Наставак
(2)
У годинама сам када «разлике свих времена ћуте». Када су у некој чудесној равнотежи или јединству прошлост, садашњост и будућност. И када између сенки тишине промичу ликови Саве Немањића, Филипа Вишњића, Његоша, Лазе Костића, Боре Станковића, Андрића, Мирослава Лукића, Тодоровића, Драгољуба Симоновића...Гогоља, Пушкина...
Написао сам неколико књига есеја и огледа о делима Мирослава Лукића, међу којима и књигу о Лукићевом роману, Ујкин дом, за који би се могло рећи пушкински, одушевљено: «То је она права радост, искрена, неусиљена, без пренемагања. Каква поезија, каква осећајност» (Пушкин о Вечерима крај Дикањке ). Али, Лукић је за мене одувек некако био важнији као критичар, уредник, издавач, покретач, предводник жестоког удара на одаџијску књижевну критику...
Лукић је, заиста, нека врста издавачког подвижника!Толике године опстати као издавач - без помоћи државе (било које), без помоћи донатора, богатих филантропа, практично без ичије помоћи - да ли је могуће? Ако је некога издавача у Србији свет требало да помогне, то су биле Заветине, то је био Лукић. То што је Лукић урадио и објавио, као издавач, током четврт века не раде ни већа издавачка предузећа!
Књиге које сам написао о Мирославу Лукићу немају драж и шарм ударних супсидарија; ја те књиге сматрам неузорним. У књигама и часописима, које је објавио јединствени Мирослав Лукић - супсидарије - споредни делови, имају неки неодољиви шарм оскудице и мере која надокнађује оскудицу.
Можда је вакат - празна страна - у часописима и књигама са заштитним знаком Заветина - највише платио данак оскудици?
(3)
Књиге и часописи Заветина, интернет и дигитална издања, зраче чаролијом супсидијарија, древности, тајних порука. Запале су ми у око поодавно узорне супсидијарије Заветина, вероватно зато што се ја не могу похвалити сличним.
Иако то може неком зазвучати и одвећ патетично, ја желим ипак да кажем да су супсидијарије књига и периодике Заветина озрачиле мој дух, учврстиле га у нечем, што ми се чинило важно за српску културу и књижевност... Разноврсност садржаја периодике Заветина, ликовни прилози, све је то занимљиво, уверљиво, и вероватно ће са неке временске дистанце деловати још привлачније. Издавачки подухват - мада је боље рећи инат и тврдоглавост, упорност - Мирослава Лукића јединствени су у српском издаваштву. Има ли тај подухват свој пандан?
(4)
Када се једног дана буде сагледавала целина издавачког подухвата Мирослава Лукића, а то ће бити могуће након што се истражи и расветли огромна енергија једног писца и издавача, уграђена у Заветине, видеће се оскудица и храмовно поштење Заветина. Нема граница за оно што је покренуо Мирослав Лукић, бацивши свој златни грумен у дубоки вир реке и света: кругови се шире и шириће се у бескрај, просторни и временски. Понекад видим: 2109. годину, годину која ће доћи тек за 100 година, када из наших гробова буду никле липе или храстови, борови, ко ће знати? Видим поподне 17. априла 2109. године и неког, кога не познајем, који прелистава моју књигу Сенке тишине о песмама из романа Мирослава Лукића. Можда у грчу неког свог немира, или неке језе есхатолошке?
(5)
Молекуларни биолози говоре да «нема знака о постојању границе живота». То важи, верујем, за успела, веродостојна песничка дела - та дела немају границе ни у простору ни у времену.
Да ли ће бити сачувани рукописи Мирослава Лукића, мислим на оне необјављене? Познато је да код нас рукописне заоставштине и писаца који су стекли врло велики углед завршавају у црним најлон кесама на отпаду. Лукић је сањао о Музеју немогућег ратара, зар није објавио и књигу са таквим насловом; хоће ли тамо завршити сви његови необјављени рукописи? Или где?
Савременици су игнорисали Лукића, и још увек то чине. Разлоге те игноранције је тешко појмити.
Лукићев отац има кућу у Звижду, у селу близу Пека Мишљеновцу. Хоће ли тамо завршити сви Лукићеви необјављени рукописи?
Необјављени рукописи имају неописиву моћ подстицања и подршке самообнављања песничког дела.
(6)
Емоције и енергија унети у рукописе, или књиге, не могу бити уништени.
(7)
Песничка дела не подлежу функционалној дегенерацији, старењу. Песништво има свој живот, свој вечни живот. За разлику од науке, технике, цивилизације...
(8)
Ја о свом животу немам илузија, али сматрам да је добро што сам, макар у својим позним годинама, срео, лично упознао издавача и писца Мирослава Лукића. Током тих неколико година написао сам неколико књига о Лукићевом стваралаштву, о романима и о поезији; и док сам писао те књиге, а и после, наметале су ми се идеје о границама поетских смислова и самообнављању песничких дела. Као и неке бактерије, и песничка дела имају могућност самообнављања. Нешто од вечног живота имају књижевноуметничка дела, отуда вечни реализам. Ујкин дом Мирослава Лукића је на мене оставио изузетан утисак, али на друге савременике изгледа није. То дело нема непријатеље у савременицима, у времену, веровао сам, иако нисам писао баш најјасније. Када упоредите ту Лукићеву књигу, због теме и свега осталог, са било којом партизанском и наметачком, убаченом у обавезну лектиру, не можете да не видите да је Лукић писац срећне руке, а да Добрица Ђосић то није (Корени, Деобе)...Српска књижевност последњих деценија кипти од «несрећних људи који су свој ум дале под аренду, па сада морају да мисле како други хоће» како је говорио Вук Караџић...
(9)
Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити... Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век... Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време....
Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.
Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.
Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?
Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити...
(10)
Да, нешто што ми се мота по глави стално, и баш то заборављам и одлажем. А то је Лукићева скерлићевска неуморност! Када је Лукић успевао да стигне да објави, не само своје ствари, него и на стотине стотина других?! Шта је то што је овог песника водило и одржавало. Критички дух Заветина Лукића, неограничени дух живе поезије?
То више не може да чека на одговор. Одговор ће дати млађи, они који долазе...
(2)
У годинама сам када «разлике свих времена ћуте». Када су у некој чудесној равнотежи или јединству прошлост, садашњост и будућност. И када између сенки тишине промичу ликови Саве Немањића, Филипа Вишњића, Његоша, Лазе Костића, Боре Станковића, Андрића, Мирослава Лукића, Тодоровића, Драгољуба Симоновића...Гогоља, Пушкина...
Написао сам неколико књига есеја и огледа о делима Мирослава Лукића, међу којима и књигу о Лукићевом роману, Ујкин дом, за који би се могло рећи пушкински, одушевљено: «То је она права радост, искрена, неусиљена, без пренемагања. Каква поезија, каква осећајност» (Пушкин о Вечерима крај Дикањке ). Али, Лукић је за мене одувек некако био важнији као критичар, уредник, издавач, покретач, предводник жестоког удара на одаџијску књижевну критику...
Лукић је, заиста, нека врста издавачког подвижника!Толике године опстати као издавач - без помоћи државе (било које), без помоћи донатора, богатих филантропа, практично без ичије помоћи - да ли је могуће? Ако је некога издавача у Србији свет требало да помогне, то су биле Заветине, то је био Лукић. То што је Лукић урадио и објавио, као издавач, током четврт века не раде ни већа издавачка предузећа!
Књиге које сам написао о Мирославу Лукићу немају драж и шарм ударних супсидарија; ја те књиге сматрам неузорним. У књигама и часописима, које је објавио јединствени Мирослав Лукић - супсидарије - споредни делови, имају неки неодољиви шарм оскудице и мере која надокнађује оскудицу.
Можда је вакат - празна страна - у часописима и књигама са заштитним знаком Заветина - највише платио данак оскудици?
(3)
Књиге и часописи Заветина, интернет и дигитална издања, зраче чаролијом супсидијарија, древности, тајних порука. Запале су ми у око поодавно узорне супсидијарије Заветина, вероватно зато што се ја не могу похвалити сличним.
Иако то може неком зазвучати и одвећ патетично, ја желим ипак да кажем да су супсидијарије књига и периодике Заветина озрачиле мој дух, учврстиле га у нечем, што ми се чинило важно за српску културу и књижевност... Разноврсност садржаја периодике Заветина, ликовни прилози, све је то занимљиво, уверљиво, и вероватно ће са неке временске дистанце деловати још привлачније. Издавачки подухват - мада је боље рећи инат и тврдоглавост, упорност - Мирослава Лукића јединствени су у српском издаваштву. Има ли тај подухват свој пандан?
(4)
Када се једног дана буде сагледавала целина издавачког подухвата Мирослава Лукића, а то ће бити могуће након што се истражи и расветли огромна енергија једног писца и издавача, уграђена у Заветине, видеће се оскудица и храмовно поштење Заветина. Нема граница за оно што је покренуо Мирослав Лукић, бацивши свој златни грумен у дубоки вир реке и света: кругови се шире и шириће се у бескрај, просторни и временски. Понекад видим: 2109. годину, годину која ће доћи тек за 100 година, када из наших гробова буду никле липе или храстови, борови, ко ће знати? Видим поподне 17. априла 2109. године и неког, кога не познајем, који прелистава моју књигу Сенке тишине о песмама из романа Мирослава Лукића. Можда у грчу неког свог немира, или неке језе есхатолошке?
(5)
Молекуларни биолози говоре да «нема знака о постојању границе живота». То важи, верујем, за успела, веродостојна песничка дела - та дела немају границе ни у простору ни у времену.
Да ли ће бити сачувани рукописи Мирослава Лукића, мислим на оне необјављене? Познато је да код нас рукописне заоставштине и писаца који су стекли врло велики углед завршавају у црним најлон кесама на отпаду. Лукић је сањао о Музеју немогућег ратара, зар није објавио и књигу са таквим насловом; хоће ли тамо завршити сви његови необјављени рукописи? Или где?
Савременици су игнорисали Лукића, и још увек то чине. Разлоге те игноранције је тешко појмити.
Лукићев отац има кућу у Звижду, у селу близу Пека Мишљеновцу. Хоће ли тамо завршити сви Лукићеви необјављени рукописи?
Необјављени рукописи имају неописиву моћ подстицања и подршке самообнављања песничког дела.
(6)
Емоције и енергија унети у рукописе, или књиге, не могу бити уништени.
(7)
Песничка дела не подлежу функционалној дегенерацији, старењу. Песништво има свој живот, свој вечни живот. За разлику од науке, технике, цивилизације...
(8)
Ја о свом животу немам илузија, али сматрам да је добро што сам, макар у својим позним годинама, срео, лично упознао издавача и писца Мирослава Лукића. Током тих неколико година написао сам неколико књига о Лукићевом стваралаштву, о романима и о поезији; и док сам писао те књиге, а и после, наметале су ми се идеје о границама поетских смислова и самообнављању песничких дела. Као и неке бактерије, и песничка дела имају могућност самообнављања. Нешто од вечног живота имају књижевноуметничка дела, отуда вечни реализам. Ујкин дом Мирослава Лукића је на мене оставио изузетан утисак, али на друге савременике изгледа није. То дело нема непријатеље у савременицима, у времену, веровао сам, иако нисам писао баш најјасније. Када упоредите ту Лукићеву књигу, због теме и свега осталог, са било којом партизанском и наметачком, убаченом у обавезну лектиру, не можете да не видите да је Лукић писац срећне руке, а да Добрица Ђосић то није (Корени, Деобе)...Српска књижевност последњих деценија кипти од «несрећних људи који су свој ум дале под аренду, па сада морају да мисле како други хоће» како је говорио Вук Караџић...
(9)
Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити... Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век... Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време....
Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.
Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.
Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?
Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити...
(10)
Да, нешто што ми се мота по глави стално, и баш то заборављам и одлажем. А то је Лукићева скерлићевска неуморност! Када је Лукић успевао да стигне да објави, не само своје ствари, него и на стотине стотина других?! Шта је то што је овог песника водило и одржавало. Критички дух Заветина Лукића, неограничени дух живе поезије?
То више не може да чека на одговор. Одговор ће дати млађи, они који долазе...
Нема коментара:
Постави коментар