покушава да преобликује и модернизује своју традицију, ко у времену брзих промена не настоји да своју историју постави на нове основе, да је ојача и да на тим основама гради будућност? Ми имамо изворну, вишевековну државотворну и демократски надахнуту традицију, нарушавану ратовима и туђинским освајањима, али жилаву, обузету слободом и друштвеним прогресом, и она нам је много поузданији путоказ од опонашања неолибералистичких узора. Од Европе се даде понешто научити и усвојити под претпоставком да се, пре свега, држимо властитог искуства.

Шта је у том искуству ново?

- Новост је смрт хиљадугодишње руралне цивилизације. Традиционално српско село је умрло у другој половини 20. века. Оно се данас с муком обнавља, споро, без јасне визије и помоћи власти, по нужности и слепом надахнућу, тек, знаци новог живота су ту. Село у коме сам се родио, и ово у коме сада, преко лета, боравим, немају готово ничег заједничког, осим распореда околних планина. Лети, често свраћам у Агенцију за помоћ пољопривредницима у Љигу, да откуцам понеки свој текст. У Агенцију долазе, послом, млади сељаци и сељанке, и видео сам да су, у раду на компјутеру, неки од њих вештији од мене. Нема их много, тек, ту су. Они су наша будућност, наша једина нада. Модернизована, обновљена, Србија може ући у шта год хоће, па и у Европу, а оваква каква је, није никуд пристала.

Милован Данојлић: Срби наивно веровали у правичност | Друштво | Novosti.rs