ДВОЈНИК МИТА (Његош и САДА) / Миодраг Мркић

(одломак из управо штампане књиге)

(Његош и САДА)

Мит и смрт

            Мислим да је неки допринос овог рада, ове књиге, демитологизацији. Допринос растерећењу и колективном и јединкама које живе, слободно рецимо, под тиранијом националних митова.

            Више својих књига сматрам да су књиге де-митологизације нас и нашег времена. Међу њима Прилози за биографију Ђавола, Прилози за био-графију Бога, Голешка богиња, Превредновање, Есејистичка ода Пуцњу у говно, Трансцедеnтно савршенство сигнализма и друге.

            Говорећи о демитологизацији, можда говорим са неким мало(грађанским) гневом без научног ми-ра, смирености. На то ми даје право дух есејисте и дух МОМ-а – бога критике.

За почетак из богате литературе и о миту и о смрти, бар нешто лексиконски наведимо да олак-шамо неким читаоцима разумевање демитологи-зације па и смрти.

Рецимо, истина је митскија од мита и Његоша не треба митологизирати.

Но, ево бар нешто O миту. Мит: „Прича, пре-дање“, „света прича“, „представа наивне свести“, „релативно неразвијене свести човека првобитне заједнице“, „слика међусобних односа“, „некри-тичност архаичног човека“, „слабо познаје границе могућег“, итд.

„Ни цивилизовано човечанство није без својих митова. Прво сазнање о миту истовремено је и разбијање мита... Одлучан прекид са наивним прихватањем традиције.“

Овде завршавамо са навођењем из лексикона о миту, да бисмо колико толико били уверљивији у раду.

Сада ћемо лексиконски нешто рећи о смрти, и то са филозофског станововишта, будући да је и Његош у том умовању о смрти, па и својој.

Смрт са филозофског, митолошког, религиоз-ног, естетско-уметничког, етичког... „Спознајна оријентација“. Наводимо мисли да читалац може евентуално лоцирати Његошеве мисли о смрти.

Право говорећи, можда је важније шта смрт мисли о нама а не ми о њој. Ко је у целој ствари субјекат а ко објекат? Могли бисмо рећи да је смрт демутација од живог и интелигибилног у неживо и распадање елеменaта материје. Она је регресија из високо организоване материје живог и материје која мисли у неживо. Можда је важно питање „живости“ неживог.

Наравно, није важно шта ја мислим овде и сада о смрти, но важно је шта мисле они за које је Његош знао и за које је могао знати. И ево једног броја навода: „Смрт је само одељивање душе од тела“ (Платон). Платон каже и: „Смрт је највише добро јер се управо помоћу ње душа може потпуно уздигнути до чисте крепости“. Епикур: „... Према њој можемо бити равнодушни, јер док постијимо ми — нема смрти, а кад дође смрт, тада више нема нас“. Хришћанство смрт тумачи „као казну, после-дицу прародитељског греха“. По Хегелу „Смрт је највиша уопштеност до које допире појединац“.

Наравно, можемо ређати изванредно атрактив-не мисли о смрти које се крећу у простору између идеализма и материјализма. Но, ево и Ничеа: „Умри у прави час: много их умире прекасно, а понеки умре и прерано“.

Ја не знам, можда сам закаснио за прави час, он је прошао. Не знам прави час.

Да ли је Његош умро у прави час? Не знам како стоји ствар са бесмртницима и часом њиховог умирања. „Материјалисти остварују бесмртност душе“, али идеалисти говоре о „духу, апсолутном духу, активном уму, трансцедентном ЈА... „Прак-тични ум...“

Мој ум овог трена је радостан зато што верује да је Његош умро не протестујући против... Чега?

                 

            Ја злу свакојем гледам право у очи.

            У писму Книћанину, како се честo наводи, Његош каже: „Само је обмана убитачна и за људе и за народ… Ја злу свакојем гледам право у очи“. То каже Његош који се међу осталим „злом свакојем” суочио са својим скором смрћу. Ето, и ја хоћу да гледам злу националне митoлогије право у очи. Знам да сам кратковид.

            Сви народи имају своју митологију, па и о себи. Вероватно је додатак тој митологији и наука XIX века. Извесни романтизам у вези са ослобађањем (од туђинске власти) има и наука, па и Јован Цвијић, и други.

Мислим, сада је време демитологизације...

Сада многи из литерарне естраде, национално-бићевито „чојство и јунаштво“, кад говоре чак и о Његошу, испотежу из неког свог комплиментбука (књиге комплимената за удварање), по једно десе-так комплимената за Његоша и у вези са Његошем, суперлатива који више личе на апсолутни суперла-тив (граматичка категорија - сто пута најбољи).

Бардови „националног бића, зле коби и усуда“ немилосрдни су у похвалама, па и са апсолутним суперлативом. Па да - уз апсолутне вредности иде и апсолутни хвалоспевац болно-лирско-драмски-епски забринут за „трагику националног бића не-беског народа“. Ето, нека жртва тог суперлатива из комплиментбука њиховог је и Његош. Мит на мит. Метамит. Двојник мита...

Део шизоидности времена. Да га приметимо, ако га не можемо зауставити.

Но, ево бар нешто из тог комплиментбука: „Велика врата“, „Светилиште српске писане речи“, „најњегошевскији и најнадахнутији“, „најоданија и најлирскија“, „најсложенији и најзамаштанији“, „блиста“, „бесмртни владика“, „умна и витешка Црна Гора“, „наш највећи песник“, „најумнија српкиња“. „Свеукупну трагичност и узвишеност људског бивствовања“, „бездан вечности“, „угрозимо сваку величину и лепоту“.

Сваки од ових ставова заслужује слагање и неслагање, али „Свеукупну трагичност“... И сâм Ње-гош би се бранио својим стиховима уз помоћ Игу-мана. Пазите – „свеукупну“. Шта ће Шекспир, Гете...? Народно стваралаштво, Илијада, Махабхарата...

Да се „огребу“ уз величину Његошеву са „ду-бокоумним“, бомбастим, сладуњавим фразама које подразумевају: „Лепо ли оно рече, да се прича и приповеда“.

Треба јасно да кажем да сваки има право да каже шта хоће и како хоће о Његошу. Итекако знам да великих радова има у Његошевој биобиб-лиографији. Но, они нису предмет овог кратког рада. Будући да знам да постоје ти радови, као и о Бори Станковићу, ја избегавам да пишем и о Његошу и о Бори. Стицајем околности, објавио сам два краћа рада о Његошу у Савременику.

Ето, овде, дирнут по ко зна који пут смрћу младог Његоша, па и временом садашњим, нешто ћу рећи о демитологизацији Његоша и народа у нашем САДА.

Дође ми жао што нисам специјалац за апсо-лутни суперлатив, када читам комплиментбук о Његошу. Но, на моју жалост, захваљујући неким уредницима и ... дате су „МОЈЕ“ неке славопојке о неким писцима.

А ја, шта мислим? Ја мислим да је Његош већи но што говоре комплиментбуковци самоуправно-несврстани – национално бићевити. Ја мислим да је Његош оно што говоре људи од мере, са чињеница-ма, без лепоречивости, која се може употребити и употребљава и злоупотребљава од ходајућих каравана које негују бирократије свих времена...

Не, сада је овде тема демитологизација.  

Његош и смрт

            Један други Петровић, Вељко Петровић, у песми Учитеља Његошевог, Сарајлије: „Смрт на мејдан изазвао саму, / најпослије се и са њоме огледао“... „Кроз гроб сами у вјечност спровела!“

            Стиче се утисак да је у дугој болести песника и филозофа изазвала смрт на мегдан. Но, ево у нашој демитологизацији, ево цитата-сведока.

            Његош саопштава Петру Маринковићу 22. августа: „Ја нијесам још оздравио, али сам се добро поправио. У мојој болести ја сам и о смрти по-мишљао, него ова мисао нимало мени није нашко-дила, но шта више, зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења, или лако путовање из свијета у свијет и причисљење бесмертноме лику и вјечно блаженство. Ја се тада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га пред-стављам, по његовом величанству, за духа превели-чественога, премилостивога својим тварима.

Ја сам душу човеческу представљао на неки тајинствени фокус, која, како се раздвоји од тије-ла, сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашег вјечног живота и блаженства на небесима. А наше јадно тијело, што је? Угоштеније и попирани-је земаљскога гада, глибина од које се гади, праши-на са којом се вихорови ругају и играју, њом бистре источнике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затамњују. И великог чуда, колико ми ово ништа-вило љубимо и колико нас интересује! Тијело је много ништавије но цклени суд, дај буди изломље-на стакла купе каљави чифути и поменути трговци, те ји продају, а наше тијело без душе ни за шта не служи.

Досадих Вам. Но, то је крива доброта Ваше душе коју сте ми открили. Хиљаду сам совјетника имао од како сам се разболио, но сам се највише Вашег совјета држао, и данас се највише држим, јер сам видио из дубине познанства и благородне душе истјече. Неки су ме совјетовали да ништа не мислим. Како ће човјек живјети, а не мислити?

Збогом, господине Маринковићу. Буди ми здрав и весео, и не заборави Твојим драгим воспоминанијем".

Франческо Карара каже за Његоша, његов изглед: „Дуге црне косе и брада окруживаху бледо и смршало лице, очи му беху мутне и умртвљене, глас мукао са тешким дисањем, сеђаше, а сâм себи беше тежак“.

Видимо чињеице које су митскије од мита националног, од мита који можемо видети и као неки вид самоодбрамбеног механизма површних и немоћних у разним облицима дубинско/динамичких духа-душе индивидуалног и колективног бића.

Познато је да постоји огромна литература о смрти. Можда је и литература о животу маскирана литература против смрти... И антрополошки, и ре-лигиозно, и мистично, и уметничко, и песничко...

Да, смрт. Тешка метафизичка трансцеденција спрдачине. Негодује читалац на ово спрдачине, и нека негодује...

А Његош?

Благо томе ко довијек живи,

Имао се рашта и родити.

И он у сфери своје мистике, у победи над смрћу:

Нека буде што бити не може

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Нек пропоје пјесма од ужаса. 

И бива још увек оно „што бити не може“ – његова победа над смрћу која је остварена и тиме што је „пропевала пјесма од ужаса“.

Да од ужаса чињенице људске смрти и његове смрти.

Читалац (неки) сада мисли и на тубитак ... Говоримо овде и сада само о Његошу, поети који је на брду – реалнометафизичком брду. О Његошу који је „више у царству духовах“, где су

Смијешна својства наше земље

Пуна је лудијех променах

Његош живи, траје, дела, у тим лудим проме-нама. Он који је више у „царству духовах“. И у све-му томе, Његош зна да „цијели ови беспореци/по поретко некоме сљедују“.

„Умна сила торжествује. Упркос свему, па и Његошевој учености, он је избегао дах књишкос-ти. Његов геније даје топлину и драж оригинал-ног доживљаја и открића. Мисли које говори и које ми мало неодговорно цитирамо... Зна, осећа да „васкрсења не бива без смрти“. Дакле – смрт рађа живот. Смрт духа и даха великог посвеће-ништва подразумева и грехе и искупљење... Дубоко осећа закон дијалектике – јединство супроптнос-ти. Широко потврђујемо стихом о свету: „Он је состав паклене неслоге“. Дакле, структура, компо-зиција „паклене неслоге“. Инспирацију и потврду за тај „состав“ итекако налази у свом животу и простору. Не ширимо тему у неким апстракцијама у нивоу тубитка.

Да се и ја умешам, неумесно и неодговорно, замишљајући Његошеве дане.

Не(биће) је биће; акаузалност има узрок; смисао бесмисла и бесмисао смисла; моћ немоћи; Празни-на Пуности, Пуност Празнине; нада и процветало безнађе; и есхатолошко има своје есхатолошко.

Но, Његош је „наредан смрти“. „Све што бива и што може бити“ Његошу није непознато. „Што год дође, ја сам му наредан“. Дакле, и сопствена смрт. Све. Висока апстракција. Све, па и смрт, којој је Његош наредан.

„Торжествује умност“. Нека Његошева апст-ракција висока – Не(битка), Не(бића), Апсолута, апсолутног духа... Реално-метафизички обогаћена русизмом „торжествује“. Углавном је читао литера-туру на руском. Оскудица појмова у филозофији која је код нас неразвијена. Да, та умна сила „торжествује“ – свечано влада и као да се слави победом.

Шта може бити митскије од таквог Његоше-вог здравља, вођења државе и цркве, онакве какве су биле, и чињенице да је написао и објавио оно што је написао и објавио, и уз то, учио неколико језика и прочитао, вероватно, на стотине књига.

Живео је у датој Црној Гори степена развитка и специфичних услова. Врхунски се самообразо-вао и болестан и болан пропутовао.... Дакле, није пристајао да живи у заблуди и у самообмани у ту-битку и Не(битку). Смртном болешћу мучен, није упао у конфекцијске резигнације фолклорног хришћанства о судбини. Сможденог тела и духа као птица - „душа; дух... способан да општи са боговима и ступања у више стање свести“. Птица упрљана катраном стварности људске... Он, поета, „на брду“ – сусретишту неба и земље... вечности, мировања.

Он види... Види и књигу. Јесте – његови поду-хвати око Књиге, штампање својих књига, сведоче о дубоком осећању цивилизацијске реалности. Грдне књиге су написане о књизи... Историја књиге... Књига данас и њен живот, конкуренције...

Заиста је, за мене, Његошево залагање за књигу, и своје књиге, митско. Његов геније је осећао ду-бину смисла симбола књиге - „свемир, liber mundi i liber vitae... Мудрост светих списа... Потрага за изгубљеном речи... Учитељ народа... Творна суп-станца... Листови – сва бића у свемиру...“

Тај и такав дух симболике и стварног смисла уносио је Његош у Црну Гору. То је заиста нешто митско. А „реалност је митскија од митског“. Нека наша парафраза.

Његошу не треба митологизација, апсолутни суперлативи, јер његов живот је митскији од мита.

Легло митова, брлог митова се у самоодбрани заједнице претвара у узвишене идеале. Као, на при-мер, узвишени идеал „верност жене, љубе“ и многе друге чији је циљ да прикрије суштину полног мо-рала, полне тираније, полних девијација којих има код свих народа, као антрополошко својство чове-ка. Каква верност, када се удала, јер није имала за кога другог, удала се у чувену породицу, у чувено братство, чувено племе... за горску вилу (хомо-сексуалца). Рађала се деца коју у суштини није волела јер није ни мужа волела... Сурови закони... Каменовање... Но, останимо на наговештају.

Наше време је значајно за демитологизацију Црногораца. Најбоље се види на ширем плану у односу према Косову. Обилић... Вук Бранковић... Његош...

Својеврсни процват криминала са неком мре-жом и крвне освете, криминал, тајкуни, мафије...

Мит о ширини и широкогрудости се руши и у разним видовима културе. Питање језика, нације, школских програма ... Чудо. Мали језици у свету нестају, а наш се множи. Ћифтинска национална за-гриженост. Наравно, и то има поред социјалних разлога своје дубоко динамичке психолошке разлоге, па и дуал-унитарна жаришта.

Сва националистичка, политикантска писанија о Његошу и његовом делу је нешто пратеће кроз векове за сва велика дела, за атипичне писце.

Све то што говоримо је својеврсан допринос демитологизацији и Његоша и народа и држава. Демитологизација доприноси истинском животу дела и писаца. Чак и избегавање тумачења дела (Горског Вијенца) у коме се говори негативно о Западу. Сигурно да се у свему томе у националној митологији налази и известан романтизам етно-лошки који је био оправдан у националном ослобо-ђењу. Уклопити Цвијићеве типове у кланици Другог светског рата и последњој кланици и криминал у којем сада живимо увек на путу у срећну будућ-ност.

 Сва антрополошка негативна својства припи-сују се, наравно, супротној идеологији а сва пози-тивна својој идеологији. Узимају се маске идеоло-гије. Ибеовци су комунисти, а и ови што их прога-њају су комунисти, титости. А титоизам је вид рестаурације који је погодовао и разним типовима.

Ништа митско не видим у томе што је Његош на Ловћену, а Бранко на Стражилову. Пирамиде су зидане, и египатске и Маја. Његоша и Бранка свако време употребљава за своје потребе. Не цитира се Коло Бранка Радичевића и слике Запада у Горском Вијенцу. Наше време је време пирамида Дафине. То су наши данашњи Ловћени и Стражиловâ.

Рецимо општепознату ствар. Постоје општа антрополошка својства у развитку човека. Постоји степен развитка и специфични услови. Етнолошке нијансе нису статична категорија... Језик и разлике...

Наравно да митови итекако функционишу. Де-латни су у међуодносима људи једне нације са другим нацијама у свим видовима живљења, па и у питањима рецимо полног морала, бракова, живота и смрти...

Суштинско раскринкавање митова о нацијама, да кажемо грубо, доприноси суштинској срећи.

Несаопштивост ужаса од смрти. Ништа. Упркос генијалности људских умова, мислим да постоји несаопштивост мисаоног, маштенског, осећајног и вољног. Дакле, „кућа бића“ (Хајдегер). Несаопшти-вост и чињеница умирања Његоша. Несаопштивост и у ученој самоодбрани Његоша у писму Маринко-вићу. Несаопштивост и упркос чињенице: „Аз, да-нас умирају“*). Ужас од генијално-дечје примитивне језе од смрти, ништавила, пусте Пустаре Празне Празнине у којој нема ништа, па ни самог Ништа. Осећати ту Тишину Ништа у Његошевим годинама су ужаси плачни самосажаљења. Тренуци изазива-ња на мегдан и саму смрт како пева Његошев учи-тељ. Самосажаљевање, плачни јецај немоћи која се претвара у моћ над смрћу – комплекс свих догађања око тога. Чега?!

Ја ударам у зид физиологије осећања, маште, мисли, воље. У зид вере, мистике, филозофије, соци-јалног. У зидове сва три нивоа апстракције – само-битка, тубитка и Не(битка). Да, у целу ствар се меша писац Трансцедентног савршенства сигнализма, Прилога за биографију Ђавола, Бога и Голешке богиње.

Јесте – физиологија, биохемија, мисли, осе-ћања, маште и воље болесног и умирућег Његоша. Наравно, физиологија, биохемија и снова Њего-шевих болесног од туберкулозе. Физологија тела као попришта свих биохемијских, физиолошких збивања, који се пројектују у сновима.

Снови Његошеви и његове генијалне мисли о „не мислити“ о „жени“. Генијалне, јер их просто, једноставно, доводи у везу са болешћу, младошћу, чињеницом смрти.

Кад говорим о сновима, онда мислим и на њихово евентуално тумачење на начин на који сам тумачио снове у Трансцедентном савршенству сиг-нализма и понегде у другим кљигама, као, на при-мер, у Прилозима за биографију Ђавола или у тума-чењу сна Богислава Марковића у књизи Двострука парабола. Бити леп и мртав...

Његош и смрт других. Нема тих осећања у исповести Маринковићу. Као да поуздано дели свој „политички ангажман“ од смрти, па и своје. Друге гурнути у то што описује као смрт.

Сигурно да границе свести о смрти видимо у биохемији и могућности утапања у интелигибил-ност микро (ћелија, ген...) и још дубље у неор-ганско које има своју „свест“.

Снови које је Његош сањао... Но да не вређам дух Његошев мојим умовањем о смрти у систему умовања у књизи Сфера последње мистике *).

У свету трача о Васељени, Апсолуту..., у свету од Старих Грка... мудраца Истока... из свих време-на, да кажемо грубо, наш Његош је сачувао досто-јанство. Није упао у пуко оговарање Не(бића), Апсо-лута. Сачувао је достојанство озбиљног трагача ЗА ИСТИНОМ. Трагача који не показује љутњу и немоћ пред „тајном над тајнама и опет тајна“, чак ни љутњу због своје „судбине“, неизлечиве болести.

Скидање омота са Небића. Кроз више мојих књига бавим се трачарањем, оговарањем Апсолу-та, Бога и Ђавола, Васељене, Тишине, Празнине, Ништа, Не(бића)... бавим се скидањем бар омота. Иронично-гневни, мој ћифтински старачки дух, ево, стиди се пред смиреним достојанством болног Његоша који је завршио живот у четвртој децени-ји. Тананост и дубина Његошева О Не(бићу) пос-тиђује моју брбљиву, неспретну мисао, усплахирену због чињенице смрти. 

Његош и САДА

            Његош беатификован, причислен... за свеца... Проглашење Његоша за свеца ништа не кошта. Уз громогласне апсолутне суперлативе. Професио-нални национални бардови који награде „возе у колицима“ по највећем нашем визионару Радоју Домановићу. Болно-реторски лиричари естрадни погодни за све режиме, као и естрадни свеште-ници православни који верују у „судбину“ раде на проглашењу Његоша за свеца да се „огребу“ уз то са својом дубокоумношћу и забринутошћу за „злу коб националног бића“...

... Да, можда дани Његошеви „као филозофија истраживање и начин живота“. Заиста, Његошева „љубав према мудрости“, „Његошево упућивање у тајне филозофске“. „Академије Његошеве“, али без митова.

Путовао је Његош, али не као митски херој, но као мученик кога ја третирам за аутентичног, „прок-летог“, „уклетог“ песника. Велики мислилац... И ге-нијални писац... Дела писана у дијалошкој форми... „Проналажење одговора на изазове савременог света“.

Скуп филозофа у Атини... Највеће интересо-вање изазвао је немачки филозоф Јирген Хабермас са предавањем „О глобалној влади и космопо-литизму“. Како су новине приказале, то предавање изгледа да оно нема везе са филозофијом. Дневно-политичка тема Немачка и Грчка са неким гњава-жама о „демократским законима“ и „о демократији народа као носиоца политичке воље“. Изгледа нека „филозофска“ пројекција специјално-ратовске идео-логије која се и конкретно удвара Грчкој која грца у окрутној борби интернационале капитала који се бори и за уједињење Европе и разним финансиј-ским смицалицама, па и бомбардовањима, и модерним ратовима као видом привреде, крваве.

Замишљам, имам право да замишљам и у духу демократије и слободе Старе Грчке (али не за робове...) и модерних јавних схватања слободе: Са каквим бих сладострашћем на том, 23. светском конгресу филозофа у Атини слушао Његоша који чита делове из Горског вијенца о Западу, о Млечи-ћима. Чита им танане лирске филозофије о систему Запада и Света. Права лирска филозофија... Чита, чита и без трунке мита, бљесак истине које је жу-дан данашњи свет у замаху духа интернационале капитала, рестаурације, у замаху духа бирократских мистификација на нивоу Глобалног села чији је прљави детаљ Скуп филозофа у Атини 2013. годи-не, и ево, овде, у визији осветљен духом Његоша из Горског вијенца.  

---

*) Стих из наше средњевековне поезије.

*) Огледи о поезији Мирослава Лукића

____________

С А Д Р Ж А Ј

ДВОЈНИК МИТА (ЊЕГОШ И САДА)  

(Петар Петровић Његош) .................................................   5

ДВОЈНИК ЈЕДНОГ ДВОЈНИКА / ФРАГМЕНТИ

(Богислав Марковић)  .......................................................  49

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ У ТАМНИЦИ ХАИКУ ДУХА

(Мирослав Тодоровић) ....................................................  75

УПРКОС СВЕМУ, КВАНТНА L’ART POETIQUA

(Мирослав Лукић) ............................................................ 101

ЕСЕЈИСТА МИОДРАГ МРКИЋ .................................. 125