ДВА ОГЛЕДА О КЊИГАМА АЛЕКСАНДРА ЛУКИЋА / Миодраг Мркић

Уочи великог празника - Велике Госпође изашла је из штампа најновија књига агилног књижевног критичара - професора књижевности у пензији Миодрага Мркића

...

Напомена
Два огледа о књигама Александра Лукића
Први оглед
Крваве љупкости милосрдног анђела (О роману Маестро Пер Пјетро)
написан је пре 20 година. Има око 90 страна. Ево, стицајем околности
2020. се објављује први пут.

Други огледКапларско коло око популистичке метафизике (О лирици Капларског
кола која је објављена 2020. године). Текст има око 30 страна.
Рецензенти су др Јован Пејчић и Душан Стојковић. Рецензије нису
објављене у књизи. За мене је то повољно јер ја не читам рецензије да
не би ме ометале у мом доживљају дела о којем пишем. Но, поред свега
рецензенти уливају неку сигурност.
Извесну посебност видим у томе да су Мирослав и Александар браћа.

Овим ауторским редовима отвара се ово академско издање штампано у довољном броју примерака. Књига је штампана као Независно издање.
И може да се поручи у штампаном или дигиталном облику по повољној цени.

* *
       Неколико  одломака из првог огледа ове Мркићеве најновије књиге

Поетска поетика
(манифест Роман)
Ретки су романи који се могу назвати Манифест, поетички роман,
„Роман о роману“. Дакле – програмски роман Маестро Пер Пјетро је
такав роман
. Роман и о психологији стварања, процесу настанка дела.
Свест о креацији. Није у питању шематска обзнана, проглас, јавно
речена поетика. Но, све је то у мрежи реално метафизичког трајања
Маестро Пер Пјетра. Значи, манифестатор – откривач, објављивач
више имплицитни у крајњој линији. Ипак лако је видети смисао об-
радованог о поетици. И кроз речи Пјетра, писца, и „сведока“ (цитата).
Роман доживљавамо и као реприку на многе изме, на силу из-
мишљене о неком „радикализму“, о неоавангардизму коме су иначе
склоне сателитске литературе, писци из друге руке, литературе свет-
ских провинција. Они не знају, боље речи не осећају, да се уметност
не развија за разлику од науке и технике. Па ако је и тако, онда и нема
радикализма. Многе технике ко зна од када постоје. Назови иновато-
ри форсирају „радикализам“ технике које ко зна од кад постоје. Руски
формализам је то углавном добро објаснио.
Но, овде је важно рећи да Александар Лукић као и Мирослав Лу-
кић не прави поетичку драму од поступака, „технологије“. ..

(стр.13)

Куд ће и где ће пре читалац

Роман Маестро Пер Пјетро говори о различитим видовима сушти-
не „Пропалог Писца“ Маестра Пер Пјетра. Говори и о томе шта чита и
како чита. Како коментарише и како усваја:
Поетика потсећа на философију свакодневнице која је пред носом,
али коју свет не види и не разуме. Помогло му је читање Фрагмената
Новалиса:
„Филозофија је заправо чежња за домом, потреба да се човек свуда
осећа као код куће. Куда, дакле, идемо? Увек своме дому“.
„Њему се чини, дакле, да философски смисао посебне поетике
гробља, драме, то: ми увек идемо свом вечном дому. И за оног нај-
нејаснијег у човечијим поривима и тамним сновима, у којима се човек
враћа родољубивим осећањима према отаџбини, гробљу и родном
селу, шири се пространо предворје философије, кроз које треба проћи
макар једном. Тамо чекају аксиоми и премисе општих и посебних пое-
тика свих погребних завода на свету“.
29Маестро филозофира о другим видовима живота па и о родољубљу.
Гранично са метафизиком, реалном метафизиком.
Капела је место где се догађају љубавне – сексуалне драме, место
расплета маестра управнице библиотеке – њеног мужа Сервантеса,О-
лимпије и Управника гробља. Просто кипти од детаља догађаја.
Управнику се привиђају посетиоци из свемира...
Лукићева књига је толико богата, напета да просто неда читаоцу
да предахне. Читалац не зна куд ће и где ће пре. О чему да пише, шта
да каже. Укрштају се и преплићу мотиви и теме. Изгледа хоћу све да
кажем и ништа не могу. Но, ево у некој есеијистичкој самоодбрани
и немоћи извесних навода који ће помоћи читаоц овог мог огледа
да схвати о каквој се књизи ради:
„Маестрова дилема није била порнографија, кич, баналност него
уметност поетика гробља Драме. Живот је бесмислен али навика,
повремене авантуре, оргије и јебачине о којима нико никад ништа
неће сазнати у вароши, нове фризуре, новац, чине га узбудљивим и
Маестро после низа година помисли да је претерао: у заборављању
најважнијег занимања...

(стр. 29-30)

...У Маузолеју Cosa Nostra као у каквој утопијској држави бивши
силник Сервантес изабра порнографски филм са жентурачом која
ужива да води љубав са псом и вепром, гледа и не чуди се содомији,
налива се коњаком отеран из Службе као скот.“
Роман о роману
Овај роман, Маестро Пер Пјетро, можемо третирати и као роман
о роману. Роман о томе како прототип покреће... Како настаје роман...
Пропали писац стално на почетку:
„У духу правог побожног испосника, док се са запада ваљају барут-
ни облаци огромни и тешки. Пропали писац у капели настави да пише
странице Књиге без будућности. Из помрчине гушће од црног вина
варниче муње, тресак громова и далеких детонација не престају. Ма-
естро интервенише историју јучерашњег дана и вероватно би заспао
обузет писањем редова свеобухватне хронике, да га не траже из по-
мрчине гробља глас Сервантеса пензионера из Маузолеја Cosa Nostra....

(стр.43)

...Лукићева књига је јединствена по томе што о актуелности на-
шег времена говори са дубоким познавањем и осећањем. Он види
суштину: класно, а не национално. Он говори о малограђанима, о
снобовима, о дну и врху као и Балзаковски „секретар друштва“.
Више су он и њего брат видели у својим књигама стварности но
многе „купусаре“ других.
Ово поглавље је вероватно неки врхунац општег погледа на ствар-
ност нашу из непосредне прошлости, али ништа мање она није и
општељудска у садржини и смислу.
Следбеници Јована Цвијића имаће шансу да изучавају књиге браће
Лукића; да замере романтичној етнопсихолошкој слици наших наро-
да, који је видео Јован Цвијић.
...
И сам сам писао странице и странице о писцима, али са неком
љупком завишћу читам ово што је написао Александар Лукић.
Имам неку потребу да цитирам многе делове.
Раблеовско – Донкихотско, Хенри Милеровско... Све јесте и није
јер је то Лукић изворан са болним гневом, жариштем у души које му
се распскава у миље поетске лепоте. Можда ја нисам прави оцењи-
вач књига браће Лукића. Можда се привиђам сам себи. Можда сам
53ја ово написао у Маестру Пер Петро. Можда сам ја Маестро Пер
Пјетро?! Зар има већег успеха за писца од тога до да доведе читаоца
до извесног лудила чаролијом песничком да га разидентише....

(стр.52-53)

...Општа спрдачина идеолога, средстава за класну манипулацију. Да,
Лукић описује живот. Није он нека фина госпођица, фрајла – писац
који се продуцира са тобожњом патњом народа. Није он госпођица
фрајла – писац „самоуправног несврстаног социјализма наших боја“,
или „националног бића небеског народа“, „изабраног народа“, „народа
са посебном мисијом“. Не, Александар Лукић је просто писац живо-
та, писац на путу прозирања Не(бића), прозирања Тубитка и Са-
мобитка и њихових ликова и друштвеног бића, времена, и уопште
Човека. Он је болни, очарани разочараник трагач за бићевитијим.
А део сржи бићевитог човека је идеолошки бућкуриш Стаљини-
скичко-самоуправни-часни крст. Тај бућкуриш идеолошки изван-
58редно слика Александар Лукић. Судар идеологија. Исток и Запад.
Југ и Север. Све је то у бућкуришу под заставом ЈА, примарног ЈА.
Да, Лукићев роман је негативна химна, ода, том нашем и општем
бућкуришу идеолошком.
Јадни Човек. Можда грешимо и Ја и Лукић, и многи други. Мо-
жда много тражимо од Човека, а он је још у детињству у пеленама.
Изгледа да мора. Можда је срж дијалектике у бућкуришу систему
антисистему.
Носилац тог идеолошког бућкуриша је Управница Библиотеке.
Пазите – Управица Библиотеке! Нероткиња. Бегунац у сексизам.
Она увек...:
„Узми ме, кукавицо! Узми ме, Ти немилосрдна Фројдова чврстоћо
времена! Пробуши ме као ексер чамову даску! – Заповеда.
Пропали писац буљи у гологузу библиотекарку, у кожни новчаник,
који се између њених ногу, месецима празан, увоштанио. Загледао се
као у празне странице, недовршене свеобухватне хронике Књига без
будућности...

(стр.58-59)

...Балкан на турском значи крв и мед, бар по неким тумачењима,
мишљењима.
Да, измешани крв и мед. Дакле – измешани „животни принцип,
душа, снага, телесни и духовни живот“ и „бесмртност, иницијација,
поновно рођење, света храна, сласт божанске речи, песничке речи,
мудрости, хране богова... али и лажно пријатељство“
Да – из балканског источника је Александар Лукић (светлост)
и његов песнички дар је дар крви и меда. Да, његов:“песнички ге-
није; речитост; мудрост, храна божанска је и крвава. Балкански дух
– душа.
Не шематизована негативна утопија
Можемо рећи да су утопије и негативне утопије у извесном смислу
већ и шематизоване као жанр. Њихови жанровски прототипови, пра-
преци су жанровски животнији, природнији поетски, поетички. Ми
видимо њихове прапретке прототипске пре свега у народном ствара-
лаштву – митовима, бајкама, народним причама. Наравно, не консти-
туисане у жанр утопија и негативна утопија. Рецимо(да би измирили
појмове) идеална негативна утопија. Идеално постојећег критика...
Свет је „глобално село“ састављено од острва Утопија модерних би-
рократија суровог сировог даха и душе као што је Лукићева Драма.
Лукић је нашао меру оригиналности, па његова утопија није ни
идеална, ни пророчка, фантастична, теоријска, ретроградна... Има
својства пророчке...
Лукићев роман Маестро Пер Пјетро има дах и дух негативне
утопије али не шематизоване. Далеко је од многих филмованих и
специјално писаних утопија за филм....

(стр. 84)

И пар одломака из другог огледа о најновијој штампаној Лукићевој књизи КАПЛАРСКО КОЛО

Помоћ читаоцу
У овом раду у суштини је извесно упоређивање књиге лирике
Александра Лукића Капларско коло са доминантном поезијом која до-
минира већ више од пола века. Ради се о поезији својеврсне метафи-
зике која није сметала титоизму па ни времену после Тита. Да - и пре
Тита Тито, и после Тита Тито. Време када су се губиле главе али, писци
те метафитике су увек били употребљиви. За мене који 30 година није
ништа објављивао то је велика загонетка.
Овде донисимо из Новости 7. јула 2020. извесне примере песника
и песама. Ето, да бар мало будемо убедљиви у тврђењима. Да читалац
овог рада о књизи лирике Капларско коло има известан увид.
Наравно тананија и дубља упоређивања су за упућене, па и упуће-
не више од есејисте мога кова.

Есеистички испад
(Визија Сремца)

Сањам Стевана Сремца... Вероватно Сремац да се одужо Нушићу
за мотив о Зони Замфировој... Ја... Приштина... Чујем из магловите ви-
зије духа Сремца: „Страшно те замољавам: Непушћавај темпоралне
неутралце... Поете самоуправне несврстане национално-бићевите,
свевременце „црвене буржоазије“ у служби црвеног цара.“
„Јако добро“ у „пола осам“... Фине „добро воспитане фрајле и бећа-
ри“ који несметано певају већ пола века у духу и даху ђилкошке мета-
физике „небеског народа, зле коби и усуда“. Поете о „љубичици белој,
плавој, тегет, драп“... Александар Лукић - заштитник људи, светлиша.
Светли и постоји у тамама живота и светлости смрти. Списатељи и
списатељице, поете и поетесе добро воспитане фрајле и бећари самоу-
правно несврстано национално-бићевити небеског народа јако добро
пишеду песме плаћено дисидентске. Ту и тамо, више ту но и тамо. Ајд,
ћаво. Назови ме телефоном у пола осам. Биће јако добро, јако лепо,
видимо се, чујемо се. Поете и поетесе нису као поета светлиша који
употребљава вулгарне речи...


(стр. 104)

...Песник Александар Лукић није неко из популистичке метафи-
зике, неко из лирске праксе филозофије поетике примењене идео-
логије, културног рата, специјалног рата; из идеологије „плаћених
дисидената“.
Идеологије антикомунзма, анти Русије, Анти Кине, анти Истока.
Идеологије Алена Даласа првог шефа ЦИЈЕ и његове кљиге Како по-
бедити Словене, па и филозофије Бжежинског. Александар Лукић је
далеко од соцреалистичке поетике: лакировке, агитпропа, политичке
ангажованости, тенденциозности... Наравно, далеко је и од капитал-
реализма и његове скарабуџене популистичке метафизике „од не-
беског народа“, „зле коби и усуда“, „васколиког српства“... „плаћених
дисидената“ и њихове метафизичке лакировке, агитпропа, политичке
ангажованости, тенденциозности...

(стр.113)

...Мислим да се увек поставља једноставно питање: има ли шта да
нађе у књизи, па и књизи лирике, наука?
Мислим да у овој књизи Александра Лукића има шта да нађе наука.
Не само у овој.
118Заиста кипти у књизи од манифест, приграмских мотива. Ту је и
песма о школству А, ВИ? „Мутни васпитачи“. „Туђинац/у главе уче-
ника трпа мађију“. Ту је и стих: „Поезија дешифрује разбојнике и ре-
груте“.
Ево и песме ОД. Ево предлога ОД као наслов песме - „монограм
садржине“, шепури се у књизи из песме ОД. Више сам сазнао о животу
у редакцијама, но из неких књига. Да не почињем тумачење.
„Круна оволика/СКЈ! СКЈ! СКЈ!“
Ево из Молитвеног доручка стих: „Развалине! Развалине! Апотеза
смрти.“
Ето, недозвољено пролазим поред песама. Ослањам се на то да
млади неће тако радити као ја у овим годинама.
И поред песме Апокриф пролазим и поред стихова:
„Одбих да водим дневник.
Да сам некад постајао мимо праксе.
.....................................
Све сам то био: и бићу кад ме не буде.“
Ту је и песма Тартуф. Можда лирска прича о тартуфу заузима по-
себно место у манифест, програмским песмама. Завршава се стихом:
„На шта изађе прича о тартуфима“.
„Вађење тартуфа из земње: занат
Поручен за песника неуклопљивог“
Ја се правим да разумем „занат... 

(стр.119)

...Књига Капларско коло је компонована по логици срца у оквиру
песничке слободе, а мање по логици прогресивног мишљења (психо-
лошко, логичка синтагма а не социјално политичка).

*
Књига Александра Лукића Капларско коло је упркос класицистич-
ком нарушавању тона елегантна, мотивисана, занимљива, и наравно
што је обавезно: остварена је илузија реалности, пре свега са мотива-
цијским системом који се креће у систему „вечног“ реализма. Да не
разглабамо овде које су све варијанте присутне у реализму Капларског
кола. Као у роману Маестро Пер Пјетро.

(стр.124)


Мислим да је оволико довољно, да заинтересује данашње читаоце најновије Мркићеве књиге огледа, писане неофицијалним стилом учесталих "есеистичких испада". Та књига се многима неће допасти, наравно, али Мркић никада није пиао са жељом да се оно што пише допадне неком, већ да укаже...
     (28. август 2020.)