Avetinjska logika, dijalektika
(Bog hoće sa Vi da mi se obrati)
(Bog hoće sa Vi da mi se obrati)
Udar zvuka i nemistična vizija Boga.
Možda se varam, ali kao da sam primetio neke zakonitosti u bombardovanju, raketiranju SRJ. Možda sam našao neke smisaone zakonitosti izmeu bombardovanja i molbena, prozbe naših i svetskih crkava i sveštenstva. Preko dana molba Bogu da prekinu bombardovanje – ili Papa, ili Patrijarh, ili neko drugi; uveče se drmne: ''Nezapamćena zverstva'', ''zločini'', ''satanizacija ničim izazvana''...Ruše mostove, pruge, fabrike, gradove, TV itd. Ruše vojne bolnice itd.
U nekoj ličnoj samoodbrani od tih prozbi, molbena i liturgija Bogu da prestane bombardovanje – ja sam pošao obrnutim redom, tražeći neku avetinjsku logiku, dijalektiku. Ni uzročno posledičnu, ni smisaonu, no avetinjsku dijalektiku čije zakonitosti naslućujem.
Znači – nekome sam slao molben da prestanu. Molben i prozba – crkve hriš-}anske, i istočne i zapadne. I Pape i Patrijarha. Dijalektika nesporazuma.
Monstrum Bog ne može da se snađe – hrišćani i mole i bombarduju, i mole ga da unište jedni druge... Zatim oko 100 sekti moli. Divlja horda horska urla pred Bogom, govoreći da je u pravu da samo nju treba da sasluša i njenu prozbu i molben i njen pravedni rat...
Pa i u samom svetosavlju sigurno desetak varijanti različitih prozbi i molbena. Mada je Bog, ne verujem da se može snaći u tom urlajućem horu disonantnih avetinjske dijalektike akustičke, mistične. Pa i kič-rok muzike, i fundametalističkog folk-popa novokomponovanog koji hoće da dopru u vidu prozbe i molbe do samog Boga.
Prividno se paradoksalno obraćam Bogu da prestanu sve molbe disonantnog hriščanskog krkljanca i da se vide dva pola: bombarduju (bombarderi) i bombardovani. Pa posle da vidi šta je što. Ko su ti koji mole, da li isto mole, ili mole za suprotnu stvar. Da proceni ko je i šta je u pravu. Da li je u pravu jedna varijanta svetosavlja, ili druga, ili treća.
...U procepu tišine čuo sam da se i drugi obraćaju Bogu – Muslimani, Budisti, Indusi... Shvatio sam čudo nemoći svemogućeg.
... Ove redove pišem u senci smrti mog zeta Vojislava Ivanovića kojeg danas sahranjujemo, i čija je smrt ubrzana i ovim ''nebeskim prilikama što se vrgoše''.
Zvuk... Treštao je ludačko drogirani zvuk kič – roka. Na trgovima gradova... Iz prljavih ideala i slova Zapada i Amerike vitla se i kovitla udvorički molben, prosen, zvuk stopljen u jedan krvavo prljavi Zvuk – zvuk lažne dece cveća izlapelih staraca naših.
Drugi sliveni zvuk stvara se sa trgova gde je arlaukala svetina novokompo-novane fundamentalističke muzike, folk pop dranje...
U prvom trenu su se o oba zvuka otimala, gušala – a onda se slivali u jedno kao dve hemijske materije koje se prividno ne podnose.
U tu čudnu alhemiju zvuka uvlači se u samu srž kovitlanja i vitlanja ogrom-nog podivljalog zvučišta i zvuk molben, zvuk prozbe, Bogu da se zaustavi bom-bardovanje sa trgova i iz bogomolja naših – provlači se glas sveštenika. U njihovu molbu Bogu slivale su se i molbe Pape i drugih.
I, u jednom trenu, u toj avetinjskoj alhemiskoj smesi zvukova, u samom žarištu zvučišta, već nebeskog, razleže se ogroman prasak što prolomi Nebo. Šiljak tog zvuka, praska, udari u kružnu metu koja je imala krugove od spektra boja neba.
Sirene zapevaše zavijajući melodiju smrti i rušenja, melodiju estrade poraza našeg i uništenja. Zvuk sirena kao zlokobni odjek eksplozije zvučišta izčezavao je nekud u jezama duša dece i nevinih.
Rečeno je da je ''eksplozija bila usled toga što je avion probio zvučni zid”. Ja mislim da je to naš poraz probio zvučni zid nebeskog našeg iščezavanja. Tog trena ja videh viziju Boga rečitog, sličnog smirenom – gnevnom čoveku. Verovao sam mu i on je meni verovao iako ništa direktno nisam govorio. Saznao sam kasnije da je na jedan gradić u Srbiji palo nekoliko raketa, baš u tom trenutku, tog mog doživljaja alhemiskog žarišta zvuka i susreta sa Bogom, moje vizije Boga, ako je vizija, ako je susret sa Bogom. Takva krvavo prljava sjedinjenja zvukova u alhemijskoj eksploziji zvučišta i pogibije nevine dece i nerođene dece – rađaju vizije i Bog se sigurno javlja u takvim nebesko-zemaljskim zbitijama. No, da vam kažem šta mi reče Bog.
Čuo sam kroz procep tišine: ''Zanimljivo je da mi se, robe, čiji si, obračaš sa ''Vi''. Svi mi se ostali obraćaju sa ''Ti'' – ''Ti, bože''. Neki pesnici mi dojadiše hiljadama godina banalnošću kako su “na ti sa Bogom''. Pravo da ti kažem, mislim da je u pravu Gete, koga ovde viam, kad kaže za sebe – ''Ja sam kolektivno biće''. Meni se čini da i ja tebi treba da se obraćam sa Vi, mada ne znam ni ko si, ni šta si. No, ovo što govoriš kaže mi da u tebi žive mnogi. Ovde viam mnoge sa Zemlje. Meni se čini da su pored mnogih za te vaše zemaljske stvari, najviše u pravu Marks, Engels i Lenjin...
Zanimljivo je da imaš individualno mišljenje u molbi, lično mišljenje. Razli-kuje se tvoje mišljenje od privida različitih mišljenja onih koji mi se mole. ''Zemlja'' i muka ''zemaljskih'' u beskraju beskraja, u konačnoj beskonačnosti univerzuma bez centra i granica, u za vas obmanjujućoj spoljašnosti višedimenzionalnog Bića ima beskonačno... Čudo individualnosti mišljenja vašeg primetio sam i udostojio ovog opširnog i sigurno suvišnog odgovora... Vi kažete – poslednji stadijum razvitka kul-ture je kada sebe počneš da oslovljavaš sa Vi... Blagosiljam te u tom poslednjem stadijumu, jer... si... ono... ''
Molben je zagušila i prostor i vreme i nisam ga više čuo. Ja, glasnik obrnuti, imam čudan lik. Narodu prenosim želje Boga... Želje smisla moga i tvoga.
Možda se varam, ali kao da sam primetio neke zakonitosti u bombardovanju, raketiranju SRJ. Možda sam našao neke smisaone zakonitosti izmeu bombardovanja i molbena, prozbe naših i svetskih crkava i sveštenstva. Preko dana molba Bogu da prekinu bombardovanje – ili Papa, ili Patrijarh, ili neko drugi; uveče se drmne: ''Nezapamćena zverstva'', ''zločini'', ''satanizacija ničim izazvana''...Ruše mostove, pruge, fabrike, gradove, TV itd. Ruše vojne bolnice itd.
U nekoj ličnoj samoodbrani od tih prozbi, molbena i liturgija Bogu da prestane bombardovanje – ja sam pošao obrnutim redom, tražeći neku avetinjsku logiku, dijalektiku. Ni uzročno posledičnu, ni smisaonu, no avetinjsku dijalektiku čije zakonitosti naslućujem.
Znači – nekome sam slao molben da prestanu. Molben i prozba – crkve hriš-}anske, i istočne i zapadne. I Pape i Patrijarha. Dijalektika nesporazuma.
Monstrum Bog ne može da se snađe – hrišćani i mole i bombarduju, i mole ga da unište jedni druge... Zatim oko 100 sekti moli. Divlja horda horska urla pred Bogom, govoreći da je u pravu da samo nju treba da sasluša i njenu prozbu i molben i njen pravedni rat...
Pa i u samom svetosavlju sigurno desetak varijanti različitih prozbi i molbena. Mada je Bog, ne verujem da se može snaći u tom urlajućem horu disonantnih avetinjske dijalektike akustičke, mistične. Pa i kič-rok muzike, i fundametalističkog folk-popa novokomponovanog koji hoće da dopru u vidu prozbe i molbe do samog Boga.
Prividno se paradoksalno obraćam Bogu da prestanu sve molbe disonantnog hriščanskog krkljanca i da se vide dva pola: bombarduju (bombarderi) i bombardovani. Pa posle da vidi šta je što. Ko su ti koji mole, da li isto mole, ili mole za suprotnu stvar. Da proceni ko je i šta je u pravu. Da li je u pravu jedna varijanta svetosavlja, ili druga, ili treća.
...U procepu tišine čuo sam da se i drugi obraćaju Bogu – Muslimani, Budisti, Indusi... Shvatio sam čudo nemoći svemogućeg.
... Ove redove pišem u senci smrti mog zeta Vojislava Ivanovića kojeg danas sahranjujemo, i čija je smrt ubrzana i ovim ''nebeskim prilikama što se vrgoše''.
Zvuk... Treštao je ludačko drogirani zvuk kič – roka. Na trgovima gradova... Iz prljavih ideala i slova Zapada i Amerike vitla se i kovitla udvorički molben, prosen, zvuk stopljen u jedan krvavo prljavi Zvuk – zvuk lažne dece cveća izlapelih staraca naših.
Drugi sliveni zvuk stvara se sa trgova gde je arlaukala svetina novokompo-novane fundamentalističke muzike, folk pop dranje...
U prvom trenu su se o oba zvuka otimala, gušala – a onda se slivali u jedno kao dve hemijske materije koje se prividno ne podnose.
U tu čudnu alhemiju zvuka uvlači se u samu srž kovitlanja i vitlanja ogrom-nog podivljalog zvučišta i zvuk molben, zvuk prozbe, Bogu da se zaustavi bom-bardovanje sa trgova i iz bogomolja naših – provlači se glas sveštenika. U njihovu molbu Bogu slivale su se i molbe Pape i drugih.
I, u jednom trenu, u toj avetinjskoj alhemiskoj smesi zvukova, u samom žarištu zvučišta, već nebeskog, razleže se ogroman prasak što prolomi Nebo. Šiljak tog zvuka, praska, udari u kružnu metu koja je imala krugove od spektra boja neba.
Sirene zapevaše zavijajući melodiju smrti i rušenja, melodiju estrade poraza našeg i uništenja. Zvuk sirena kao zlokobni odjek eksplozije zvučišta izčezavao je nekud u jezama duša dece i nevinih.
Rečeno je da je ''eksplozija bila usled toga što je avion probio zvučni zid”. Ja mislim da je to naš poraz probio zvučni zid nebeskog našeg iščezavanja. Tog trena ja videh viziju Boga rečitog, sličnog smirenom – gnevnom čoveku. Verovao sam mu i on je meni verovao iako ništa direktno nisam govorio. Saznao sam kasnije da je na jedan gradić u Srbiji palo nekoliko raketa, baš u tom trenutku, tog mog doživljaja alhemiskog žarišta zvuka i susreta sa Bogom, moje vizije Boga, ako je vizija, ako je susret sa Bogom. Takva krvavo prljava sjedinjenja zvukova u alhemijskoj eksploziji zvučišta i pogibije nevine dece i nerođene dece – rađaju vizije i Bog se sigurno javlja u takvim nebesko-zemaljskim zbitijama. No, da vam kažem šta mi reče Bog.
Čuo sam kroz procep tišine: ''Zanimljivo je da mi se, robe, čiji si, obračaš sa ''Vi''. Svi mi se ostali obraćaju sa ''Ti'' – ''Ti, bože''. Neki pesnici mi dojadiše hiljadama godina banalnošću kako su “na ti sa Bogom''. Pravo da ti kažem, mislim da je u pravu Gete, koga ovde viam, kad kaže za sebe – ''Ja sam kolektivno biće''. Meni se čini da i ja tebi treba da se obraćam sa Vi, mada ne znam ni ko si, ni šta si. No, ovo što govoriš kaže mi da u tebi žive mnogi. Ovde viam mnoge sa Zemlje. Meni se čini da su pored mnogih za te vaše zemaljske stvari, najviše u pravu Marks, Engels i Lenjin...
Zanimljivo je da imaš individualno mišljenje u molbi, lično mišljenje. Razli-kuje se tvoje mišljenje od privida različitih mišljenja onih koji mi se mole. ''Zemlja'' i muka ''zemaljskih'' u beskraju beskraja, u konačnoj beskonačnosti univerzuma bez centra i granica, u za vas obmanjujućoj spoljašnosti višedimenzionalnog Bića ima beskonačno... Čudo individualnosti mišljenja vašeg primetio sam i udostojio ovog opširnog i sigurno suvišnog odgovora... Vi kažete – poslednji stadijum razvitka kul-ture je kada sebe počneš da oslovljavaš sa Vi... Blagosiljam te u tom poslednjem stadijumu, jer... si... ono... ''
Molben je zagušila i prostor i vreme i nisam ga više čuo. Ja, glasnik obrnuti, imam čudan lik. Narodu prenosim želje Boga... Želje smisla moga i tvoga.
Odlomak iz knj. PREVREDNOVANJA, str. 111-112
Нема коментара:
Постави коментар