СУПСИДИЈАРИЈЕ.
СУПСИДИЈАРНО КЊИЖЕВНО ПРАВО
(1)
Супсидијарно право описују и дефинишу као право чије се одредбе почињу примењивати тек кад се одредбе другог права покажу као недовољне. Ово је текст о Мирославу Лукићу, професору, писцу, издавачу, оснивачу Заветина и маг једног од најутицајнијих књижевних медија на Балкану Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ.У каквом односу је Лукић са оним што стварно значи реч supsidarius?
У индиректном. Лукић је дошао у српску књижевност из света који је - правнички гледано - помоћни, који пружа помоћ. Тако се чинило, барем мени, човеку са високим бројем година.
Да ли је Мирослав Лукић, као књижевник и књижевни критичар, оличење супсидијарног позива, позива који се може доставити само помоћу другог неког судије или суда?
Лукић је урадио много, и као писац, и као издавач, али о томе се крије истина још увек, из разлога који нису професионални. Јер нашом литературом и културом доминирају шаблони и ниске побуде. Лукић разбија шаблоне и расветљује ниске побуде. Претпоставимо да је то разлог, што овог писца годинама скривају, игноришу, као (како неко већ рече духовито) - Пепељугу!
Могли бисмо рећи да Лукић можда зато има супсидијарно књижевно право да шиба, као што чини, као критичар и издавач, све оне који су одавно преживели и ходају српском литературом и културом као мртваци, авети, крвопије (како би рекао сам Лукић). Лукићево супсидијарно књижевно право је, донекле стечено. Било би више него узбудљиво, када би се неки истраживач усудио да истражи драму тога стицања, која је трајала дуго, непримерено дуго чак и за наше прилике, можда деценијама?
Претпостављам да сте читали есеј М. Лукића Уметност махагонија објављен у једном крагујевачком књижевном часопису, који се данима после објављивања коментарисао по београдским и србијанским круговима, али још нико ваљано ни до дана данашњег није одговорио јавно на оно што је у том оштром тексту изнето.
Лукић је оптужио управу УКС, конкретне некадашње «часнике» Управе да су га онемогућили у нечему што су многим другим члановима удружења омогућили. Оптужио је Лукић и неке друге јавне личности, и сви су то игнорисали. Као што су игнорисали и жестоку критику коју је Лукић изнео у роману «Доктор Смрт», који је у своје време објавио под псеудонимом, бојећи се наравно ниских страсти српског књижевног подземља. Не само тим текстом, него и многим другим, чак и узгредно писаним, у часописима које је сам покретао, финансирао и уређивао, Лукић се обрачунавао са оним што он често назива «наша бирократска књижевност» (Винаверов израз), «официјелна књижевност, официјалци»... Тим и таквим текстовима Лукић је стицао многе невидљиве и подмукле непријатеље, чворуге, али и супсидијарно књижевно право да шиба, као што чини, понављамо.
СУПСИДИЈАРНО КЊИЖЕВНО ПРАВО
(1)
Супсидијарно право описују и дефинишу као право чије се одредбе почињу примењивати тек кад се одредбе другог права покажу као недовољне. Ово је текст о Мирославу Лукићу, професору, писцу, издавачу, оснивачу Заветина и маг једног од најутицајнијих књижевних медија на Балкану Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ.У каквом односу је Лукић са оним што стварно значи реч supsidarius?
У индиректном. Лукић је дошао у српску књижевност из света који је - правнички гледано - помоћни, који пружа помоћ. Тако се чинило, барем мени, човеку са високим бројем година.
Да ли је Мирослав Лукић, као књижевник и књижевни критичар, оличење супсидијарног позива, позива који се може доставити само помоћу другог неког судије или суда?
Лукић је урадио много, и као писац, и као издавач, али о томе се крије истина још увек, из разлога који нису професионални. Јер нашом литературом и културом доминирају шаблони и ниске побуде. Лукић разбија шаблоне и расветљује ниске побуде. Претпоставимо да је то разлог, што овог писца годинама скривају, игноришу, као (како неко већ рече духовито) - Пепељугу!
Могли бисмо рећи да Лукић можда зато има супсидијарно књижевно право да шиба, као што чини, као критичар и издавач, све оне који су одавно преживели и ходају српском литературом и културом као мртваци, авети, крвопије (како би рекао сам Лукић). Лукићево супсидијарно књижевно право је, донекле стечено. Било би више него узбудљиво, када би се неки истраживач усудио да истражи драму тога стицања, која је трајала дуго, непримерено дуго чак и за наше прилике, можда деценијама?
Претпостављам да сте читали есеј М. Лукића Уметност махагонија објављен у једном крагујевачком књижевном часопису, који се данима после објављивања коментарисао по београдским и србијанским круговима, али још нико ваљано ни до дана данашњег није одговорио јавно на оно што је у том оштром тексту изнето.
Лукић је оптужио управу УКС, конкретне некадашње «часнике» Управе да су га онемогућили у нечему што су многим другим члановима удружења омогућили. Оптужио је Лукић и неке друге јавне личности, и сви су то игнорисали. Као што су игнорисали и жестоку критику коју је Лукић изнео у роману «Доктор Смрт», који је у своје време објавио под псеудонимом, бојећи се наравно ниских страсти српског књижевног подземља. Не само тим текстом, него и многим другим, чак и узгредно писаним, у часописима које је сам покретао, финансирао и уређивао, Лукић се обрачунавао са оним што он често назива «наша бирократска књижевност» (Винаверов израз), «официјелна књижевност, официјалци»... Тим и таквим текстовима Лукић је стицао многе невидљиве и подмукле непријатеље, чворуге, али и супсидијарно књижевно право да шиба, као што чини, понављамо.
(Текст се наставља)*
________
* Превод овог текста објављен је на енглески, видети Полазну интернет-станицу Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ : http://www.zavetinemobarovinstitut.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар