Спашавање слова из дубине Белине / Миодраг Мркић

Спашавање слова из дубине Белине

            Можда сам мало изненађен, ако то није знак моје заблуде, што неки од сликара или теоретичара сликарства није написао обимнији рад о Белој књизи. Наравно, ника-да није касно. Ево, већ видим неког сликара, теоретичара ликовног, у некој белини духа поноћне самоће и њене белине како продире у тајне Белине. Бела књига колико је песничко дело, толико је и ликовно и скулпторско. Можда треба замерити а архитектама, музичарима, играчима итд.

Наравно, белина није занемарена у изучавању. И мода, и одевање, и тен, и... Но, имам право као аутор, да у заносу обузетости темом, мислим и осећам да је у Белини, у Белој књизи, срж, бит, Не(биће). Без те обузетости – дивне заблуде, неопходне, нема искрене и дубље интерпретације било чега, а поготову белине и књиге. Коначна бесконач-ност Апсолута и њена бескрајна крајност има место за све.

Песник Мирослав Тодоровић има стихове у Потоњој верзији:

Између сазвежђа речи у просторима

Олујне белине обриси савршене песме.

Дакле, у „олујној белини” су сазвежђа речи” и савршене песме”. Ми смо хтели да мало завиримо у та  сазвежђа и те песме.

Мислим и да музичари имају шта да траже у „олујној белини” Миливоја Павловића. У „олујној белини” Беле књиге има хармоније, акорда, математичке музике.

Звонко Сарић, приповедач, у Укротитељима, каже: „Белина папира се церека”. Значи – психологија и психијатрија „белог папира” постоји. 

Мирослав Тодоровић каже и овај стих:

ИСПИСАНИ лист Слова ишчезава у дубинама белине.

Ми смо се осећали при писању овог нашег рада о Белој књизи као да смо спашавали слова, речи, мисли које су ишчезле у дубинама Белине. Да, да ли смо „спасили” оно што је најбоље, тешко је рећи и, као што се каже – није на нама да судимо. Смелији и млађи ће дубље ронити у тамама Белине и ко зна шта ће све спасити још од Тишине, Празнине, таме Белине.

Дрско смо смели, док се Белина тајном тајне бели... Импресије и експресије гена Белине...

Накнадна читања литературе

(Одбрана од кочења мисли, маште, осећања...)

            Ја не пишем студије. Ближи сам субјективном но објективном. Неки су склони да моје радове називају сту-дијама. Као и сви људи, и ја тежим истини, истиноносности.

            Како пишем? Ја не користим литературу о неком делу. Та литертура би ми сметала, отприлике као што ми смета у неком смислу ако познајем аутора о коме пишем. Већ сам негде написао да ја тешко повезујем човека о коме пишем са његовим делом. Познавање литературе о неком писцу, његовом делу, би ми сметало; провоцирало ме, одузимало би ми оригиналност, а можда би ме и нервирало.

            Ја прво напишем рад о неком делу, некој теми, па онда узмем, ако лако могу да дођем до литературе, лите-ратуру о том делу, о тој теми, да видим шта су други рекли и шта мисле.

            Ето, захваљујући извесној мојој лењости и лењости и неуредности других, ја сам управо када сам завршавао са прекуцавањем рада Тама Беле књиге Миливоја Павловића  дошао до критика о Белој књизи које су се појавиле по изласку Беле књиге, или касније.

            Са извесном радошћу препознавао сам „своје” идеје у тим критикама. Иста запажања, као моја, код оних који су писали о Белој књизи и, наравно, различита запажања. То што је заједничко је самоникло, или је доживело кристализације за ово време од кад је књига објављена. Сигурно је да сам ја у то време читао понеки приказ, неку вест о Белој књизи.

            Можда ме држи извесна расута способност да се уживљавам. Ја често видим себе у нечему: дрвету, у биљци, животињи, камену, другом човеку. Идентификујем се са живим и са мртвим. На граници болесног, ја се целог живота уживљавам, идентификујем, индукујем. Некада то и намерно чиним, али најчешће ми мисао  склизне и ја онда видим себе у нечему, некоме. Тако је било и са белином и Белином, и са странама Беле књиге и целе Беле књиге. Можда је у мени неки живи дух практичног пантеизма, спонтаности, да је „све у свему” – дух Ја-Бог, у свему и неки Тао. Неко мистично природно људско расплинуће, потпуно расплинуће у све. Јер, изгледа, ми смо Све Све је Ми.

Није било тешко уживети се у Белу књигу у мојем контролисаном расулу духа, у извесном губитку его гра-ница. Распршити дух у пустим пустарама празне празнине беле Белине.

Сећам се: после једне моје спектакуларне, а не по живот опасне саобрачајне несреће, дуго сам имао темпе-ратуру 37,5⁰ Ц... Једном сам доживео будан као да сам неки етерични бог, ваздушасти. Гледао сам однекуд одозго ситне људе у природној величини и сажаљевао их. Био сам етеричан, а свест ми је била целовита људско-божанска. Можда је то била последица мог искреног и практичног сусрета са смрћу, а и моћ уживљавања... Самоодбрана од Ништавила, самоодбрана можда и од „Белине...”

Ја сам у Белини, ја сам Белина – ја говорим о себи, свеједно што нас је песник сигналиста Белином и књигом сатерао, намамио у замак Белине, лавиринт метафизичког бескраја тајне тајне и опет тајна.

Критика Белине, белина критике са...

(место закључка)

Даћемо известан ’преглед’ критика Беле књиге – „Терета ћутања”, „литерарног и паралитерарног садржаја”, „тишине”, „непрегледне белине”... Све то у време „Гутембергове га-лаксије на измаку”.

Књига са „многобројним значењима”... „Павловић деско али верно одсликава домаћу књижевно-културну ситуацију”, ситуацију „где су јеловници наше најчитаније књиге” (ВИБ) „Бела књига отворено дело”, њен „галактички систем”... Она „тражи дијалог”; „буни се против лажних читалаца и брзопотезних критичара”. Књига „гласног ћутања”...

„Експлозија нетакнуте белине”... Истиче се „социолошко, па и политиколошко становиште” итд. Синтагме брзог информисања.

Но, ево неколико цитата из Репортера (29.12.11983):

„Бела књига привлачила је добијајући. На почетку је деловала као шок, али се касније видело да се њена значења не исцрпљују у ’цакологији’. Тумачења су ишла у ројевима. У новинама је објављено 40 приказа, углавном похвалних. Радио-Београд и Вјесник у сриједу организо-вали су поводом ње округле столове. Телевизија Београд ју је напала. „Како се један писац почетник усуђује да на бели екран емитује проблематичан сплет знакова и значења”.

И даље, у том смислу.

Поставши демон дана, Бела књига продавала се изнад свих очекивања. Доживела је два издања, иако јој је цена за оно време била доста висока.

„Како нам данас говори Миливоје Павловић, те инте-рвенције у Белу књигу – парадоксално! – нису рушилачке већ градилачке. Руши се, додуше, понека предрасуда о писцима и писању, али се на другој страни добија много више”. „Писање може бити колективно прегнуће. Затим, незавршеност дела не мора бити његова несрећа. Писац и читалац нису увек два антагонистички распложена света. Није пишчево само да пише, а читаочево само да чита. Заменом ових улога добијају се врло занимљиви резул-тати. Семантичке наслаге дела се проширују, а ’поруке’ (емисије) устостручују”.

„Многи Павловићеви читаоци – охрабрени поверењем које он има у њих – касније су преписали и послали му оно што су записали у ’Белу књигу’. Други су то, у фраг-ментима или целини објавили у листовима и часописима, трећи у књигама. Разуме се, све под својим именом. Тим поводом не води се, нити ће се икад водити спор око ауторства”.

„Део тог занимљивог материјала, насталог разрађи-вањем и обогаћивањем Павловићеве почетне идеје, ускоро ће бити објављен у књизи Црно на белом. Из ове несва-кидашње антологије, у којој угледни академици и есејис-ти, заједно са књижевним почетницима славе и величају непатворени живот, посежући за најчистијим озареностима игре, издвојили смо прегршт прилога”.

Ми ћемо издвојити известан број тих прилога и критика, и кратко их коментарисати или само навести.

Можда је општа слика тих критика, мишљења, у томе што се, углавном, истиче социолошки смисао, конкретно друштвени и политички смисао. Ретко ко види неке смис-лове мистике, метафизике, па рецимо и филозофске. Иако се то види, види се више у наслућивању.

Први је Душан Матић са једним социјалним виђе-њем: он налази место Белој књизи међу књигама без те-жине. „Књига ћутања”, „говорљиво ћутање”. Код Матића се примећује извесно варирање староиндијске идеје да је „најбоља употреба речи апсолутно ћутање”. Види идеју књиге у белом. Он више бело узима у колоквијалном смислу: „боја иде”; „сутра”, „сутра које неминовно дола-зи”. Наравно, очекивало се више и дубље од њега, и није се очекивало да подсећа на себе из 1930. године.

Већина је, као и Матић, под неком пресијом да буде атрактивно дубокоуман. Вероватно су више доживели књигу као „штос” естетски, поетски, као ексцес; „случај”. „Слу-чајева” је било доста у то време.

Божидар Шујица је, можда несвесно, са задњим стихо-вима песме: „Ићи напред / И погинути је ићи напред!” – у понорима смисла белине 300 страна.

Доста њих иде на „фазон”, „фору” у метатекстовном надовезивању на Белу књигу.

По Предрагу Матвејевићу, Бела књига је „најмање заморна”; „одмара се у њеној белини”; „није сувишна”.

За Драгишу Драшковића је „злослутна са својих 300 чистих страница”. Наравно, мене узбуђује ово „злослут-на”...; можда сам ја у белини Беле књиге развејавао таме злослутности....

Занимљиво је и нејасно иронично: „Писац се није повео за утицајем”; „нема никакве филозофије! Никакве лажне или манифест какве друге психологије”; „није никаква херметичка литература својствена кукавичким духовима” (Зоран Станојевић).

Заиста, рецимо, духови су били узбуркани, били су не конфекцијски „случајеви”. И ово што смо до сада издвојили говори о томе.

Јовица Аћин говори о „семантици ћутања” и „значењу ћутања”.

Занимљиво је мишљење Ласла Варге: „Сматрати авангарду за лудост, то истовремено значи признати да је свет, таакав какав је, савршен”.

За мене као тумача Беле књиге значајно је мишљење Benediktusa Shcwartza (очигледно, добро скривен псеудоним) који провоцира у мени драматику писања, стварања есеја-критике: „Књиге се читају; покушај класификације...; књиге које не разумемо...; непријатно кратке и непријатно дуге књиге..., књиге које су запалиле свет и књиге које је свет запалио..., књиге које читамо како бисмо у њима нашли и оно што хоћемо и књиге који се плашимо”.

Нити сам се уплашио, нити сам много примећивао да Бела књига нема слова, речи.

Из извесних мишљења провејава идеја о произвољ-ности тумачења Беле књиге. Ја нисам схватио Белу књигу као простор за произвољности. Ја сам се чврсто држао њене основне теме, и споредних тема. Мислим да се мој однос према њој уклапа у оно што каже

Др Драшко Ређеп: „Веома успешно смо стављени пред текст белине, пред питање ћутања”. „Велики страх од ти-шине”; „чиста спонтана провокација”; „простране странице овог тома”.

Дакле: Белина, ћутање, тишина је оно што ме спонтано провоцирало у „пространим страницама”.

Но, наставимо наше кретање кроз својеврсну ревију нашег (не)знања, ревију сујета, псеудоучености, срачуна-тих ефеката. Наша стандардна критика болује од књиш-кости, клишеа, неоакадемизма. Болују млади критичари од стар-малости, ране окошталости.

Заиста, ово што се десило у животу критике поводом Беле књиге Миливоја Павловића, било је својеврсно про-ветравање духа друштва. То је било значајно, јер је дело било младог човека. Мислимо да и дан-данас Бела књига има ту моћ да покрене, проветрава. Баш се то десило у овом случају.

Мирољуб Тодоровић као родоначелник сигнализма показује у свом прилогу озбиљност и дубину, као и Миливоје Павловић у манифесту Беле књиге од 20 тачака. Но, о томе смо опширније говорили у почетку нашег рада.

Томислав Цветковић, за нас веома занимљиво заврша-ва песму На крају: „Ћутање / ћутаћу / завештано”.  Мислимо да у овом нашем раду веје нешто од „краја” и „завештања ћутања”.

Ништа мање није ми блиско ни осећање Беле књиге у Елегији белине Крстивоја Илића:

Елегија белине: као посвета мудрости и

Небу;

Бела мисао истргнута из крила анђелу –

Галебу!

О, та празнина којом се призивају дух и

Тело.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Једном ће тајна муња све речи да

Устрели,

Остаће само предео без знака, отворен

Видик бели.

Колико пута тежњом за немим, болним

Криком.

 - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - 

За белим обиљем ума: жена, стихова и

Ружа.

Пре сваке историје, у свему, чиста белина

Спава.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Табаци успомена, и снова, на дну

Тамнице – лира.

Па зовем белу вечност, у нежном, белом

Складу,

Да слуху врати јасноћу, да песми врати

Наду!

            Извесну занимљивост суштински има и идеја Радо-мира Смиљанића: „Обрисана... Бела књига”.

            Борба (14.09.1974) доноси приказ: „Поглед кроз Белу књигу” Видана Арсенијевића.

            Занимљив приказ, за мене пре свега, јер сам мишље-ња и односа према књизи сличних мојим: „Онда сам узео да је ишчитавам, и то чиним, ево, четврти пут, од корице до корице”.

            Предговор, одштампан на обе стране једног жутог и поговор, на обе стране једног плавог листа, знам већ наизуст. „Она је, дословно, бела књига. Копка ме, више него после читања ма које друге, шта је њена ПОРУКА”.

            Арсенијевић приказује предговор (Преамбулу) Берислава Косијера и поговор Мирољуба Тодоровића, и каже: „Држим да Павловићева књига даје повода СВИМ тумачењима. Она се може негирати или поздравити. Она је бунтовна колико и несмислена, речита колико и нема, изазовна колико и невредна пажње. Њена величина или ништавност ствар  су читаоца”.

Ми управо мислимо да не баш СВИМ тумачењима, јер ипак је тумач ограничен темом дела.

Студент (31.101974) даје приказ Беле књиге Миломира Краговића – Гласна ћутања Беле књиге. Сâм наслов наговеш-тава неки дубљи смисао. Мисао из наслова је блиска староиндијској мисли (често се приписује Тагори) коју смо већ цитирали. Критичар Краговић говори о „провокацији” књиге, о „егзистенцијалним питањима”; о „новом креатив-ном односу”... Посебно издвајамо ово мишљење Краговића: „Бела књига није пошалица у времену свакојаких мисти-фикација; није књига-штос, ни књига-гест, ни духовито манипулисање папиром, ни покушај једног волшебног обмањивања, ни ругалица, ни чин без поруке. Бела књига, признајемо, ван очекивања има много универзалније координате које се, иначе, не наслућују маргиналним констатовањем њене појаве.

Та разуздана, оплемењена белина, оцртава, можда, неке визионарске путеве речи; сва је од наслућивања, безобзирна у иницирању, гласна у сопственој ћутњи, ванвременска по начину саопштавања, комуницирања.

Шта говори ова бескрајна ћутња?

Да ли је то књига излаз, демистификација, симбол ове туробне технолошке ере”.

Краговић и даље квалификује књигу: „Књига-истина, књига-протест..., књига-тајна, која се тумачи на небројене начине..., књига-грешка..., књига-упозорење?”

Право говорећи, ове квалификације Краговићеве ме одушевљавају. Ове констатације чине да се човек не осећа усамљеним, депласираним у осећању ћутања. Белине Беле књиге. Павловићева књига је највише „књига-тајна”. Ево, и ја и Краговић, и сви ми хоћемо да откријемо ту „тајну тајне и опет тајна”. Вероватно да сам пре почетка писања о Белој књизи прочитао овај Краговићев оглед, сигурно је да не бих писао о њој. Занемео бих. Моја надахнутост би издушила опијена овим речима Миломира Краговића, речима истине.

 Краговић даље каже: „У ствари, речи су у самом подтексту белине, невидљиво зраче неком чудесном сна-гом”. Ето, и нехотице мој рад о Белој књизи као да је само докусурио Миломира Краговића.

 Или, Краговић констатује: „Бела књига је ослобођена помодарских поимања, она суштаствено уноси чудан не-мир, разбија неке клишетиране форме опхођења, врцаво задиркује, онако безазлено чиста, доводи нас у искушења, као да јој је погрешка саставни део заштитиног знака”.

Већина оцењивача иде на феноменално, манифестно, а не на есенцију, Не(биће), на метафизичко. Краговић говори и о Не(бићу): „Шта ако Бела књига заврши у неком пепелишту: разбуцана, ижврљана, прецртавана, упрљана? Како објаснити такве случајеве протеривања белине, света који је гласно најављен у неомеђеном белом простору универзума”.

Човек се осећа као да ми је Краговић све речи из уста узео: „Препоручујемо садржину, укажимо на грешке списатељеве, поуке које следе и завршимо медитацију у поводу ове књиге”.

Или: „Иако смо у први мах склони да устврдимо: пред нама је књига-блеф, књига-лаж, без ослонца на реално перципирање света, без маштарија”.

„Бела књига Миливоја Павловића нема уобичајени почетак, ни крај, то је и роман и песма, и одломак из дневника, и сатирична прича и афоризам, и све оно што у датом тренутку читалац пожели да буде”.

„... Застрашујућим простирањем белине која је, у овом контексту, многозначна. За један број читатељства – драга књига, смело-духовта”.

„За један број снобова – књига живота!”

У Пољима, у броју 263/81, објављен је есеј: Семантичко писмо Милана Буњевца. У том есеју ми је блиска научна озбиљност третирања Беле књиге не као „фазона”, форе”..., ексцеса естетско-сигналистичког. „Догађај сезоне, изазива плодоносне и јалове неспоразуме”... Буњевац, да би био јасан и приступачан у научности и тумачењу Беле књиге, говори о Знаку у простору – Калвиновој причи из Козмикомика: „ ...Јер ми, данас, кад кажемо ’знак’, одмах мислимо на нешто што се разликује од нечега, а у то време није било ничега што би се разликовало од било чега, нити је било оруђа који би се знак могао направити, нити чула којима би се знак могао перципирати...” Заиста, за мене узбуђујућа мисао коју ја видим као нешто што тумачи Белу књигу Миливоја Павловића: „Није било ничега што би се разликовало од било чега...” Ја сам се, наравно, и други пре мене, и после мене ће, дрзнуо да уђем у срж тог неразликовања на некој тами микро нивоа мешања традиције и савременог, и да нађем свет пун тана-них разлика а и грубих разлика... Умесно је упоређивање свеске и Беле књиге.

Буњевац, наравно, и даље теоретише о знаку, „чистом” знаку, и боји се да се не мисли да је „љубитељ јевтиних парадокса”. О томе да се „нема шта” прочитати (по неким мишљењима).                    

            Буњевац говори о предговору и поговору, и о 300 бе-лих страна „по неком застрашујућих, по неком провока-тивних поспрдних страница”. Наравно, те странице су све то и много што/шта.

            „Бела страница није више само подлога, већ сопствени део знака” – каже Буњевац. Он сасвим умесно и опширно говори о теорији знака, комуникацији. Ми сва та својства знака налазимо у традиционалној симболици, преко које смо највише тумачили Белу књигу Миливоја Павловића. Можда би Буњевац могао бити одређенији када је у питању знак – кôд у вези са комуникацијом у песништву (уметности и у животу). Шематизам знака у уметности не важи, јер, рецимо, има више врста симбола..., па и индивидуалних симбола.

            Мислим да су, ипак, предговор и поговор ти мета-текстови и паратекстови, у крајњој линији, споредни. Упра-во, они су толико значајни као и у свакој другој беле-тристичкој књизи. Тим паратекстовима Буњевац мало више посвећује пажњу. Но, изгледа да је то нужно, јер треба „убедити” читаоце. Треба их ослободити естетског, поет-ског, шока. Као што је нужно објашњење да беле странице Павловићеве књиге нису као и странице неке свеске. Оне су симбол, знак, кôд... сигнал (подсигнал).

            Добра је Буњевчева сумња у Читање које је у свету осумњичено пре седамдесет година.

            Сигурно је да је овај рад Буњевца, иако је мој рад настао много касније, мој рад о Белој књизи тумачи теоријски. Рецимо: „Значења нису у белим страницама, него у нама”. Рецимо и у традиционалној симболици коју ја користим за тумачење Беле књиге, користим традицио-налну симболичку структуру, супстанцу 300 страна књиге као симбола. Наравно, Буњевац добро истиче социјали-зацију природе у стварању симболичког изражавања, симболичке супстанце различитих врста. Он добро исти-че разлику између „листа хартије као инертног природног предмета...” и његове симболичке структуре у Белој књизи и уопште. Можда недостаје његовом раду неко шире објашњење у решавању „спора” традиционалне симболике и сигнализма... увођењем митског, архетипског.

„Да би беле странице функционисале као знак, неопходно је било да буду постављене у један контекст саме књиге, пре свега, који својим предговором и својим поговорм, назнаком имена аутора, наслова, издавача и године издања, остварује разлику и открива интенцију комуницирања...”

Можда је то било потребно. Али се много тражи актуелни социјални смисао, који ја никако не поричем, као што не поричем општељудски, друштвени смисао, реално-метафизички смисао. Неку обузетост есенцијом, Не(бићем), као и егзистенцијом, манифестним. Наравно, ми то двоје не одвајамо као што се одваја у средњем веку, или као што чине филозофи. „Одвајамо” манифестно и есенцију ради боље разумљивости, па и разумљивости Беле књиге. Дакле – манифестација есенције.

Никако не споримо да је Бела књига и „протест против одређене издавачке делатности”; да је „побуна против одређене ’дискурзивне’ цивилизације”.

Можда је моменат да овде кажем, слично ономе што сам рекао у вези са Краговићевим огледом, да сам читао темељно овј оглед Буњевчев пре писања мог рада, ссигурно бих у многим деловима занемео, јер Буњевчев оглед би ми одузео речи.

Његову озбиљност у приступу потврђује и ово: „Скупова има безброј, али празан скуп је само један”. Заиста, он даје неке математичке наговештаје тумачења духа и времена, метафизике Беле књиге. Тим духом сам, можда првенствено био обузет у овом мом раду. Но, завршимо са цитатима: „Тиме се још једном, ко зна који пут, као у каквој логич-ној демонстрацији која се служи редукцијом до апсурда, потврђује неопходност заједништва у кôду и контексту, да би се саопштила било каква информација, да би се пренео било какав садржај, ма колико тај кôд био несавршен, ма колико то заједништво било непотпуно.

Њему ће ваљати да се пренесе из једног чудног реда у други, из вербалног реда у визуелни ред покрета, у којем је, такође, сваки чин општења социјално обележен... Исто-времено, на изглед лишена сваког, па према томе и сва-ког социјалног контекста. Управо та економичност средста-ва омогућава да се доспе до ’најхладнијих’ слојева света личности, ослобођеног свих елемената који су споредни с обзиром на нашу намеру.

Упркос свим својим несавршеностима, остаје још увек најсавршеније средство споразумевања и нема изгледа да ће у далекој будућности моћи бити успешно замењен, свиђало се то нама или не. И за критику језика, уосталом, употребљавамо језик.

... Ништа друго до управо и опет тај несрећни и незавршени и извикани језик... Не значи ли то онда да овакви гестови, као што је Павловићев, или као што је Салин, депласирани и непотребни, или можда смешни? Нипошто. Они управо својом парадоксалношћу указују на условност и на саму природу комуникације, провоци-рајући размишљање. У том смислу су они, али само у томе, итекако драгоцени”.

Можда бих се мало спорио око овога „само у томе”, као што сам се и спорио у овом мом раду. Но, упркос свему, осећам неко јединство мога и овога рада (моје нескромно осећање). Осећам, као што често осећам, да ме је аутор (Буњевац) покрао, иако је писао пре мене. Вероватно, то је похвала њему и Белој књизи као предмету нашег заједничког естетског и поетског интересовања.

*

            Мој рад о Белој књизи Миливоја Павловића има извесну аутономност – говори претежно о митском, архетипском, мистичном, нетафизичком... у Белој књизи. Свој рад више доживљавам као есејистичко дело, а мање као студију, на-учно. Овај део рада, под насловом Критика Белине, белина критике са... итекако доприноси научности, документар-ности. На крају, и то је у духу сцијентизма.

            Можда треба рећи да многи критичари нису пажљиво прочитали поговор Белој књизи Мирољуба Тодоровића и манифест Беле књиге (Пост скриптум) аутора Миливоја Павловића. Нису запазили оне делове где се говори о мета-физичности Беле књиге. Довољно је само да поново цити-рамо 16. члан Пост скриптума: „Бела књига је обећање жи-вота, могућност противљења ништавилу” и неке друге чланове. Можда и то непажљиво читање већине је знак, разлог за побуну Беле књиге, њену иронију и сумњу” (17. члан Пост скриптума).

            Ето, поручимо читаоцу да поново прочита Пост скриптум, Поговор и верујемо да ће му бити јасније зашто је овај наш рад о Белој књизи овако обиман и зашто управо има овакав садржај какав има.    ....             

      Извор: Миодраг Мркић: ТРАНСЦЕДЕНТНО САВРШЕНСТВО СИГНАЛИЗМА. - Београд: 2013. Аутрорско издање, 260 стр. - стр.; 215-227