ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ (одломак)

(Одломак из најновије књиге Миодрага Мркића, која се појавила из штампе 9. фебруара 2013)

___

ОВДЕ НЕГДЕ ЈЕ КРАЈ ОВЕ КЊИГЕ …

Овде негде је крај ове књиге, а ту је негде и почетак нечег непредвидљивог. Ова књига невеликог обима је отворен систем за неке будуће покушаје, прегнућа и ауторе.
Надовезивање је често афирмативно, иако има укус елемената контрoверзности.
Лирско-есеистички “досије” Митровића о књижевноуметничкој судбини Мирослава Лукића писан је са великим одушевљењем, што сваки радозналији читалац може проверити, ако нема предрасуда према интернету, пошто је Митровићева књига публикована на светској Мрежи и доступна, као непрофитно (бесплатно) издање. Ни бог критике Мом, ни ја као носилац псеудонима Мома нисмо ништа мењали у Митровићевом рукопису…
Митровићева књига подстиче многа питања … У метатекстовности одговори могу бити безбројни… Ми смо се овде углавном бавили читањем оштећеног Увода пронађене књиге, илити Рукописа бога Мома; издвајањем цитата из књиге Митровића; поетиком изгубљеног рукописа посмодерног натурализма…
Умешаност паганског бога критике Мома у целу ову ствар била је неизбежна јер се ради о маћехинском односу времена и прилика према песнику, полиграфу Мирославу Лукићу. Цела ова згуснута митологизирана метатекстовна одисеја у којој је Одисеј дословно – Нико, тј. П е п е љ у г а  с р п с к е   к њ и ж е в н о с т и 20. века и прве половине 21. века – М. Лукић.
Не верујем у хришћанство, јер је још у 19. веку ушло у суштинску кризу. Верујем у присебност паганског бога критике Мома као и у присебност будућности.
Али, да ли они – богови пагански, богови хришћански, будућност, у нас, у мене, у покојне и живе, верују?
..
Можда де/мистификацији око Нађеног рукописа у соби ћоравој, рукописа бога Мома о делу једног српског писца – Мирослава Лукића доприноси и чињеница да Мирослав Лукић ради у библиотеци основне школе Михајло Петровић – Мика Алас. Библиотека се налази у углу зграде првог спрата. Има ту нешто тајанствено. На Г је и у углу има једна просторија – школска библиотека, која има нешто што би било нека ћорава собица – т а ј а н с т в е н а. Годинама навраћам код Лукића у библиотеку и увек свесно и несвесно хоћу да сачувам чаролију загонетности тог собичка за неке вечно тајанствене намене… И кад сам имао прилику да будем у собичку, да га назовемо т а ј а н с т в е н и м  к а б и н е т ом , ја сам некако избегавао да видим како изгледа, чему служи…
Тајанственост је собичак задржао, задржао је нешто од тајности алхемичарске лабораторије…
Собе тајних друштава из које се управља светом… Соба тајних исповести коју посећује и бог Мом. А песници су сами по себи нека тајна друштва. „Колективно биће” (Гете). „Девет Радоја Домановића у мени живи” (Домановић).
„Кад сам ја у питању више ме ништа не може изненадити” (Балзак)
Све ово о чему пишем верујем да доприноси психологији стварања и настанка књиге нађеног рукописа, дешифровања тог рукописа оштећеног; доприноси и упознавању духа и душе песника и полиграфа Мирослава Лукића.
Можда посебно демистификацији нађеног рукописа у ђоравој соби доприноси мисао самог Мике Петровића Аласа:
„Јединство диспаратних феномена”?
Можда је Мирослав Лукић најбољи пример у нашој књижевности, пример „јединства диспаратних феномена”?
Да, муке песничке, муке сазнавања највишег степена извесности и то кроз сазнавање структуре душе и њеног микро и макро статуса…
То сазнавање је каналисано Лукићевом религиозношћу.
Упркос мојим демистификацијама, Лукић остаје мистериозан својим животом, па и животом у библиотеци и собичку у њој.
Није на одмет да подсетимо да неки оцењивачи Кафкиног дела мисле да је на његово дело много утицала и архитектура Прага…
Нешто од тајности неког катедралног храма има са својим ћоравим собичком и библиотека у којој ради песник Мирослав Лукић. Неко старо седиште неког тајаственог задатка Вечности…
И у њој страдање песника; свеједно из којих и каквих разлога – есхатолошких или крајње приземних. Собичак чини у мојој старачкој машти и  п е с н и к а Лукића Неким п р в о с в е ш т е н и к о м  п р е в р е д н о в а њ а , па и превредновања самог превредновања у нашој уметничкој књижевности. Своју слободу богослужења песништву показује и везаност за истину, везаност коју видимо и у рукопису нађеном у ћоравој соби (бог Мом о једном српском писцу, о Мирославу Лукићу у којем и сâм бог критике нашироко под псеудонимом говори о њему). И овде жалимо што је рукопис оштећен и што га доносимо у фрагментима.
Верујемо да избор бога критике није случајан, иако паганац као да углавном пристаје на известан вид Лукићевог хришћанства који истиче под псеудонимом С а в а т и ј а И г. Митровића...
        (стр. 57-59 )
_________



Миодраг МРКИЋ Последња сфера мистике: Сабрани радови о Белатукадрузу (алиас Мирославу Лукићу)

Библиотека ZAVETINE My Opera  
Коло I : Канал ФИЛТРА, Књига 8
Издавач ЗАВЕТИНЕ, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1
Редактор и главни уредник Мирослав Лукић
Одговорни уредник Димитрије Лукић
Прво штампано издање, јануар 2011.
Тираж: 300 примерака
_________________ 

Ако сте заинтересовани да купите књигу ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ, може се то учинити преко Western uniona. Цена са поштарином је 20 евра. Пошаљите ми новац, ШИФРУ уплате и пуну адресу, а ја шаљем књигу авионом. 

           Иван Лукић, 180 309 Београд, Раковица,

улица Сердар Јанка Вукотића 1/13, Србија

моб. +381653006950 , мејл belatukadruz@gmail.com

   _______

Поручиоци из Србије новац шаљу уобичајеном поштанском уплатницом.

Цена ове књиге у књижарама је 1.400,00 динара.

Поруџбина директно од издавача телефоном

+381653006950 или мејлом belatukadruz@gmail.com

подразумева попуст 50% попуста

У случају недоумица, погледајте Дућан ЗАВЕТИНЕ – ЗЕЛЕНА КЊИЖАРА

https://sites.google.com/site/zavetine2012/services

 

___________

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41.09 Лукић М.

МРКИЋ, Миодраг, 1932–

Последња сфера мистике : сабрани радови о Белатукадрузу

(алиас Мирославу Лукићу) / Миодраг Мркић. – 1. штампано изд.

– Београд : Заветине, 2013 (Београд : Жиг). – 511 стр. : ауторова

слика ; 24 cm. – (#Библиотека #Заветине My opera. #Коло #1,

Канал Филтра ; #књ. #8)

Тираж 300. – Белешка о писцу: стр. 509–511. – Напомене: стр.

506–507.

ISBN 978-86-82255-12-3

a) Лукић, Мирослав (1950– )

COBISS.SR-ID 195917324

ZATRLI SE KO ŠARENI KONJI/ Mihailo MRKIĆ

MIHAILO MRKIĆ

P O R E K L O

(I)

Poreklo mojih predaka potiče od Peči, zvano mesto Dukađin. U Dukađinu živeo je Leka

Dukađin.

Leka je imao dva sina; Pavla i Gaša. Turci osvojiše Dukađin.

Pavle i Gašo ne hteše da prime Islam.

Pođoše u Crnu Goru. Kad su bili na Čakor, sedoše da se odmore. Gašo se pokaja i vrati se u

Dukađin i primi islam. Pavle ode u Crnu Goru, zaposli se kod gazde da služi.

Pavle je bio bele kose po prirodi, po tom ga meštani nazovu Bijeli Pavle.

U to vreme pada velika seoba Srba sa Kosova od zuluma turskog. U toj seobi bila je rođaka

Nemanjiča, trebalo je neko da je prati do Ercegovine. Pavle kao sluga potčinjen, njega odrede da

je prati. U međuvremenu Pavlov gazda pogine od komšije. Pavle, kad se vratio, gazdaricu našo

samu.Posle se skupili meštani da pričaju o tim događajima. U tom momentu izađe zec iz onog kamenjara.

Jedan od tog društva, sa štapom zamane da ubije zeca pa nije potrevijo zeca nego gazdu

Pavlovog.

(II)

Kteo da napušti, ali gazdarica nije dala. Nastavio život sa gazdaricom.

Pavle sa njom dobi sina Sčepana i druge (podatke nemam za ostale njegove sinove). Po Pavlu

se nazvaše belopavloviči.

Sčepanov sin Buba odvoji se od Sčepana i ostalih sinova Sčepanovih. Nastani se u Vržogrnci.

Sčepan ne znajuči đe je pošalje drugog sina da ga traži. Pronađe ga u trnjaku, naložio vatru

i ozidao kolibu. Kad se vratio, pita ga Sčepan nađe li ga. Nađok i vraži grm, veli onaj. Potom se

nazvaše Vržogrnci.

Buba dobi sina Milana, Milan dobi Nosaka, Nosak Petra, Petar Mališu, Mališa Zavišu, Zaviša

Miletu.

Mileta sa Novkom dobi pet sinova i jednu čerku. Sinovi: Risto, Lazar, Jovan, Todosije, Krsto.

Ćerka Stana.

Mileta prodao imanje u Vržegrnci, kupi u Lijroviči, tun je umro. Tu Novka, njegova žena,

ostade udovica sa petoro dece. Imanje malo. Reši da ode u Srbiju, pošto je u Srbiju imala sina od

prvog muža po imenu Đoko Markovič.

(III)

Đoko je živeo u selu Brestovik kod Smedereva. Novka je od kapitala imala kobilu. Reši se

da sa decom ode u Srbiju. Stvari natovari na kobilu. Prođe Javor, dođe u Brestovik. Te sa decom,

kod Đoka, sina od prvog muža. Tu se zadrže godinu dana.

Pošto su deca videla da kod polubrata nema mesta za budući život, napuste Brestovik. Nasele

se u Marine Kale kod Tulara. Tun im nije mesto odgovaralo. Dobiju zemlju u selo Kare, srez Dobrički,

okrug Toplički. Deca stigoše za ženidbu. Oženi se prvo Risto, pa Lazar, pa Todosije, Krsto

umre. Stana se uda.

MIODRAG MRKIĆ

874

Lazar se ožni Planom, ćerkom Petka i Velike iz sela Konjarnika. Prvo dete su dobili ćerku

Draginju, živela je dve godine. Onda su dobili sina Mihaila, pa Miloša, Milovana, Radosva, pa

ćerke Milosavu, Milušu i Milodragu.

Miloš i Milovan umrli su kao deca. Mihailo i Radosav doživeše duboku starost, kada ovo

pišem imam 91 godinu.

(IV)

Mihailo se oženi sa Rosom Milić, iz Kara, Cerkom Radovanovom i Janičinom. Sa Rosom

sam imao sedmoro dece, ćerku Spaseniju Senu, sina Jovana, ćerku Natu, ćerku Olgu, sina Miodraga,

ćerku Milanku i ćerku Stojanku. Jovo i nata su umrli kao deca u selo Kare. Jovan od tri i po

godine, Nata od dve. Cerka Olga umrla je od 14 godina u selo trnovče. Spasenja Sena ima ćerku

Snežanu, Milanka Pepicu, Stoja sina Dragana i ćerku Ivanu.

Služio sam vojsku 1926. godine u Beogradu. Po odsluženju odem na granicu tri godine. U

tom međuvremenu moj otac Lazar dobije zemlju u Drenicu, selo Trstenik, Kosovo.

Po povratku sa granice, odem u Drenicu gde je otac napravio kuću. Tu sam formirao domaćinstvo.

Po onom običaju i mogućnostima to je bilo pravo domaćinstvo i zadovoljstvo sve do

1941.

Nasta okupacija fašizma. Šiptari dobiše podršku od okupatora. Nastade bežanija i zulum.

Opljačkaše sve. Prinuđen terorom fašizma napustih Drenicu. Nastanim se u Prištini u svoju

kuću.

(V)

Uprištini sam teror fašizma izdržao do 1944, februara, osamnaestog. Napustim Prištinu,

uguraju nas u furgone voza istovare nas u Petrovac na Mlavi. Tu su nas sreli i bratski dočekali

građani Petrovca. Onda su nas rasporedili po sela, a moju familiju preuzelo selo trnovče. Došao je

Danilo Milojković sa kolima i utovario na kola i smestio nas u kuću njegovog rođaka.

Tu sam ja i moja supruga Rosa sa decom - Miodrag, Sena, Olga, Milanka i Stojanka - proveli

1944. i deo 1945.

Na Božić mi umrla Olga. Olgu su ispratili Leka, Mitar, Miloš Milojković iz Trnovča. Ispratili

kao najrođeniju.

Maja se meseca vratim u Prištinu, u svoju kuću, sa suprugom Rosom i decom Senom, Miodragom,

Milankom i Stojom. Olga je ostala u Trnovče zauvek.

(VI)

Uprištinu sam se zaposlio kao tršarinac, od trošarine pređem u mlin, iz mlina u kafanu, iz

kafane na put da tucam kamen, sa puta bez posla. Bez posla sam ostao. I dan i noć sam obilazio

rukovodioce tražeći posao. Potpukovnik Milan Begović, kao rođak, nađe mi posao da kopam kanale

za vojne objekte. I tun izgubim posao. Obratim se Dušanu Perunoviću i on me vrati u mlin.

Iz mlina odem u penziju 1959. godine.

Sena, Milanka i Stojanka udadoše se. Miodrag završio fakultet, ode u Beograd. Ja prodam

kuću u Prištinu, kupim u Beograd, u Južni bulevar 26.Sruše mi kuću u Južnom bulevaru 1967.

Dadoše mi stan na Novom Beogradu, u Palmira Toljarija 14. Ponovo kupim kuću u Vojvode Brane

56 i tu mi kuću sruše. Dadoše mi stan na Karaburmi, ulica Patrisa Lumumbe 18.

GOLEŠKA BOGINJA (NAŠA VELIKA MAJKA)

875

(VII)

Ja i supruga Rosa naš jednosoban i Stojankin dvosoban dadosmo za jedan troiposoban u

ulici Ratka Vujoviča Čoče 18. Tu mi je umrla Rosa, u bolnici Sveti Sava, 28. maja 1987. Saranili

smo se je u selo Kare. Tako da sam sada sa čerkom Stojankom i njenim sinom Draganom i čerkom

Ivanom.

Rođen sam u selo Kare kod Prokuplja.

Tun sam rođen, tun sam napravio grobnicu.

Tun mi je umro sin Jovan, čerka Nata, brat Miloš, Milovan i sestra Draga. Ćerka Olga je umrla

u Trnovče kod Petrovca na Mlavi, tamo samuje. Otac Lazar i majka Plana su umrli u Trstenik,

Drenica, Kosovo.

(VIII)

(I) – BJELI PAVLE

(II) – BUBA, SIN PAVLOV

(III) – MILAN, SIN BUBIN

(IV) – NOSAK, SIN MILANOV

(V) – PETAR, SIN NOSAKOV

(VI) – MALISA, SIN PETROV

(VII) – ZAVISA, SIN MALISIN

(VIII) – MILETA, SIN ZAVISIN

(IX) – LAZAR, SIN MILETIN

(X) – MAHAILO I RADOSAV, SINOVI LAZAROVI

(XI) – MIODRAG, SIN MAIHAILOV I

(XII) – RADE, SIN RADOSAVOV

To je istorija moje porodice.

Prvi je Bjeli Pavle, drugi Buba, sin Pavlov. Pavle dobi sina Milana, Milan Nosaka. Petar je sin

Nosakov, a Mališa je Petrov, a Zaviša Mališin. Ondak se rodi Mileta Zavišin, pa Lazar Miletin.

Lazar dobi sinove Maihaila i Radosava. Miodrag je sin Mihailov, a Rade sin Radisavov.

Eto, za sada, i za uvek.

__________ Prvi put objavljeno u knj. Miodrag MRKIĆ: ESEJISTIČKE DRAME, Beograd, 2012, str. 873-876. -Kao Dodatak. Videti:

ZATRLI LI SE KO ŠARENI KONJI55

Ovaj dodatak napisao je moj otac Mihailo (bogoliki) u 91. godini života. Rekao sam mu jednog
dana: Što i ti nešto ne pišeš? U to vreme on je znao da ja pišem, mada decenijama o tome nisam
govorio.
I, evo, on je napisao ovaj Dodatak koji je poslednji vapaj Velike majke u liku Bogolikog - Mihaila.
Žar činjenice koja čini... stablo sasušeno sa ostacima ploda. Mihajlo je govorio:
Mnogo nas poumiralo.., živih malo ima.. Nerođenim ni broja se ne zna. Istražiće nam se trag
po tragu kao šarenim konjima. A mene je pitao:
Mijo, može li ovo da stane u neku knjigu? Ako može ijedna slika... Ali pazi da ti ne pokvari
knjigu.
Rekao sam mu: Neće, Miko, neće, ona je već pokvarena. Mihailo je želeo da se ovaj dodatak
zove Zatrlili se ko šareni konji; Mihajlo je voleo da čita moje knjige, mada mnoge stvari nije razumeo.
Jednom prilikom me pitao: „Mijo, što ne pišeš romane ipriče?” Drgom prilikom
(dugo me gledao) je rekao: „Nijesi ti na mene, ličiš na Rosu. Ona je sve razumela i umela da
priča”. A Rosa?
Bila je nepismena. Kajem se što je nismo opismenili. Za mene su bile zapanjujuće njene metafore
i začuđujuće razumevanje fi lmova visoke apstrakcije. Da - pravi fi lmovi, gde govori slika a ne
reč. A vrlo retko je izlazila izkuče.

55 Redigovao Bogislav Marković

ZAVETINE My Opera / Миодраг МРКИЋ

Последња сфера мистике
 Сабрани радови о Белатукадрузу 
(алиас Мирославу Лукићу)

Увод у моје Сабране радове о Белатукадрузу

Ова књига, ипак, не обухвата тумачење целокупног опуса Белатукадруза – то је задатак оних који долазе, млађих.О  Белатукадрузу (алиас Мирославу Лукићу) написао сам књигe, које су, углавном, својевремено, штампане у академским, малим, симболичним тиражима.  И са великим бројем штампарских и других грешака (из Белешке о писцу, на крају ове књиге, читалац се може обавестити подробније о тим књигама). Крајем лета 2012. године, напунивши 81. годину живота, пожелео сам да све те књиге, угледам  између истих корица, прештампам - али отклонивши штампарске и друге грешке, јер – чинило ми се, ако се то не учини сада, онда – када? Тако је настала ова књига  о Белатукадрузу (алиас Мирославу Лукићу) или Последња сфера мистике. 
Ова књига има 9 целина, које су у већини случајева прештампавају по хронолошком редоследу, онако како су прелиминарно штампане, осим прве две целине и уводног дела.

Све у свему, највише сам текстова написао о Белатуадрузу као песнику и уреднику „Заветина“, читавог низа часописа, а затим и управника комплексног „Сазвежђа ЗАВЕТИНА“.

Иако ни један ред нисам написао о вези између музике и песништва Белатукадруза, чини ми се да би добро било да реч опера остане, ако већ не може у наслову књиге, онда на неки други начин, јер певање Белатукадруза (a cappella) , тј. певање без инструменталне пратње, својеврстан је речитатив, више оперски, но оперетски....

Децембар 2012.                                                                       Миодраг Мркић

__

  *...Лукић је трагалац за истином и вероватно један од зачетника не само српске књижевне елите и зоне преливања, већ и европске...

Лукић није од писаца које ће угурати у обавезну лектиру; није књижевни манекен, већ, стицајем околности, заточник до скора гета малих тиража, писац који пише у сенци бестселера.

Написао сам, већ књигу - студију о Лукићевом УЈКИНОМ ДОМУ, коју најшира књижевна јавност и штампани и електронски медији игноришу, из више разлога. Показао сам драгоцене разлике између тог Лукићевог романа - есеја и толиких сличних романа писаних на исту тему српских писаца, које су одавно прогласили "великима". Оно што тим књигама, и писцима бестселера, фали, најкраће и најгрубље речено је ... енергија књижевне уверљивости, књижевна веродостојност.

*

Мислим да Лукић види и изражава оно што ретко ко види у српској литератури.

Његов опус је скривен, и још увек се укрива, и није тешко претпоставити шта је свему томе узрок. Лукић је - свесрпска и свебалканска књижевна громада; овог писца ће прво "открити" свет, Европа, па тек онда његов шири и ужи завичај. Највећа КЊИЖЕВНА ПЕПЕЉУГА српске књижевности управо минулог века у српској литератури - ето то је Лукић, што је већ примећено, али узгред, али треба понављати и спашавати образ... Не образ "књижевних маћеха"; зар су га икада имали?...

Довољно за оно што све време хоћу да изразим а измиче!...