Pisac i njegov dvojnik... razgovor
(...)
· DVOJNIK: ...?
PISAC: Ja i oni o kojima sam knjige objavio. Mučimo se, uglavnom. Radimo i lekturu, i korekturu, i redakturu, i tehničku opremu... Ja nikada ne pitam one o kojima pišem kako su se snašli da objave, ipak, moje knjige... Kako traže i nalaze sponzore? Što se tiče mene, treba da kažem da bukvalno od usta odvajam. Da sam u vreme sankcija bukvalno gladovao, kao i sada što gladujem sa medicinskog stanovišta. Imam tri sestre, imao sam i oca... Eto, oni su odvajali od svoje penzije da bih plaćao daktilografe ( diktiranje, nekad u mašinu, sada u kompjuter). Na nesreću – opširan sam i imam nečitak rukopis.
· DVOJNIK: ...?
PISAC: Nije jednostavno sa književnicima kao ljudima. Oni o čijim sam knjigama pisao, ali objavio i ne objavio. Da, o tome se može napisati cela knjiga. Upravo o jednom sam i napisao celu knjigu, možda od stotinak strana. Kratko rečeno, dobar deo književnika, što se tiče novca i sujete su piljari, ćiftice... Lažu, brate, daju mi svoje knjige sa laskavim posvetama. Obećaju da će objaviti moju knjigu o njihovoj... A kad je rukopis gotov, oni traže da se izbaci ono što je negativna ocena, što im politički ne odgovara... Grdni moj trud šutnu. Oni shvataju kritike, eseje, kao ode – himne, plaćene hvalospeve... Sve su to “poznati”, “priznati”, “ugledni”... pa i estradni pisci. Prosto jeza od sujete, cicijašluka i želje da se udvore tekućem režimu.
Ranije je njihov ugled čuvao “samoupravni socijalizam naših boja”, titoizam, čuvao time što im je objavljivao dela samo da ne pređu granicu služenja režimu, služenju tihoj restauraciji i prividu buntovnih pisaca... Tako su oni glumili “borce za nacionalno biće”, za “humanizam”, za “socijalizam sa ljudskim likom” itd. Tobož su bežali na Zapad, ili su ovde ostajali. Naravno, režimi su ponekad hapsili i osuđivali one koji su mu zaista smetali u datom trenutku, zabranjvali njihove knjige. No, toga je malo bilo.
· DVOJNIK: ...?
PISAC: Sada... Sada, u slobodno tržišnoj utakmici, isplivalo je na videlo njihovo ćiftinstvo, tvrdičluk, sujeta, grabež... Vrebanje šanse da “zajebe” drugoga. Oni uvek osećaju neku ćiftinsku intelektualnu nadmoć – uspeli su da “zajebu”, “pređu” režim, u stvari su bili sluge kao članovi partije, urednici, direktori..., ministri..., pa i šefovi države. Mislim da bi bio interesantan esej – cicijašluk pisaca i njihov stil u vezi sa tim.
Antologije, priređivanje knjiga... – nagon za skupljanjem plodova, skupljački nagon. Da, mnogo me tema obuzima. Njihova kreativnost je paralisana iscrpljujućom sujetom i tvrdičlukom, i prikrivenom citatnošću koja nesvesno iscrpljuje. Ta prikrivena citatnost je jedna od tema Tri viteza restauracije.
Bar desetak radova imam o knjigama onih koji su me, recimo pravu reč – “zajebali”. Obećaju da će naći sponzora. Znam sigurno da mogu i da imaju mogućnosti da objave, ali iz navedenih razloga... nisu objavili. U najvećoj mojoj materijalnoj bedi, jedan ugledni pesnik me smuvao da kupim njegova sabrana dela (pet knjiga). Kako sam lakomislen kada je u pitanju novac – kupio sam ih. Posle toliko godina, on se i danas raspituje šta je bilo, jesam li napisao.
· DVOJNIK: ...?
PISAC: Neko će pitati: “Pa što uzimaš i što pišeš?” Mene ponese tema, knjiga... I nema te strepnje koja bi me zaustavila da ne pišem... I još, uz to, lebdi motiv mogućnosti objavljivanja knjige, mada u vidu obećanja. Ljudi od kreacije razumeće tu moju naivnost i upadanje u ... Eto, da se pohvalim narodnom: “Poštena je čoveka lasno prevariti”. No, o svemu ću opširnije u nekoj posebnoj knjizi na tu temu. Ja sam subjekat kao i svi mi. I pisci su za mene, kao i za druge pisce, samo prototipovi, nešto karakteristično, manje ili više pogodno da uđe u knjigu. No, za mene su oni svoju svrhu postojanja iscrpeli u tome što su kao prototipovi, motivi, služili za moje knjige. Naročito za Priloge za biografiju đavola i Goleška boginja. Oni su osvežavali posustali kreativni gnev. (...)
PISAC: Ja i oni o kojima sam knjige objavio. Mučimo se, uglavnom. Radimo i lekturu, i korekturu, i redakturu, i tehničku opremu... Ja nikada ne pitam one o kojima pišem kako su se snašli da objave, ipak, moje knjige... Kako traže i nalaze sponzore? Što se tiče mene, treba da kažem da bukvalno od usta odvajam. Da sam u vreme sankcija bukvalno gladovao, kao i sada što gladujem sa medicinskog stanovišta. Imam tri sestre, imao sam i oca... Eto, oni su odvajali od svoje penzije da bih plaćao daktilografe ( diktiranje, nekad u mašinu, sada u kompjuter). Na nesreću – opširan sam i imam nečitak rukopis.
· DVOJNIK: ...?
PISAC: Nije jednostavno sa književnicima kao ljudima. Oni o čijim sam knjigama pisao, ali objavio i ne objavio. Da, o tome se može napisati cela knjiga. Upravo o jednom sam i napisao celu knjigu, možda od stotinak strana. Kratko rečeno, dobar deo književnika, što se tiče novca i sujete su piljari, ćiftice... Lažu, brate, daju mi svoje knjige sa laskavim posvetama. Obećaju da će objaviti moju knjigu o njihovoj... A kad je rukopis gotov, oni traže da se izbaci ono što je negativna ocena, što im politički ne odgovara... Grdni moj trud šutnu. Oni shvataju kritike, eseje, kao ode – himne, plaćene hvalospeve... Sve su to “poznati”, “priznati”, “ugledni”... pa i estradni pisci. Prosto jeza od sujete, cicijašluka i želje da se udvore tekućem režimu.
Ranije je njihov ugled čuvao “samoupravni socijalizam naših boja”, titoizam, čuvao time što im je objavljivao dela samo da ne pređu granicu služenja režimu, služenju tihoj restauraciji i prividu buntovnih pisaca... Tako su oni glumili “borce za nacionalno biće”, za “humanizam”, za “socijalizam sa ljudskim likom” itd. Tobož su bežali na Zapad, ili su ovde ostajali. Naravno, režimi su ponekad hapsili i osuđivali one koji su mu zaista smetali u datom trenutku, zabranjvali njihove knjige. No, toga je malo bilo.
· DVOJNIK: ...?
PISAC: Sada... Sada, u slobodno tržišnoj utakmici, isplivalo je na videlo njihovo ćiftinstvo, tvrdičluk, sujeta, grabež... Vrebanje šanse da “zajebe” drugoga. Oni uvek osećaju neku ćiftinsku intelektualnu nadmoć – uspeli su da “zajebu”, “pređu” režim, u stvari su bili sluge kao članovi partije, urednici, direktori..., ministri..., pa i šefovi države. Mislim da bi bio interesantan esej – cicijašluk pisaca i njihov stil u vezi sa tim.
Antologije, priređivanje knjiga... – nagon za skupljanjem plodova, skupljački nagon. Da, mnogo me tema obuzima. Njihova kreativnost je paralisana iscrpljujućom sujetom i tvrdičlukom, i prikrivenom citatnošću koja nesvesno iscrpljuje. Ta prikrivena citatnost je jedna od tema Tri viteza restauracije.
Bar desetak radova imam o knjigama onih koji su me, recimo pravu reč – “zajebali”. Obećaju da će naći sponzora. Znam sigurno da mogu i da imaju mogućnosti da objave, ali iz navedenih razloga... nisu objavili. U najvećoj mojoj materijalnoj bedi, jedan ugledni pesnik me smuvao da kupim njegova sabrana dela (pet knjiga). Kako sam lakomislen kada je u pitanju novac – kupio sam ih. Posle toliko godina, on se i danas raspituje šta je bilo, jesam li napisao.
· DVOJNIK: ...?
PISAC: Neko će pitati: “Pa što uzimaš i što pišeš?” Mene ponese tema, knjiga... I nema te strepnje koja bi me zaustavila da ne pišem... I još, uz to, lebdi motiv mogućnosti objavljivanja knjige, mada u vidu obećanja. Ljudi od kreacije razumeće tu moju naivnost i upadanje u ... Eto, da se pohvalim narodnom: “Poštena je čoveka lasno prevariti”. No, o svemu ću opširnije u nekoj posebnoj knjizi na tu temu. Ja sam subjekat kao i svi mi. I pisci su za mene, kao i za druge pisce, samo prototipovi, nešto karakteristično, manje ili više pogodno da uđe u knjigu. No, za mene su oni svoju svrhu postojanja iscrpeli u tome što su kao prototipovi, motivi, služili za moje knjige. Naročito za Priloge za biografiju đavola i Goleška boginja. Oni su osvežavali posustali kreativni gnev. (...)
Odlomak iz knjige Ponoćni samoprotestnik, str. 121-122
objavljene na CD:DELA Miodraga Mrkića.I rukopisi koji se prvi put objavljuju (2003).
Beograd, Zavetine. - 76 str.
Beograd, Zavetine. - 76 str.
Нема коментара:
Постави коментар