ПР­ВА КЊИ­ГА О ПРЕ­ВРЕД­НО­ВА­ЊУ У СРП­СКОЈ КЊИ­ЖЕВ­НО­СТИ

Г(ој­хлин) Ј(уни­ор)*

ПР­ВА КЊИ­ГА О ПРЕ­ВРЕД­НО­ВА­ЊУ У СРП­СКОЈ КЊИ­ЖЕВ­НО­СТИ

Објављено у најновијем тематском броју књижевног
часописа Браничево, 1-4/2012, стр. 75-78)

[Мој Шек­спир и увре­да части]

… Мој Шек­спир и увре­да ча­сти. – Ако је Тол­стој ма­е­страл­но до­ка­зи­вао и „до­ка­зао“ да Шек­спир ни­је ве­ли­ки пи­сац, он­да ни ме­ни не тре­ба за­ме­ри­ти што ја до­ка­зу­јем да Ћо­сић, Бу­ла­то­вић и Бећ­ко­вић ни­су ве­ли­ки пи­сци? Али ја (мој Ђа­во) је до­ка­зи­вао и до­ка­зао да сам ја пи­ска­ра­ло, шкра­ба­ло, про­ту­ва. Бо­га­ми до­ста сам до­ка­зао и да сва­шта се го­вор­ка… Но Тол­сто­ју је ла­ко би­ло на­па­да­ти Шек­спи­ра ко­ји је жи­вео пре ње­га не­ко­ли­ко ве­ко­ва. Мо­ји Шек­спи­ри су још жи­ви. (Ми­о­драг Мр­кић, Пре­вред­но­ва­ња, Фе­никс, Бе­о­град 2002, 64)

*

Пи­сци ко­је у сво­јој књи­зи Пре­вред­но­ва­ња М. Мр­кић оспо­ра­ва, на­па­да и по­ку­ша­ва да до­ла­же да ни­су ве­ли­ки, на­жа­лост је­су, за­и­ста, ве­ли­ки пи­сци тзв. но­ви­је срп­ске би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти. Ни­су они је­ди­ни, на­рав­но, они су, ка­ко Мр­кић ка­же – ис­ту­ре­ни.

Ако је Мр­кић сво­ју књи­гу пи­сао да би до­ка­зи­вао ка­ко спо­ме­ну­ти ни­су ве­ли­ки пи­сци, сле­де­ћи при­мер Тол­сто­ја, он­да ту има ви­ше не­чег дру­гог, не­го пре­вред­но­ва­ња.

Мр­кић би био ра­зу­мљи­ви­ји да је ви­ше по­све­тио па­жње ка­ко је уоп­ште мо­гу­ће да до­ђе до пре­це­њи­ва­ња и ис­ту­ра­ња по­је­ди­них пи­са­ца, да је за­ро­нио ду­бље у су­шти­ну ху­ма­ни­зма и де­мо­кра­ти­зма срп­ских пи­са­ца XX ве­ка, у су­мрач­ну зо­ну до­ми­на­то­ра, на­ред­бо­да­ва­ца, са­у­че­сни­ка и при­у­шни­ка. Да је био до­след­ни­ји и ма­ње ис­кљу­чив. Иде­о­ло­шки ис­кљу­чив. Да је дао и из­ве­стан до­ка­зни ма­те­ри­јал за сво­је тврд­ње. Ре­ци­мо, ка­да је реч о Ћо­си­ћу, мо­гао је да ана­ли­зи­ра ро­ма­не Да­ле­ко је сун­це и Ко­ре­ни, као при­мер три­ви­јал­не ли­те­ра­ту­ре, што је ина­че – ка­ко сам ре­че – већ чи­нио као про­фе­сор књи­жев­но­сти за мно­ге ге­не­ра­ци­је сво­јих уче­ни­ка. Мо­гао је и да под­врг­не кри­ти­ци кри­ти­ку о тим де­ли­ма срп­ских би­ро­крат­ских кри­ти­ча­ра? Што он то не чи­ни, ми­мо свог оби­ча­ја? Јер на­пи­сао је низ књи­га о ре­ла­тив­но не­по­зна­тим пи­сци­ма, пе­сни­ци­ма и про­зним пи­сци­ма, уло­жив­ши си­лан труд и вре­ме.

То што су три апо­стро­фи­ра­на пи­сца ши­ро­ко по­зна­та, што пу­бли­ка то­бо­же зна њи­хо­ва де­ла, ни­је ва­љан из­го­вор да се не уђе у ар­гу­мен­то­ва­ни­је до­ка­зи­ва­ње. Ка­да се не по­на­вља, Мр­кић је као кри­ти­чар за­ни­мљив; али у не­ким тре­ну­ци­ма зна да за­дре­ма као и Хо­мер; или да чак и до­бро­на­мер­ног чи­та­о­ца на­ве­де у не­до­у­ми­цу. Нај­ту­жни­је је кад је не­до­сле­дан; а ни­је под­сти­цај­но ни ка­да ре­ла­ти­ви­зу­је свој по­ку­шај и на­ум (пре­вред­но­ва­ња).

Кад Мр­кић ова­ко пи­ше: Ја као пи­сац у ду­ху есе­ји­сте, у свом ду­ху, го­во­рим о про­бле­ми­ма пре­вред­но­ва­ња. Тај дух под­ра­зу­ме­ва и из­ве­сно бе­ле­три­стич­ко „ту­ма­че­ње“ те­ма, пред­ме­та.

И ов­де, као и оста­лим сво­јим књи­га­ма, ви­дим свет у не­ким сен­ка­ма ма­те­ри­ја­ли­стич­ке ди­ја­лек­ти­ке.

На­рав­но, чи­та­лац то мо­же узе­ти и као ана­хро­ни­зам, чак и као не­што за жа­ље­ње, као не­до­ста­так осе­ћа­ња ре­ал­но­сти прак­тич­не фи­ло­зоф­ске ствар­но­сти. Или, мо­же узе­ти као „по­ли­тич­ку не­зре­лост“…

До­бро­на­мер­ни чи­та­лац мо­же ви­де­ти ову књи­гу као вид „чи­та­ња“, „ви­ђе­ња“, „учи­та­ва­ња“, ин­тер­тек­сту­ал­но­сти, ме­та­тек­сту­ал­но­сти, па­ра­тек­сту­ал­но­сти… Или, мо­же ви­де­ти мој рад и као ма­ни­фе­ста­ци­ју дру­штве­ног до­стиг­ну­ћа: „Плу­ра­ли­зма ми­шље­ња“, „то­ле­ран­ци­је“, „де­мо­крат­ских сло­бо­да“, „сло­бо­де лич­но­сти“ итд. Ниг­де ни­сам про­чи­тао да „плу­ра­ли­зам ми­шље­ња“ ис­кљу­чу­је ди­ја­лек­тич­ко-ма­те­ри­ја­ли­стич­ко ми­шље­ње.

Или, про­сто, мо­же се ова мо­ја књи­га ви­де­ти као тру­ћа­ње из­ла­пе­лог стар­ца, уса­мље­ни­ка, скри­бо­ма­на, гра­фо­ма­на… (5).

Кад та­ко пи­ше, у све­сти чи­та­о­ца оста­не по­не­што ту­жно, тј. по­след­ња ре­че­ни­ца из ци­ти­ра­ног па­су­са. Сва­ка књи­га има сво­ју суд­би­ну, па и ова Мр­ки­ће­ва, ко­ја је ви­ше иза­зи­вач­ка. Ко­ја по­ку­ша­ва да про­би­је де­бео лед. Иако има та­кав на­слов, то ни­је књи­га о пре­вред­но­ва­њу.

За­што је то та­ко и за­што ов­де још увек ни­је мо­гу­ће пре­вред­но­ва­ње!

Од­го­во­ри­ти на ова пи­та­ња, зна­чи на­пи­са­ти но­ву књи­гу. На­мет­ни љу­ди на­мет­но­га ве­ка чи­не глав­ни­ну тзв. но­ви­је срп­ске би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти. Кри­ти­ча­ри не мо­гу да из­бег­ну да та­кву књи­жев­ност и та­кве љу­де из­ло­же пре­зи­ру. За­слу­жни, бли­ски вла­сти, би­ро­крат­ски пи­сци до­би­ја­ли су за жи­во­та са­бра­на и иза­бра­на (не)де­ла. Они дру­ги рет­ки, чак и ка­да су по­се­до­ва­ли ве­ли­ки дар и зна­ње, штам­па­ни су на пар­че, с ме­не на уштап (Ви­на­вер, ре­ци­мо).

За­тим, у срп­ској књи­жев­ној кри­ти­ци је кроз чи­тав XX век би­ло ма­ло са­мо­свој­них, об­да­ре­них лич­но­сти, по­го­то­ву по­сле Дру­гог свет­ског ра­та. Ма­ло је би­ло оних ко­ји су штр­ча­ли, као бе­ла вра­на, као Бог­дан По­по­вић, о ко­ме, ипак не­ма­мо илу­зи­је, као ни о Не­ди­ћу и Ву­ло­ви­ћу, Скер­ли­ћу. Одав­но је би­ло са­зре­ло вре­ме за пре­вред­но­ва­ње, још пред Дру­ги свет­ски рат. Тај по­сао че­ка нај­у­пор­ни­је, нај­све­стра­ни­је; оне рад­ни­ке ко­ји ће тај по­сао за­по­че­ти, вр­ши­ти и из­вр­ши­ти без­ин­те­ре­сно.

Кри­ти­ка ко­ја је пи­са­на ко­те­риј­ски, а ве­ли­ки је део та­кве књи­жев­не кри­ти­ке пи­сан на­кон што су ко­му­ни­сти оку­пи­ра­ли срп­ско и ју­го­сло­вен­ско дру­штво 1945. го­ди­не, ди­за­ла је у не­бе­са на де­се­ти­не и сто­ти­не пи­са­ца за­лу­та­лих у књи­жев­ност. То је на­мет­на књи­жев­ност: ве­ли­ки пи­сци те на­мет­не књи­жев­но­сти су на­ме­та­ни свим сред­стви­ма, а пре све­га, у про­гра­ми­ма, од основ­не шко­ле до уни­вер­зи­те­та. Ти про­гра­ми, ко­ли­ко зна­мо, још увек ва­же; пре­ма њи­ма се ра­ди. Још увек су у лек­ти­ри и Да­ле­ко је сун­це и Ко­ре­ни; а срп­ска по­е­зцја се, на Ни­шком Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту, за­вр­ша­ва са Ра­шом Ли­ва­дом! По­сле­рат­на ју­го­сло­вен­ска и срп­ска књи­жев­ност, огре­зле су у пар­тиј­ској усло­вље­но­сти, јед­но­у­мљу; нај­ве­ћи број пи­са­ца на­ме­ће ком­пар­ти­ја.

*

Има кри­ти­ча­ра ко­ји уоп­ште ни­су до­ра­сли то­ме по­слу, ко­ји не­ма­ју пре све­га ја­сну свест о ште­то­чин­ском де­ло­ва­њу би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти; за ко­је ће по­не­ки пар­ти­зан­ски пи­сци би­ти све­ци, а дру­ги про­ту­ве; док ће чет­нич­ки пи­сци сви од­ре­да би­ти зло­чин­ци.

Ни­че је ова­ко де­фи­ни­сао лаж: не хте­ти ви­де­ти оно што се ви­ди: свеједnо да ли се лаж зби­ла пред све­до­ком или без све­до­ка. У наш­oј књи­жев­но­сти има мно­го ла­жи – од по­чет­ка до кра­ја на­мет­ног ве­ка, има је и у XXI.

Бор­ба за исти­ну у срп­ској књи­жев­но­сти зна­чи су­ро­ву слу­жбу. За ту бор­бу тре­ба би­ти спре­мљен. За то је по­треб­на и сна­га и зна­ње и ду­шев­на ве­ли­чи­на!

Ми­о­драг Мр­кић не ла­же, ма­да по­не­кад де­лу­је као да је за­ро­бље­ник из­ве­сних за­блу­да и пред­ра­су­да, и то баш оних ко­је же­сто­ко кри­ти­ку­је…

Мр­кић, чи­ни нам се, има из­ве­сна пре­ду­бе­ђе­ња, ко­ја спу­та­ва­ју. Пре­ду­бе­ђе­ња ко­ја чо­ве­ка по­не­кад по­ву­ку да од­лу­та. Ни­че у Ан­ти­хри­сту пи­та: по­сто­ји ли из­ме­ђу ла­жи и убе­ђе­ња уоп­ште не­ка су­прот­ност?

Та­мо где има пре­ду­бе­ђе­ња не­ма пре­вред­но­ва­ња.

Ка­да Мр­кић кри­ти­ку­је три ви­те­за ре­ста­у­ра­ци­је, ре­ста­у­ра­то­ре (1. ре­ак­ци­о­нар, уче­сник, при­ста­ли­ца об­на­вља­ња по­рет­ка ко­ји је ре­во­лу­ци­јом обо­рен; 2. струч­њак за об­на­вља­ње ста­рин­ских умет­нич­ких пред­ме­та, на пр. сли­ка, ки­по­ва, згра­да и сл.; 3. об­на­вљач, по­пра­вљач, ус­по­ста­вљач), пи­та­мо се, ни­је нам ја­сно: о ка­квој је ре­ста­у­ра­ци­ји и ре­ста­у­ра­то­ри­ма реч?За­што Мр­кић из­бе­га­ва да ма­кар по­је­ди­не ви­те­зе ре­ста­у­ра­ци­је оп­ту­жи за де­ка­ден­ци­ју?

Ни­че зна да су и до­бар бог и ђа­во из­ро­ди де­ка­ден­ци­је.Мр­кић се че­сто по­зи­ва на ђа­во­ла као на не­ка­кав ар­гу­мент и на сво­ју књи­гу о ђа­во­лу.

Мр­кић их оп­ту­жу­је да су при­ви­ле­го­ва­ни слој, као и фа­ри­се­ји и књи­жев­ни­ци, у вре­ме Но­вог за­ве­та, и на­па­да их не­тр­пе­љи­во­шћу и мо­жда мр­жњом пр­вих хри­шћа­на?

Мр­кић ипак не­ма до­вољ­но хра­бро­сти, не кри­је да се бо­ји тзв. жи­вих Шек­спи­ра.

При­род­но је и ра­зум­но ка­да пи­ше са из­ве­сном иро­ни­јом о чи­ну хра­бро­сти јед­ног Тол­сто­ја да кри­ти­ку­је Шек­спи­ра, да до­ка­зу­је да Шек­спир ни­је ве­ли­ки пи­сац…

Мо­ра се ре­ћи: Мр­ки­ће­ва књи­га Пре­вред­но­ва­ња по­кре­ће мно­го то­га, не са­мо о ак­те­ри­ма Мр­ки­ће­ве кри­ти­ке, не­го и са­мог Мр­ки­ћа, и срп­ске књи­жев­но­сти XX ве­ка. Срп­ској књи­жев­ној кри­ти­ци не­до­ста­је је­дан Бран­ко Ла­за­ре­вић ко­ји је сво­је есте­тич­ко уве­ре­ње из­ра­зио ова­ко: Ста­ра је му­дрост да жи­вот про­ла­зи и да умет­ност оста­је. Умет­ност као из­раз жи­во­та оста­је као ап­со­лут­но, док жи­вот ко­ји је ства­ра од­ла­зи и ула­зи у дру­гу до­ме­ну ре­ла­тив­но­га…

__________________________

  * Г(ој­хлин) Ј(уни­ор), „При­ме­ри Мр­ки­ће­вог иза­зо­ва: Три ви­те­за ре­а­ста­у­ра­ци­је: ЛИР­СКИ ПА­ТОС, РЕ­ТО­РИ­КА, ПРИ­КРИ­ВЕ­НА ЦИ­ТАТ­НОСТ. СКИ­ЦА ЗА НЕ­НА­ПИ­СА­НЕ ОГЛЕ­ДЕ О ДО­БРИ­ЦИ ЋО­СИ­ЋУ, МИ­О­ДРА­ГУ БУ­ЛА­ТО­ВИ­ЋУ И МА­ТИ­ЈИ БЕЋ­КО­ВИ­ЋУ“, Су­зов­ски лист: Идентитет (Београд), 1–2 (2007), За­ве­ти­не, 70–83; ода­бра­ни од­ло­мак 81–83; (на­слов и под­на­слов – при­ре­ђи­ва­чев).