Мото Прилога и Предлога / Миодраг Мркић

Путоказ

...«Понекада ми се чини: можда је Скерлић, пишући негативне критике о појединим нашим писцима (Милица Стојадиновић, Владислав Петковић – ДИС, Исидора Секулић…) више урадио но сви потоњи критичари пишући позитивне критике? Тако и Мирослав Лукић. Заоравши бразду превредновања у нашој литератури, првенствено антологијом “Несебичан музеј”, као и пратећим есејистичким књигама- које су настајале током рада на састављању антологије српске поезије 20. века (“Уметност маховине”, 2003;“Нечиста Србија I, 2006; “Послодавац Кеопс I, 2006; и “Рушење дућана лажи”, 2006), Лукић је – што није прихваћено ни у књижевној ни у најширој јавности, из врло разумљивих разлога – писао најотвореније о томе како је издаја стигла у Русију, и другде, и овде. Лукић није опевао ђаволе који долазе, он их је раскринкавао и писао више о ђаволима који одлазе. Овај писац је идући трагом великих спавача долазио до вредних открића и до разлога за превредновање. Раскринкавао је лажове и удворице,саучеснике и приушнике, доминаторе и наредбодавце, децу страве; указивао на пакао српске душе, на суштину хуманизма и демократизма. Лукић није наиван човек; знао је да донекле иде испред времена, поготову када је објавио изврстан роман “Доктор Смрт” (под псеудонимом). Лукић је жестоким речима насликао “Титоник” и “наш сури књижевни пејсаж”. Оглашавајући се из простора која је попала велика прашина и паучина…»


    Видети више: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/08/%D0%BC%D0%BE%D1%82%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0/