У ОГЛЕДАЛУ ТРИ ОГЛЕДА
Миодраг Мркић: Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића, СВЕН, Ниш,
2009.
Није реткост да се на једном месту (у једној књизи), мада у две равни (привидно супротне) нађу два подвижника на истом послу: аутор, и његов тумач. Притом, овде није реч о односу писац – рецензент (или писац – критичар) већ, дословце, писац – тумач, што подразумева детаљну посвећеност другог (један од таквих најновијих примера је и обимна књига–студија Марка Недића „Проза и поетика Мирослава Јосића Вишњића“).
Али, наравно, нису бројни писци који заслуже такву врсту тумачења и такву посвећеност тумача а, верујемo, и ови други (тумачи) се врло селективно и промишљено одлучују на један такав аналитички чин. И, углавном (сем у ретким, занемарујућим, изузецима), овакве студије имају позитиван приступ. Указују (откривају – не само обичном читаоцу јер читалац ретко посвећује време оваквим студијама – него и својим саплеменицима, критичарима), све оне стваралачке нијансе на које они (у својој журби, површности или необавештености) не обрате пажњу, не сагледају их.
У књизи „Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића“, објект је аутор аутентичног стила који је исписао 15 збирки препознатљиве поезије, широј читалачкој публици познат по Песмама о теренцима (као Змај по „Ђулићима“, као Костић по “Santa Maria…”, ако су ова поређења и умесна), песмама које су у ствари попримиле статус његовог личног печата, што само привидно баца у засенак његове остале песничке теме. Тодоровић је један од ретких песника чији се стваралачки чин, рекли би смо, често догађа у афекту (стање дубоке инспиративности), и тиме носи и све одлике афективног (али не у смислу погубног, непромишљеног) деловања, а све што се у афекту (позитивно, стваралачки) чини – чини се изузетном снагом и одлучношћу; у конкретном случају, Тодоровићево писање садржи жестоки емотивни набој и снагу, каква се ретко среће у српском савременом песништву.
Тумач је овде Миодраг Мркић, књижевни прегалац који је у правом смислу живот посветио књижевности (радни век провео као професор) и зналац – есејиста, који је по пензионисању за нешто дуже од деценије написао и (рафално) објавио тридесетак књига есеја, што је изазов више да се делом овог агилног тумача посвећеније и смисленије позабави и наша званична књижевна критика.
Није, наравно, ово прво бављење Мркића Тодоровићевом поезијом – ово је трећи и најобимнији захват, усредсређен (у три огледа) на три песничке књиге.
У првом, и најкраћем огледу о књизи „Земаљско и небеско“, збирци песама са манифест-програмским мотивима како је детерминише, романтичко-реалистичној, Мркић, између осталог, обрађује тему „бежање од стварности“ и „небежање од стварности“ – филозофски – бежање од тубитка и самоубитка, закључујући да је песник побегао у се, у себе, у ја, у јаство, сопство (поетско) – а то је увек, ако је и песничко и људско сопство и јаство још увек ненагрижено, ако је здраво, и најсигурнији заклон и исходиште. То је последња лука из које се, нажалост, чешће тоне но поново испловљава на већ напуштену пучину. Мркић детаљно анализира однос метафизичког и физичког у овој поезији, провоциран је често њеном трансцендецијом, наглашавајући и симболику:
Разасја се Испис таме
Отворише печати (Апокалисе?!)
У другом, и најобимнијем огледу, огледу о књизи „Свети мученици“, која је, уједно и сублимација двеју изузетних Тодоровићевих збирки „Летеће бараке, теренци и њи’ове душе“ (Просвета, Ниш 1990) и „Теренска свеска“ (БИГЗ, 1993), Мркић на почетку наглашава превладу поетског над романескним (наративним) јер теренска поезија се може на известан начин тумачити и као опоро наративно казивање, али исткано од поетских нити, попут, рецимо, тужбалица. Овај сегмент Тодоровићевог стваралаштва карактерише и потпуна аутентичност („Догађаји су истинити а личности аутентичне“, како тврди и сам аутор), што даје додатну специфичност („Свуда ђе би ме мис’о засрела, а реч свитнула“). Но, опет по песнику („...Живела је прича док се не запесми“), показује се предност поетског у односу на нарацију. И у овом огледу Мркић потенцира манифест-програмске мотиве, указује на дискретни дах старог, митског (и Тодоровићевог) певања, протканог архаизмима, неологизмима..., потенцирајући стилско језичка нијансирања лирских јунака зависно од места њиховог порекла (и статуса), а Тодоровић пева и на ијекавском, и на екавском, шопском, бошњачком,... уплићући функционално мотиве у генезу књиге. Оригиналност ове поезије, понекад писане као исказ, често и као интервју, је непобитна. Тумач Мркић иде дотле да Тодоровићеву теренску поезију (као поезију о једној читавој класи) пореди са дометима ратне поезије јер и теренски живот јесте ратни живот, и у торбама теренаца је, као у торбама ратника, сва имовина и душа, сво оружје и алат, а над главом мач смрти. И ови борци (теренци) како наглашава Мркић, пате од губитка идентитета, имају дубоку и трагичну свест пораза и промашености живота („Бајаги живим.“ „Воде своју душу на повоцу.“ „Како нам је боље да нас није.“ „Да измакне судби. Куд би?“).
У свом песничком поступку, Тодоровић у овој књизи користи широку лепезу исказа: од везаног до слободног стиха, строфе са парном и укрштеном римом, чак строфоиде и, на крају, песме у прози – али је то све подједнако функционално, у подједнаком ритму, у функцији чврстог спајања јединства радње и јединства времена, места... Испод многих наслова, често опширних тако да представљају лирске дидаскалије, Тодоровић најпре наводи мото песме – као пролог. Његови јунаци носе имена која често симболизују карактер и по имену и по надимку (који је обавезан). Мркић, коначно, у овом другом огледу осветљава пут од сирових и сурових поетских слика до високе метафизике која се граничи са мистиком, слика у којима пре свега и изнад свега има – ЖИВОТА.
У трећем огледу који се бави Тодоровићевом књигом песама „Спрам расутих звезда“, именом „Супсидијарије као главни израз суштине“, Мркић полази од чињенице да се супсидијарије (споредни делови књиге) често занемарују, упркос томе што је читање „активност на поимању прочитаног текста“, ако се зна да само читање има вишезначну функцију – научно-истраживачку, забавну, терапијску... Мркић, чак, у првом контакту са књигом указује на визуелна и чулна запажања којих често нисмо свесни: Визуелност, додир, мирис књиге... (и аутор овог текста, признаје, још од детињства има навику да сваку књигу коју први пут узима у руке, поготово ако је нова, неотварана, најпре, попут фетиша, омирише). Тако Мркић наводи, редом, од амблема, имена књиге и аутора, дедикације, потом посвете аутора будућем тумачу (Мркићу), и онда, на четвртој страни – вакат, празна страна. Оваквих ваката има у свакој књизи, и оне, по Мркићу (и по нама) иако празне (тиме и безначајне) ипак имају своју прецизну намену и значај, имају своје казивање (саопштење), као да су „штампане слепим мастилом“. Оне су ту да одвоје целине, циклусе, да послуже реду и поретку сваке књиге. Мркић потом указује и на све друге, наоко безначајне прилоге сваке књиге: напомене, белешке о аутору, садржај, импресум, CIP – потом на појаву астетронима (три звездице уместо наслова) као присуство вечног и божанског. Рецензије (у овом случају две, Жарка Ђуровића и Србе Игњатовића) су, по мишљењу овог тумача, углавном ослобођене обавезе да говоре о супсидијаријама (техникалијама) јер треба да радозналом читаоцу пре (а још срећније, да би се избегла сугестија) после читања укажу на неке суштинске ствари које је овај у свом читању из било којих разлога превидео – мада (у другим књигама) има примера да се рецензенти позабаве и оваквим стварима (техникалијама) у недостатку сопствених аргумената или суочени са књигом аутора коју приказују. После свега, Мркић закључује да споредни делови књиге нису споредни, ако је у питању права књига јер служе за боље (потпуније) разумевање садржине, да доприносе мери и говору.
Ова књига зналачки је допуњена уткивањем два appendixa (додатка): Добрило Ненадић и Васко Ивановић, те Жарко Ђуровић, Радомир Виденовић и Сунчица Денић, Мирослав Лукић и Душан Стојковић; обогаћена неколиким фотографијама (могло их је, којом срећом, бити и више!) из разних доба песниковог живота (и лутања).
Једном речју, како написа уважени Душан Стојковић: Мирослав Тодоровић је необичан песник. Миодраг Мркић је необичан тумач књижевних дела. Две необичности су се срећно нашле.
И можда је то требао да буде и читав текст који је и овај аутор могао мирне душе, својатајући га недозвољено, само да потпише.
Миодраг Мркић: Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића, СВЕН, Ниш,
2009.
Није реткост да се на једном месту (у једној књизи), мада у две равни (привидно супротне) нађу два подвижника на истом послу: аутор, и његов тумач. Притом, овде није реч о односу писац – рецензент (или писац – критичар) већ, дословце, писац – тумач, што подразумева детаљну посвећеност другог (један од таквих најновијих примера је и обимна књига–студија Марка Недића „Проза и поетика Мирослава Јосића Вишњића“).
Али, наравно, нису бројни писци који заслуже такву врсту тумачења и такву посвећеност тумача а, верујемo, и ови други (тумачи) се врло селективно и промишљено одлучују на један такав аналитички чин. И, углавном (сем у ретким, занемарујућим, изузецима), овакве студије имају позитиван приступ. Указују (откривају – не само обичном читаоцу јер читалац ретко посвећује време оваквим студијама – него и својим саплеменицима, критичарима), све оне стваралачке нијансе на које они (у својој журби, површности или необавештености) не обрате пажњу, не сагледају их.
У књизи „Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића“, објект је аутор аутентичног стила који је исписао 15 збирки препознатљиве поезије, широј читалачкој публици познат по Песмама о теренцима (као Змај по „Ђулићима“, као Костић по “Santa Maria…”, ако су ова поређења и умесна), песмама које су у ствари попримиле статус његовог личног печата, што само привидно баца у засенак његове остале песничке теме. Тодоровић је један од ретких песника чији се стваралачки чин, рекли би смо, често догађа у афекту (стање дубоке инспиративности), и тиме носи и све одлике афективног (али не у смислу погубног, непромишљеног) деловања, а све што се у афекту (позитивно, стваралачки) чини – чини се изузетном снагом и одлучношћу; у конкретном случају, Тодоровићево писање садржи жестоки емотивни набој и снагу, каква се ретко среће у српском савременом песништву.
Тумач је овде Миодраг Мркић, књижевни прегалац који је у правом смислу живот посветио књижевности (радни век провео као професор) и зналац – есејиста, који је по пензионисању за нешто дуже од деценије написао и (рафално) објавио тридесетак књига есеја, што је изазов више да се делом овог агилног тумача посвећеније и смисленије позабави и наша званична књижевна критика.
Није, наравно, ово прво бављење Мркића Тодоровићевом поезијом – ово је трећи и најобимнији захват, усредсређен (у три огледа) на три песничке књиге.
У првом, и најкраћем огледу о књизи „Земаљско и небеско“, збирци песама са манифест-програмским мотивима како је детерминише, романтичко-реалистичној, Мркић, између осталог, обрађује тему „бежање од стварности“ и „небежање од стварности“ – филозофски – бежање од тубитка и самоубитка, закључујући да је песник побегао у се, у себе, у ја, у јаство, сопство (поетско) – а то је увек, ако је и песничко и људско сопство и јаство још увек ненагрижено, ако је здраво, и најсигурнији заклон и исходиште. То је последња лука из које се, нажалост, чешће тоне но поново испловљава на већ напуштену пучину. Мркић детаљно анализира однос метафизичког и физичког у овој поезији, провоциран је често њеном трансцендецијом, наглашавајући и симболику:
Разасја се Испис таме
Отворише печати (Апокалисе?!)
У другом, и најобимнијем огледу, огледу о књизи „Свети мученици“, која је, уједно и сублимација двеју изузетних Тодоровићевих збирки „Летеће бараке, теренци и њи’ове душе“ (Просвета, Ниш 1990) и „Теренска свеска“ (БИГЗ, 1993), Мркић на почетку наглашава превладу поетског над романескним (наративним) јер теренска поезија се може на известан начин тумачити и као опоро наративно казивање, али исткано од поетских нити, попут, рецимо, тужбалица. Овај сегмент Тодоровићевог стваралаштва карактерише и потпуна аутентичност („Догађаји су истинити а личности аутентичне“, како тврди и сам аутор), што даје додатну специфичност („Свуда ђе би ме мис’о засрела, а реч свитнула“). Но, опет по песнику („...Живела је прича док се не запесми“), показује се предност поетског у односу на нарацију. И у овом огледу Мркић потенцира манифест-програмске мотиве, указује на дискретни дах старог, митског (и Тодоровићевог) певања, протканог архаизмима, неологизмима..., потенцирајући стилско језичка нијансирања лирских јунака зависно од места њиховог порекла (и статуса), а Тодоровић пева и на ијекавском, и на екавском, шопском, бошњачком,... уплићући функционално мотиве у генезу књиге. Оригиналност ове поезије, понекад писане као исказ, често и као интервју, је непобитна. Тумач Мркић иде дотле да Тодоровићеву теренску поезију (као поезију о једној читавој класи) пореди са дометима ратне поезије јер и теренски живот јесте ратни живот, и у торбама теренаца је, као у торбама ратника, сва имовина и душа, сво оружје и алат, а над главом мач смрти. И ови борци (теренци) како наглашава Мркић, пате од губитка идентитета, имају дубоку и трагичну свест пораза и промашености живота („Бајаги живим.“ „Воде своју душу на повоцу.“ „Како нам је боље да нас није.“ „Да измакне судби. Куд би?“).
У свом песничком поступку, Тодоровић у овој књизи користи широку лепезу исказа: од везаног до слободног стиха, строфе са парном и укрштеном римом, чак строфоиде и, на крају, песме у прози – али је то све подједнако функционално, у подједнаком ритму, у функцији чврстог спајања јединства радње и јединства времена, места... Испод многих наслова, често опширних тако да представљају лирске дидаскалије, Тодоровић најпре наводи мото песме – као пролог. Његови јунаци носе имена која често симболизују карактер и по имену и по надимку (који је обавезан). Мркић, коначно, у овом другом огледу осветљава пут од сирових и сурових поетских слика до високе метафизике која се граничи са мистиком, слика у којима пре свега и изнад свега има – ЖИВОТА.
У трећем огледу који се бави Тодоровићевом књигом песама „Спрам расутих звезда“, именом „Супсидијарије као главни израз суштине“, Мркић полази од чињенице да се супсидијарије (споредни делови књиге) често занемарују, упркос томе што је читање „активност на поимању прочитаног текста“, ако се зна да само читање има вишезначну функцију – научно-истраживачку, забавну, терапијску... Мркић, чак, у првом контакту са књигом указује на визуелна и чулна запажања којих често нисмо свесни: Визуелност, додир, мирис књиге... (и аутор овог текста, признаје, још од детињства има навику да сваку књигу коју први пут узима у руке, поготово ако је нова, неотварана, најпре, попут фетиша, омирише). Тако Мркић наводи, редом, од амблема, имена књиге и аутора, дедикације, потом посвете аутора будућем тумачу (Мркићу), и онда, на четвртој страни – вакат, празна страна. Оваквих ваката има у свакој књизи, и оне, по Мркићу (и по нама) иако празне (тиме и безначајне) ипак имају своју прецизну намену и значај, имају своје казивање (саопштење), као да су „штампане слепим мастилом“. Оне су ту да одвоје целине, циклусе, да послуже реду и поретку сваке књиге. Мркић потом указује и на све друге, наоко безначајне прилоге сваке књиге: напомене, белешке о аутору, садржај, импресум, CIP – потом на појаву астетронима (три звездице уместо наслова) као присуство вечног и божанског. Рецензије (у овом случају две, Жарка Ђуровића и Србе Игњатовића) су, по мишљењу овог тумача, углавном ослобођене обавезе да говоре о супсидијаријама (техникалијама) јер треба да радозналом читаоцу пре (а још срећније, да би се избегла сугестија) после читања укажу на неке суштинске ствари које је овај у свом читању из било којих разлога превидео – мада (у другим књигама) има примера да се рецензенти позабаве и оваквим стварима (техникалијама) у недостатку сопствених аргумената или суочени са књигом аутора коју приказују. После свега, Мркић закључује да споредни делови књиге нису споредни, ако је у питању права књига јер служе за боље (потпуније) разумевање садржине, да доприносе мери и говору.
Ова књига зналачки је допуњена уткивањем два appendixa (додатка): Добрило Ненадић и Васко Ивановић, те Жарко Ђуровић, Радомир Виденовић и Сунчица Денић, Мирослав Лукић и Душан Стојковић; обогаћена неколиким фотографијама (могло их је, којом срећом, бити и више!) из разних доба песниковог живота (и лутања).
Једном речју, како написа уважени Душан Стојковић: Мирослав Тодоровић је необичан песник. Миодраг Мркић је необичан тумач књижевних дела. Две необичности су се срећно нашле.
И можда је то требао да буде и читав текст који је и овај аутор могао мирне душе, својатајући га недозвољено, само да потпише.
Радиша Драгићевић*
____________
* Први пут објављује у Блогосфери ЗАВЕТИНА.
Молимо да аутор убудуће пошаље кратку белешку о себи, фотографију, кућну адресу
Нема коментара:
Постави коментар