Заиста нема краја састављању многих књига! -

Верзијалност Потоње верзије у мрежи Миодрага Мркића

Заиста нема краја састављању многих књига! То је мудрост и свевидело из Књиге проповедникове коју Мирослав Тодоровић узима као мото за своју књигу Потоња верзија...То је сигнал и својеврсни путоказ у књизи Миодрага Мркића У мрежи потоње верзије. Дакле, нема краја састављању многих књига!
Књига Миодрага Мркића је мета-тект у односу на песничке визије Мирослава Тодоровића и нека врста практичне примене и отварања слојева над делом Потоња верзија. Мркићева књига, дубоко оригинална, потоња је верзија Потоње верзије, специфична онолико колико је специфичан дијалог са стиховима, тј. дијалог са сном. Онолико колико је специфична и претпоставка
У одредници коју је дала Народна библиотека Србије, за књигу У мрежи Потоње верзије дат је УДК број 32, што би значило да је Мркићева књига књига приповедака. Она, строго гледано, јесте збирка прича о свакој песми Мирослава Тодоровића, али не збирка класичних прича, већ збирка импресија и коментара. Тако се једино и може направити дијалог између песника М. Тодоровића и његовог тумача-наратора и сликара ове поезије – Миодрага Мркића.
Колико је снаге, научне вештине и поетске визије имао аутор Мркић који је ушао у мрежу песама једне верзије да би открио „блиско стање“ или „блажено стање“ песника ! А ући у мрежу или размотавати песничко клупко М. Тодоровића, значи ући у „простор великопросвећених мистика“, како Мркић каже, да би се сам усудио да пређе „непрекорачиву границу спознаје“.
Тодоровић се бави општим, али тешким питањима и феноменима: тишином, празнином, тугом, спознајом, бићем, временом, самотом, тренутком као вечношћу. Мркић се такође бави овим општим проблемима као песничким изазовом Тодоровића, тражећи за те феномене неке друге просторе и неке друге светове.
Наводимо његову мисао: „из симболике широке супстанце са метафизичким , митским смисловима, даје се конкретнија реално-метафизичка слика доживљаја света“. Тако се у овом симболичком ишчитавању створио свет симбола аналитичара Мркића, понегде херметички уоквирен и тешко приступачан. Као да је Тодоровић знао шта ће се десити са даљим - потоњим животом његове песме, те је у песми Зен, призор написао:
Песму и њена значења
Непогода спасава
Мркић улази у „замку“ творења песме М. Тодоровића, а то је ризична делатност која се не тиче само фасаде и мурала, већ самих носећих стубова. Недокучивост фабуле белине одводи у димензије епохе таме.
Мркић се асоцијативно „уграђује“ у основну песничку творевину, те је то често чиста интелектуална интервенција, а негде је дописивање „продужавање“ монолога и самоте, па опет на почетак додуше, у круг. Он цитира Херместа Тристмегиста који каже: "Бог је круг чије је средиште свугде, а обим нигде“. Ту ћемо стати, пише Мркић, верујући да смо овим што смо рекли објаснили привид дисонантности, диспаратности, алогичности наслов – садржина песме. Мислимо да је овде наслов Монограм садржине (стр. 34). Тако се загонетка аналитичких визија отвара са сваком песмом Мирослава Тодоровића.
Оно што је такође, систем необичности у књизи Миодрага Мркића јесте и паралелно „говорење“ са извесним бројем аутора-тумача Тодоровићевих песама и Тодоровићеве поетике. Он упоређује своје виђење и простор својега сопства са тумачењем Србе Игњатовића, Мирослава Лукића, Ивана В. Лалића, Слободана Ракитића, Саве Пенчића, Горана Максимовића, Иванке Косанић, Драгиње Урошевић, као што и наводи атмосферу у Савременику и Борби, из 1997. и 1998. године, уједно расправљају и са критичарима у тим листовима. (Могуће да ће неки текст Миодрага Мркића настати и поводом ових, неколико, редака о њему, његовој књизи о Потоњој верзији Мирослава Тодоровића).
Свака књига, па и песма – једна је од низа могућих верзија, рекао би Мркић. Тако се и понео према књизи песама Потоња верзија Мирослава Тодоровића, написавши нову верзију. И опет рекавши ПОТОЊА; не значи крај.
Заиста, нема краја састављању многих књига.

Сунчица Денић