Фотографија из Чања (Зора Кјубичек, аутор)
КВАНТНА Л’ART POETIQUE
(НАНО Л’ART POETIQUE )
Увек су ме на неки начин опседале мисли да напишем неки овакав поетички текст који би био у директној вези са књигама из богатог стваралачког опуса Мирослава Лукића. До сада сам написао неколико есеистичких књига, и није ми пошло за руком да то учиним.
Овај текст је неки грч духа постмодерног натурализма. Натурализам се (подсетимо се) заснивао на принципу научности.
Ја себе доживљавам као неког надри-теоретичара постмодерног натурализма, и нека ми буде дозвољено да користим језик модерне науке (ово може и под наводницима) да бих у синонимији и таутаологији објаснио наслућивање поетике, наговештаја неког будућег натутализма.
Имам жељу да квантну поетику, нано-поетику образложим овде, а у вези са делом Мирослава Лукића.
Да пишем о тој новој поетици, пожелео сам још онда када сам као уредник Библиотеке Идентитет Едиције ЗАВЕТИНЕ објавио нађени, сачувани рукопис Саватија Иг. Митровића (1939 – 2002) ПЕПЕЉУГА Случај Мирослава Лукића (Београд, 2006).
То Митровићево дело врви од чињеница и карактеристичних детаља о богатом стваралаштву М. Лукића.
Треба ли да подсећам шта значи за натуралистичку поетику (као једну од варијанти реализма) детаљ, као средство израза за сликање стварности?
Лукић, као писац, песник, аутор романа, као критичар, као врсни уредник, као полиграф, вечно-реалистичком књижевном техником «помера најдаље могуће границе једног мало познатог света».
Налазити се у исто време на више различитих места су тежње песничке праксе песника које називамо нано- поетичари, квантни натуралисти.
Хватати «прелазе» из квантног у «обичан» свет!
«Квантне особине неке честице зависе од 'информације' коју она преда околини».
Мислим да су језичке честице Лукићеве (и Митровићеве!) веома богате у «предаји околини» (читаоцу).
Песници померају границу између нашег и квантног света.
Натуралистичко огледало је једно и мало, квантно-нано натурализам користи два огледала.
Организовани хаос (космос), знања истине којој стреме све варијанте реализма, па и Лукићевог.
Расветљивање тајне човекове прошлости, или тајни једног региона (Звижда), - то једна од главних линија Лукићевог целокупног стваралаштва. Из Лукићевог опуса назиру се «Старе рушевине и олупине бродова кроз дебеле наслаге муља» људског несвесног, подсвесног, предсвесног. Дубине заумља људског; вруље људског духа српског човека...Нема пустих беживотних предела људског ума, душе, духа! «Врви од живота иако је у потпуном мраку таме», примарности, свести ћелије, органског. Дух има могућност опстанка у дубини људској. Песници, митови, мистичари. Допиру дубоко, најдубље, далеко, најдаље. Научници допиру до маглуштина света нано-квантног. Где год допиру песници и други уметници, ту је и реалност људска.
У дубини људског духа или душе огроман је притисак логике, етичког, биолошког.
Везе са дубинама мозга и онога што се назива несвесно, подсвесно и предсвесно, истраживање тзв. празних места заумља, подухват је и задатак не за научнике већ за уметнике (песнике међу првима!) нано-квантног натурализма...
Где су докази и потврде за ову теорију, претпоставку, хипотезу? То питање може да постави свако, наравно. Да ли су у оних неколико књига које сам последњих десетак година објавио о делу Мирослава Лукића?
Проверите.
(НАНО Л’ART POETIQUE )
Увек су ме на неки начин опседале мисли да напишем неки овакав поетички текст који би био у директној вези са књигама из богатог стваралачког опуса Мирослава Лукића. До сада сам написао неколико есеистичких књига, и није ми пошло за руком да то учиним.
Овај текст је неки грч духа постмодерног натурализма. Натурализам се (подсетимо се) заснивао на принципу научности.
Ја себе доживљавам као неког надри-теоретичара постмодерног натурализма, и нека ми буде дозвољено да користим језик модерне науке (ово може и под наводницима) да бих у синонимији и таутаологији објаснио наслућивање поетике, наговештаја неког будућег натутализма.
Имам жељу да квантну поетику, нано-поетику образложим овде, а у вези са делом Мирослава Лукића.
Да пишем о тој новој поетици, пожелео сам још онда када сам као уредник Библиотеке Идентитет Едиције ЗАВЕТИНЕ објавио нађени, сачувани рукопис Саватија Иг. Митровића (1939 – 2002) ПЕПЕЉУГА Случај Мирослава Лукића (Београд, 2006).
То Митровићево дело врви од чињеница и карактеристичних детаља о богатом стваралаштву М. Лукића.
Треба ли да подсећам шта значи за натуралистичку поетику (као једну од варијанти реализма) детаљ, као средство израза за сликање стварности?
Лукић, као писац, песник, аутор романа, као критичар, као врсни уредник, као полиграф, вечно-реалистичком књижевном техником «помера најдаље могуће границе једног мало познатог света».
Налазити се у исто време на више различитих места су тежње песничке праксе песника које називамо нано- поетичари, квантни натуралисти.
Хватати «прелазе» из квантног у «обичан» свет!
«Квантне особине неке честице зависе од 'информације' коју она преда околини».
Мислим да су језичке честице Лукићеве (и Митровићеве!) веома богате у «предаји околини» (читаоцу).
Песници померају границу између нашег и квантног света.
Натуралистичко огледало је једно и мало, квантно-нано натурализам користи два огледала.
Организовани хаос (космос), знања истине којој стреме све варијанте реализма, па и Лукићевог.
Расветљивање тајне човекове прошлости, или тајни једног региона (Звижда), - то једна од главних линија Лукићевог целокупног стваралаштва. Из Лукићевог опуса назиру се «Старе рушевине и олупине бродова кроз дебеле наслаге муља» људског несвесног, подсвесног, предсвесног. Дубине заумља људског; вруље људског духа српског човека...Нема пустих беживотних предела људског ума, душе, духа! «Врви од живота иако је у потпуном мраку таме», примарности, свести ћелије, органског. Дух има могућност опстанка у дубини људској. Песници, митови, мистичари. Допиру дубоко, најдубље, далеко, најдаље. Научници допиру до маглуштина света нано-квантног. Где год допиру песници и други уметници, ту је и реалност људска.
У дубини људског духа или душе огроман је притисак логике, етичког, биолошког.
Везе са дубинама мозга и онога што се назива несвесно, подсвесно и предсвесно, истраживање тзв. празних места заумља, подухват је и задатак не за научнике већ за уметнике (песнике међу првима!) нано-квантног натурализма...
Где су докази и потврде за ову теорију, претпоставку, хипотезу? То питање може да постави свако, наравно. Да ли су у оних неколико књига које сам последњих десетак година објавио о делу Мирослава Лукића?
Проверите.
(Из нове књиге, која ускоро излази)
Нема коментара:
Постави коментар