АМБЛЕМ СИГНАЛИЗМА - ЛИКОВНО-ВЕРБАЛНИ МАНИФЕСТ ЗНАК СИГНАЛА

Обредни хлеб

Импресије

Стрелице у свим правцима - да збуне вампира, да не зна на раскрсници куд да крене. Кругови… Кормило, волан света - апсолута. Тајни знак, амблем, грб породице сигналиста… Сигнал сигнала многобојни. Све боје света… Медаљон. Заштитни знак. Амблем староиндијског постулата “Све у свему”. Знак динамичног диспаратног јединства - “јединства диспаратних феномена”; принципа који су у великој манифестацији. Круг. Глобалност великог села - Глобалног села, свемира, васељене. Ликовна синтетична слика јединства есенције, Не(бића) и манифестног, појавног. Знак у знаку - надзнак. Метазнак сличних, претходних.

Била једна грешка

Авај! Сигнал сигнала има једну грешку. Да - била једном једна грешка. И, та грешка… имала…, ишла… Није знала шта да ради… И једног дана…

Грешка се повремено јавља. Наопако се окреће. Пажљиво око и пажљиво уво за шуштање спектра боја је препознаје. Можда је моћ сигнал сигнала кормила у тој грешци. Дивна моћна неравнотежо структуре. Можда је она знак сигнала суштине… Ирационалне силе, за човека ирационалне, увек се отимају и као изненађење стварају од “грешака” системе, путеве хода. А путеви хода у свим правцима… Ћорсокаци људског кретања. Слепе улице. Сви правци и расплињавање и идентификација са “Све”, “Једно”. Зар није Бела књига манифестација тог губљења у Једно, у прапочетак таме Белине. Зар и Пуцањ… и Тама знака и Вукановићеве књиге не теже томе…

Авај, сигнал сигнала - рационализована Паукова мрежа. Узлажење - “продор у нову онтолошку раван…” преко свих 8 праваца. Осам “циљ иницијаната”, “ускрснуће”, савршени ритам. Четири стране света. Осам страна света… Неки народи имају 5 праваца у простору. Авај, “пробуђене и узнемирене свести модерног сазнања” (Фуко). Сцијентизам…

Сигналу сигнала, ликовни крику пред “модерном свешћу сазнања”.

Екстремно згуснути ликовни манифест. Окултна, амајлијо, талисману. Програму “алхемије модерног духа”.

О лепото истине, дивна грешка.

Као звучни амблем

Сигурно да наш дух забавља и идеја како би изгледао овај амблем сигнализма као “звучни амблем”, “највећи амблем” сигнализма. Како би се изразила његова звучна сигналистичка енергија. Мислимо да би због и ради сигналистичког, рецимо, “светог тројства” ВВВ можда била добра нека мешавина апсолутне и програмске музике. Есенција и егзистенција. Наравно, рецимо уобичајено, сигнализму “није страна та проблематика”. Познати сигналиста и писац књига Свет у сигналима, Беле књиге и Књиге о химни Миливоје Павловић је компетентан за амблемску звучност сигнализма.

Митски, архетипски и…

Сигнал сигнала. Амблем - знак, знамење, обележје сржи покрета… Симбол. О, емблему - украсни уметку нашег времена, нашег стваралаштва. Знаку планетарности понекад занемарен. Слико - споменицо, одликовање, ордену.

Заиста - зашто сигнализам нема неку установу награде? Повеља са амблемом сигнала. Светска сигналистичка награда. Она би била награда која би прелила чашу награђивања нашег времена. Дошло би до мутације смисла награде.

Медаљисти предлажите. Нек траје сигнал сигнала - медаљон-велика споменица. Медаљон знака дубљег смисла и вредности нек виси о врату родоначелника и сигналисте света. Бреме дубљег смисла. Омча будућности и трагова у тачки НЕСТАТИ. Или, у Песми ни о чему (дела Мирољуба Тодоровића) и у крсту који је иза “Ах” и у после кога је Белина. Или, у тамама пустих пустара празне Празнине беле Белине (радови Слободана Вукановића). Или у “А” (дело Марине Абрамовић)…

О, грбу, испиту, проверо. Да ниси грб, свети знак-амајлија Проповедника на брду Копросу (Миодраг Мркић У тами знака 2), талисману егзистенције…, таме из пре Пре и после После. Срце тајног писма са мистиком и митологијом новог доба како открити у теби више и дубље, твоје принципе поетске - открити твоју алегорезу.

Твоја слика и “натпис” (инструкцио) су јасно-нејасни. Стални, општи симболу. Сплету и жаришту симбола. Претходнице твог општег утиска су сведок дубоке укорењености у прошлом, у пећинском, у праискону.

Микроцосмос Хyпосцхонриацус, алхемијски текст из XВИИ века. Индијски колут од шкољке, из XИ века. Четири стилизована јарца, симбол Еа - Оана (сумерски). Кàба (… географска тачка најближег сусрета Бога и човека). Симбол кола постојања (храм у Конараку). Кукасти крст који образују четири жене… (сумерска керамика из В миленијума пре н.е.). Тезејев лавиринт (фирентински цртеж из XВ века). “На полеђини кинеског огледала из раздобља Хан… оса свемира уравнотежена напетост између круга којим је описано - небесо, истински свет - и спољњег квадрата - земља, царство привида и одраза”.

Можда је највише у прећутном дијалогу, ирационалном дијалогу сигнал сигнала са овом кинеском творевином из раздобља Хан. Зар сигнализам на свој начин не тражи “осу свемира”, “уравнотежену напетост”… Зар се и сигнализам не “напреже” да разазна “царство привида и одраза” и “истински свет”, Не(биће), есенцију. Бар ми видимо сигнализам у томе, па и сам сигнал сигнала сигнализма - његов заштитни знак.

Можда је сигнал сигнала знак који штити од заблуда уваљујући нас у бездане нових заблуда.

Шаре постојања. Шаре ћилима. И наших и светских. Жудње да се продре у корен дрвета живота. О, сигналу сигнала са летећег ћилима куд летите?!

Будимо “приземнији”. Сигнал сигнала - “точак среће за предсказивање судбине… вечито коло добре и зле коби…” (Италија XВИ век).

Сигналу сигнала - печату времена. Лично - општи. Печат извесне неизвесности. Печат - “ауторитет; моћ; посед; индивидуалност; такође тајност…”, сигнал - печат…, тајна.

Претрпана прегледност

Бело… жуто… зелено… црвено. Амблеми, грбови, амајлије, талисмани, медаљони…

ПР­ВА КЊИ­ГА О ПРЕ­ВРЕД­НО­ВА­ЊУ У СРП­СКОЈ КЊИ­ЖЕВ­НО­СТИ

Г(ој­хлин) Ј(уни­ор)*

ПР­ВА КЊИ­ГА О ПРЕ­ВРЕД­НО­ВА­ЊУ У СРП­СКОЈ КЊИ­ЖЕВ­НО­СТИ

Објављено у најновијем тематском броју књижевног
часописа Браничево, 1-4/2012, стр. 75-78)

[Мој Шек­спир и увре­да части]

… Мој Шек­спир и увре­да ча­сти. – Ако је Тол­стој ма­е­страл­но до­ка­зи­вао и „до­ка­зао“ да Шек­спир ни­је ве­ли­ки пи­сац, он­да ни ме­ни не тре­ба за­ме­ри­ти што ја до­ка­зу­јем да Ћо­сић, Бу­ла­то­вић и Бећ­ко­вић ни­су ве­ли­ки пи­сци? Али ја (мој Ђа­во) је до­ка­зи­вао и до­ка­зао да сам ја пи­ска­ра­ло, шкра­ба­ло, про­ту­ва. Бо­га­ми до­ста сам до­ка­зао и да сва­шта се го­вор­ка… Но Тол­сто­ју је ла­ко би­ло на­па­да­ти Шек­спи­ра ко­ји је жи­вео пре ње­га не­ко­ли­ко ве­ко­ва. Мо­ји Шек­спи­ри су још жи­ви. (Ми­о­драг Мр­кић, Пре­вред­но­ва­ња, Фе­никс, Бе­о­град 2002, 64)

*

Пи­сци ко­је у сво­јој књи­зи Пре­вред­но­ва­ња М. Мр­кић оспо­ра­ва, на­па­да и по­ку­ша­ва да до­ла­же да ни­су ве­ли­ки, на­жа­лост је­су, за­и­ста, ве­ли­ки пи­сци тзв. но­ви­је срп­ске би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти. Ни­су они је­ди­ни, на­рав­но, они су, ка­ко Мр­кић ка­же – ис­ту­ре­ни.

Ако је Мр­кић сво­ју књи­гу пи­сао да би до­ка­зи­вао ка­ко спо­ме­ну­ти ни­су ве­ли­ки пи­сци, сле­де­ћи при­мер Тол­сто­ја, он­да ту има ви­ше не­чег дру­гог, не­го пре­вред­но­ва­ња.

Мр­кић би био ра­зу­мљи­ви­ји да је ви­ше по­све­тио па­жње ка­ко је уоп­ште мо­гу­ће да до­ђе до пре­це­њи­ва­ња и ис­ту­ра­ња по­је­ди­них пи­са­ца, да је за­ро­нио ду­бље у су­шти­ну ху­ма­ни­зма и де­мо­кра­ти­зма срп­ских пи­са­ца XX ве­ка, у су­мрач­ну зо­ну до­ми­на­то­ра, на­ред­бо­да­ва­ца, са­у­че­сни­ка и при­у­шни­ка. Да је био до­след­ни­ји и ма­ње ис­кљу­чив. Иде­о­ло­шки ис­кљу­чив. Да је дао и из­ве­стан до­ка­зни ма­те­ри­јал за сво­је тврд­ње. Ре­ци­мо, ка­да је реч о Ћо­си­ћу, мо­гао је да ана­ли­зи­ра ро­ма­не Да­ле­ко је сун­це и Ко­ре­ни, као при­мер три­ви­јал­не ли­те­ра­ту­ре, што је ина­че – ка­ко сам ре­че – већ чи­нио као про­фе­сор књи­жев­но­сти за мно­ге ге­не­ра­ци­је сво­јих уче­ни­ка. Мо­гао је и да под­врг­не кри­ти­ци кри­ти­ку о тим де­ли­ма срп­ских би­ро­крат­ских кри­ти­ча­ра? Што он то не чи­ни, ми­мо свог оби­ча­ја? Јер на­пи­сао је низ књи­га о ре­ла­тив­но не­по­зна­тим пи­сци­ма, пе­сни­ци­ма и про­зним пи­сци­ма, уло­жив­ши си­лан труд и вре­ме.

То што су три апо­стро­фи­ра­на пи­сца ши­ро­ко по­зна­та, што пу­бли­ка то­бо­же зна њи­хо­ва де­ла, ни­је ва­љан из­го­вор да се не уђе у ар­гу­мен­то­ва­ни­је до­ка­зи­ва­ње. Ка­да се не по­на­вља, Мр­кић је као кри­ти­чар за­ни­мљив; али у не­ким тре­ну­ци­ма зна да за­дре­ма као и Хо­мер; или да чак и до­бро­на­мер­ног чи­та­о­ца на­ве­де у не­до­у­ми­цу. Нај­ту­жни­је је кад је не­до­сле­дан; а ни­је под­сти­цај­но ни ка­да ре­ла­ти­ви­зу­је свој по­ку­шај и на­ум (пре­вред­но­ва­ња).

Кад Мр­кић ова­ко пи­ше: Ја као пи­сац у ду­ху есе­ји­сте, у свом ду­ху, го­во­рим о про­бле­ми­ма пре­вред­но­ва­ња. Тај дух под­ра­зу­ме­ва и из­ве­сно бе­ле­три­стич­ко „ту­ма­че­ње“ те­ма, пред­ме­та.

И ов­де, као и оста­лим сво­јим књи­га­ма, ви­дим свет у не­ким сен­ка­ма ма­те­ри­ја­ли­стич­ке ди­ја­лек­ти­ке.

На­рав­но, чи­та­лац то мо­же узе­ти и као ана­хро­ни­зам, чак и као не­што за жа­ље­ње, као не­до­ста­так осе­ћа­ња ре­ал­но­сти прак­тич­не фи­ло­зоф­ске ствар­но­сти. Или, мо­же узе­ти као „по­ли­тич­ку не­зре­лост“…

До­бро­на­мер­ни чи­та­лац мо­же ви­де­ти ову књи­гу као вид „чи­та­ња“, „ви­ђе­ња“, „учи­та­ва­ња“, ин­тер­тек­сту­ал­но­сти, ме­та­тек­сту­ал­но­сти, па­ра­тек­сту­ал­но­сти… Или, мо­же ви­де­ти мој рад и као ма­ни­фе­ста­ци­ју дру­штве­ног до­стиг­ну­ћа: „Плу­ра­ли­зма ми­шље­ња“, „то­ле­ран­ци­је“, „де­мо­крат­ских сло­бо­да“, „сло­бо­де лич­но­сти“ итд. Ниг­де ни­сам про­чи­тао да „плу­ра­ли­зам ми­шље­ња“ ис­кљу­чу­је ди­ја­лек­тич­ко-ма­те­ри­ја­ли­стич­ко ми­шље­ње.

Или, про­сто, мо­же се ова мо­ја књи­га ви­де­ти као тру­ћа­ње из­ла­пе­лог стар­ца, уса­мље­ни­ка, скри­бо­ма­на, гра­фо­ма­на… (5).

Кад та­ко пи­ше, у све­сти чи­та­о­ца оста­не по­не­што ту­жно, тј. по­след­ња ре­че­ни­ца из ци­ти­ра­ног па­су­са. Сва­ка књи­га има сво­ју суд­би­ну, па и ова Мр­ки­ће­ва, ко­ја је ви­ше иза­зи­вач­ка. Ко­ја по­ку­ша­ва да про­би­је де­бео лед. Иако има та­кав на­слов, то ни­је књи­га о пре­вред­но­ва­њу.

За­што је то та­ко и за­што ов­де још увек ни­је мо­гу­ће пре­вред­но­ва­ње!

Од­го­во­ри­ти на ова пи­та­ња, зна­чи на­пи­са­ти но­ву књи­гу. На­мет­ни љу­ди на­мет­но­га ве­ка чи­не глав­ни­ну тзв. но­ви­је срп­ске би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти. Кри­ти­ча­ри не мо­гу да из­бег­ну да та­кву књи­жев­ност и та­кве љу­де из­ло­же пре­зи­ру. За­слу­жни, бли­ски вла­сти, би­ро­крат­ски пи­сци до­би­ја­ли су за жи­во­та са­бра­на и иза­бра­на (не)де­ла. Они дру­ги рет­ки, чак и ка­да су по­се­до­ва­ли ве­ли­ки дар и зна­ње, штам­па­ни су на пар­че, с ме­не на уштап (Ви­на­вер, ре­ци­мо).

За­тим, у срп­ској књи­жев­ној кри­ти­ци је кроз чи­тав XX век би­ло ма­ло са­мо­свој­них, об­да­ре­них лич­но­сти, по­го­то­ву по­сле Дру­гог свет­ског ра­та. Ма­ло је би­ло оних ко­ји су штр­ча­ли, као бе­ла вра­на, као Бог­дан По­по­вић, о ко­ме, ипак не­ма­мо илу­зи­је, као ни о Не­ди­ћу и Ву­ло­ви­ћу, Скер­ли­ћу. Одав­но је би­ло са­зре­ло вре­ме за пре­вред­но­ва­ње, још пред Дру­ги свет­ски рат. Тај по­сао че­ка нај­у­пор­ни­је, нај­све­стра­ни­је; оне рад­ни­ке ко­ји ће тај по­сао за­по­че­ти, вр­ши­ти и из­вр­ши­ти без­ин­те­ре­сно.

Кри­ти­ка ко­ја је пи­са­на ко­те­риј­ски, а ве­ли­ки је део та­кве књи­жев­не кри­ти­ке пи­сан на­кон што су ко­му­ни­сти оку­пи­ра­ли срп­ско и ју­го­сло­вен­ско дру­штво 1945. го­ди­не, ди­за­ла је у не­бе­са на де­се­ти­не и сто­ти­не пи­са­ца за­лу­та­лих у књи­жев­ност. То је на­мет­на књи­жев­ност: ве­ли­ки пи­сци те на­мет­не књи­жев­но­сти су на­ме­та­ни свим сред­стви­ма, а пре све­га, у про­гра­ми­ма, од основ­не шко­ле до уни­вер­зи­те­та. Ти про­гра­ми, ко­ли­ко зна­мо, још увек ва­же; пре­ма њи­ма се ра­ди. Још увек су у лек­ти­ри и Да­ле­ко је сун­це и Ко­ре­ни; а срп­ска по­е­зцја се, на Ни­шком Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту, за­вр­ша­ва са Ра­шом Ли­ва­дом! По­сле­рат­на ју­го­сло­вен­ска и срп­ска књи­жев­ност, огре­зле су у пар­тиј­ској усло­вље­но­сти, јед­но­у­мљу; нај­ве­ћи број пи­са­ца на­ме­ће ком­пар­ти­ја.

*

Има кри­ти­ча­ра ко­ји уоп­ште ни­су до­ра­сли то­ме по­слу, ко­ји не­ма­ју пре све­га ја­сну свест о ште­то­чин­ском де­ло­ва­њу би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти; за ко­је ће по­не­ки пар­ти­зан­ски пи­сци би­ти све­ци, а дру­ги про­ту­ве; док ће чет­нич­ки пи­сци сви од­ре­да би­ти зло­чин­ци.

Ни­че је ова­ко де­фи­ни­сао лаж: не хте­ти ви­де­ти оно што се ви­ди: свеједnо да ли се лаж зби­ла пред све­до­ком или без све­до­ка. У наш­oј књи­жев­но­сти има мно­го ла­жи – од по­чет­ка до кра­ја на­мет­ног ве­ка, има је и у XXI.

Бор­ба за исти­ну у срп­ској књи­жев­но­сти зна­чи су­ро­ву слу­жбу. За ту бор­бу тре­ба би­ти спре­мљен. За то је по­треб­на и сна­га и зна­ње и ду­шев­на ве­ли­чи­на!

Ми­о­драг Мр­кић не ла­же, ма­да по­не­кад де­лу­је као да је за­ро­бље­ник из­ве­сних за­блу­да и пред­ра­су­да, и то баш оних ко­је же­сто­ко кри­ти­ку­је…

Мр­кић, чи­ни нам се, има из­ве­сна пре­ду­бе­ђе­ња, ко­ја спу­та­ва­ју. Пре­ду­бе­ђе­ња ко­ја чо­ве­ка по­не­кад по­ву­ку да од­лу­та. Ни­че у Ан­ти­хри­сту пи­та: по­сто­ји ли из­ме­ђу ла­жи и убе­ђе­ња уоп­ште не­ка су­прот­ност?

Та­мо где има пре­ду­бе­ђе­ња не­ма пре­вред­но­ва­ња.

Ка­да Мр­кић кри­ти­ку­је три ви­те­за ре­ста­у­ра­ци­је, ре­ста­у­ра­то­ре (1. ре­ак­ци­о­нар, уче­сник, при­ста­ли­ца об­на­вља­ња по­рет­ка ко­ји је ре­во­лу­ци­јом обо­рен; 2. струч­њак за об­на­вља­ње ста­рин­ских умет­нич­ких пред­ме­та, на пр. сли­ка, ки­по­ва, згра­да и сл.; 3. об­на­вљач, по­пра­вљач, ус­по­ста­вљач), пи­та­мо се, ни­је нам ја­сно: о ка­квој је ре­ста­у­ра­ци­ји и ре­ста­у­ра­то­ри­ма реч?За­што Мр­кић из­бе­га­ва да ма­кар по­је­ди­не ви­те­зе ре­ста­у­ра­ци­је оп­ту­жи за де­ка­ден­ци­ју?

Ни­че зна да су и до­бар бог и ђа­во из­ро­ди де­ка­ден­ци­је.Мр­кић се че­сто по­зи­ва на ђа­во­ла као на не­ка­кав ар­гу­мент и на сво­ју књи­гу о ђа­во­лу.

Мр­кић их оп­ту­жу­је да су при­ви­ле­го­ва­ни слој, као и фа­ри­се­ји и књи­жев­ни­ци, у вре­ме Но­вог за­ве­та, и на­па­да их не­тр­пе­љи­во­шћу и мо­жда мр­жњом пр­вих хри­шћа­на?

Мр­кић ипак не­ма до­вољ­но хра­бро­сти, не кри­је да се бо­ји тзв. жи­вих Шек­спи­ра.

При­род­но је и ра­зум­но ка­да пи­ше са из­ве­сном иро­ни­јом о чи­ну хра­бро­сти јед­ног Тол­сто­ја да кри­ти­ку­је Шек­спи­ра, да до­ка­зу­је да Шек­спир ни­је ве­ли­ки пи­сац…

Мо­ра се ре­ћи: Мр­ки­ће­ва књи­га Пре­вред­но­ва­ња по­кре­ће мно­го то­га, не са­мо о ак­те­ри­ма Мр­ки­ће­ве кри­ти­ке, не­го и са­мог Мр­ки­ћа, и срп­ске књи­жев­но­сти XX ве­ка. Срп­ској књи­жев­ној кри­ти­ци не­до­ста­је је­дан Бран­ко Ла­за­ре­вић ко­ји је сво­је есте­тич­ко уве­ре­ње из­ра­зио ова­ко: Ста­ра је му­дрост да жи­вот про­ла­зи и да умет­ност оста­је. Умет­ност као из­раз жи­во­та оста­је као ап­со­лут­но, док жи­вот ко­ји је ства­ра од­ла­зи и ула­зи у дру­гу до­ме­ну ре­ла­тив­но­га…

__________________________

  * Г(ој­хлин) Ј(уни­ор), „При­ме­ри Мр­ки­ће­вог иза­зо­ва: Три ви­те­за ре­а­ста­у­ра­ци­је: ЛИР­СКИ ПА­ТОС, РЕ­ТО­РИ­КА, ПРИ­КРИ­ВЕ­НА ЦИ­ТАТ­НОСТ. СКИ­ЦА ЗА НЕ­НА­ПИ­СА­НЕ ОГЛЕ­ДЕ О ДО­БРИ­ЦИ ЋО­СИ­ЋУ, МИ­О­ДРА­ГУ БУ­ЛА­ТО­ВИ­ЋУ И МА­ТИ­ЈИ БЕЋ­КО­ВИ­ЋУ“, Су­зов­ски лист: Идентитет (Београд), 1–2 (2007), За­ве­ти­не, 70–83; ода­бра­ни од­ло­мак 81–83; (на­слов и под­на­слов – при­ре­ђи­ва­чев).

Мото Прилога и Предлога / Миодраг Мркић

Путоказ

...«Понекада ми се чини: можда је Скерлић, пишући негативне критике о појединим нашим писцима (Милица Стојадиновић, Владислав Петковић – ДИС, Исидора Секулић…) више урадио но сви потоњи критичари пишући позитивне критике? Тако и Мирослав Лукић. Заоравши бразду превредновања у нашој литератури, првенствено антологијом “Несебичан музеј”, као и пратећим есејистичким књигама- које су настајале током рада на састављању антологије српске поезије 20. века (“Уметност маховине”, 2003;“Нечиста Србија I, 2006; “Послодавац Кеопс I, 2006; и “Рушење дућана лажи”, 2006), Лукић је – што није прихваћено ни у књижевној ни у најширој јавности, из врло разумљивих разлога – писао најотвореније о томе како је издаја стигла у Русију, и другде, и овде. Лукић није опевао ђаволе који долазе, он их је раскринкавао и писао више о ђаволима који одлазе. Овај писац је идући трагом великих спавача долазио до вредних открића и до разлога за превредновање. Раскринкавао је лажове и удворице,саучеснике и приушнике, доминаторе и наредбодавце, децу страве; указивао на пакао српске душе, на суштину хуманизма и демократизма. Лукић није наиван човек; знао је да донекле иде испред времена, поготову када је објавио изврстан роман “Доктор Смрт” (под псеудонимом). Лукић је жестоким речима насликао “Титоник” и “наш сури књижевни пејсаж”. Оглашавајући се из простора која је попала велика прашина и паучина…»


    Видети више: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/08/%D0%BC%D0%BE%D1%82%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0/