Мркићеве књиге заслужују пажљиво ишчитавање.../ Душан Стојковић

ДВА ОГЛЕДА МИОДРАГА МРКИЋА О ПОЕЗИЈИ
МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА

Мирослав Тодоровић је необичан песник. Миодраг Мркић је необичан тумач књижевних дела. Две необичности су се срећно нашле. Мркић (рођен 1932, књигом стартује са скоро шездесет година, а онда следи бујица) је досад објавио двадесет седам књига есеја: Поетика древног и модерног (1991), Поетика древног и модерног 2 (1992), Поглед преко песниковог зида (1992), Поетика древног и модерног 3 (1994), Поетско досезање бића (1996), У тами знака (1997), У тами знака 2 (1998), Дивне реалне лажи (1998), Огледи о сигналистичкој песми – слици Ах + (Ах крст) Слободана Вукадиновића (1999), Прилози за биографију Ђавола (2001), Рембоов двојник – огледи о романима Богислава Марковића (2001), (заједно са Велизаром Бошковићем и Бранком Поповићем) Магновења Жарка Ђуровића – оглед о књизи лирике Раст и смирај (2001), Неко други – оглед роману Сага о сагу Сава Мартиновића (2001), Голешка богиња (Наша Велика мајка) (2002), У метафизичкој истости / оглед о Никуда Луке Прошића (2002), (заједно с Војиславом Бубањом) Двострука парабола (критика о прози Богислава Марковића) (2002), Аветињска метафизика романа есеја (2002), Превредновање (Три витеза рестаурације: Добрица Ћосић, Миодраг Булатовић и Матија Бећковић, Поноћни самопротестник) (2002), Кроз пукотине каменог доба – огледи о лирици и прози Перивоја Петровића (2002), Прилози за биографију Бога (2003), С оне стране вештине (оглед о вампир новели-приповеци Вештина Војислава Бубање) (2003), Сфера последње мистике (Есхатолошки реализам поеме) (2004), Сенке тишине (Огледи о поетичкој драми "Песама из романа" Мирослава Лукића) (2004), Самобитак, тубитак и Не(битак) библиографа Николе Рацковића (2005), Љупка језа пролазности пред вратима поезије (Оглед о књизи После свега Мирослава Тодоровића) (2006), Песничке вертикале Драгољуба Симоновића (2007) и У мрежи потоње верзије (Оглед о књизи Потоња верзија Мирослава Тодоровића) (2008).
Иако је написао и објавио много, о Мркићу се пише мало. Наум нам је да прозборимо коју о двема његовим књигама – огледима о двема песничким збиркама Мирослава Тодоровића. Обе (Љупка језа пролазности пред вратима визије и У мрежи потоње верзије) штампане су у издању нишког "Свена" у малом тиражу (200 + 150 примерака). Аутор најављује да су припреми још три књиге о песничким збиркама нишког песника: Реална метафизика теренаца (Оглед о књизи песама Мирослава Тодоровића Свети мученици), Поетика у мрежи небеске механике (Оглед о књизи песама Мирослава Тодоровића Земаљско и небеско) и Супсидијарије као главни израз суштине Спрам расутих звезда. И иначе, Мркић има ауторе о којима вишекратно пише (то су, осим Мирослава Тодоровића, на пример, његов презимењак – Мирољуб или Богислав Марковић). У питању су, углавном, писци којима се критика бавила али тако што се, притом, о њих огрешила не желећи да призна да су, уместо неких извиканих величина, у самом врху наше савремене књижевности. Пишући аналитички – оживљујући помало чувену, и по злу, методу тумачења литерарних остварења ред по ред Богдана Поповића – о појединим њиховим делима, склапајући предано мозаик, Мркић имплицитно износи и свој вредносни суд, тражећи с разлогом, неопходно потребно, превредновање њихових литерарних опуса. Како то чини и у чему су особеност и драж његовог поступка покушаћемо да покажемо у нашем тексту, свесно се ограничавајући на две књиге. Но, пишући о њима, пишемо, у исти мах, о ономе што је круцијално за Мркићев приступ литератури и откривамо његову стваралачку критичарску поетику.
Сам Мркић нам, као на длану, подастире свој критичарски метод, излаже особену поетику свог критичког расуђивања. Када пише о песничким збиркама, не пише о форми песама, строфи, стиху... Свестан како "У сваком књижевно уметничком делу дрема, налази се више дела" (1, 47)*, покушава да разлиста, и критички процени, све присутне годове. Притом, "Књиге разликује(м) по Нечему, по Нешто, по Оно, по Има ту нешто... Те књиге које имају Оно... О њима пише(м) углавном. Те књиге су као магијски свети запис, амајлија. Дах древног, ту је... Имају мирис старине скривеног... Тајно спремиште духа-душе... Као отргнута душа од ствари" (1, 57) Додаје:"Моја плаховита субјективност и извесно контролисано расуло мисли и осећања утапају ме и ја се заборављам у књигама тражећи пре свега себе, и кад се угледам не испуштам Се." (2, 9) Откривајући у сваком делу оно што га чини древним и модерним, модерно древним и обрнуто, признаје да тражи симболе "и где их нема" (2, 18). По њему, само срце песничких збирки чине "поетске црне рупе." (2, 9) Не обраћа пажњу на поетенцијално претрпљене утицаје, јер и они су само "матрица" неке "матрице": нема ничег апсолутно новог под (песничком) капом небеском. (в. 2, 64) Анализу књиге врши тако што све песме, редом како су сложене у збирци, коментарише "тражећи у њима срж сржи. Можда је то срж наше сржи. Дакле тражим Себе. Препознајем Себе." (2, 11) Више се бави "наговештајима тумачења песама но детаљнијим тумачењем." (2, 45) Најпре напише текст о проучаваној књизи па тек онда приступи рецензијама и критикама, вршећи "коректуре" – ако су потребне – написаног. (в. 2, 67) "... исте теоријске концепте, исте цитате користи(м) у различитим есејистичким књигама." (2, 80) Пише да је "и сам склон некој есејистичкој недоречености за коју мисли(м) да је речита. Та речита недореченост се види и кроз честу употребу три тачке (...)." (2, 82) Признаје: "У неку руку и несвесно критичар имитира текст о којем говори, пише; критичар се уживљава." (2, 102) Такође: "Неслагање не значи да је то с чиме се не слажем невредно." (2, 102) Сржни критичарски постулат налази на философској, метафизичкој равни (њему саображава сваки свој текст): "... Апсолут је нешто што ме сможди, ужасава..." (1,5) У свакој књизи о песничкој збирци, користећи се дадаистичко-надреалистичким методом, сам "монтира" песме употребљавајући стихове песника чијем делу се посвећује. У Мркићевим књигама о којима пишемо "монтиране" песме су: "Писмо о томе" (1, 47-49), односно "Живим као метак у пушчаној цеви". (2, 71-73)
Kако теорија изгледа на делу показаћемо задржавајући се на неколиким Мркићевим увидима у две лирске збирке нишког песника. Тодоровићева књига После свега је "нека врста манифест поеме". (1, 9) Ако би се овај појам, којим случајем, увео у књижевну теорију (нисмо сасвим сигурни да он не постоји унутар ње), Мирослав Тодоровић би био "главни носилац те подврсте лирске песме". (1, 19) "Можда је највеће обележје личне поетике у овој поеми у томе што је визија неразвијена (остала је на Еп и лог), а развијен је пролошки део могуће визије" (1, 10) Лирско доминира над епским и драмским. Тодоровић не употребљава интерпункцијске занке, а "Можемо рећи да Апсолуту, Тишини, Нигдини не требају правописни знаци. Празнина, Ништа, Есенција, немају правописне знаке. Граматика Апсолута, граматика Трансценденције". (1, 16) Песме унутар циклуса, Мркић, по дубровачки, назива "плакањима" ("плачевима" су били, на пример, насловљени делови Гундулићева спева Сузе сина разметнога. (1, 16) Питајући се: "Куд би нас одвело у опширности детаљније тумачење симболичке супстанце књиге" (1, 22), "устремљује" се на њу – убеђен да је она "покушај да се одговори на питање ко сам ја?" (1, 70) – тако што се бави "сенкама резигнације, резигнације језа песника програма. Сенкама које пружа Не (биће), Апсолут, Тишина, Нигдина, Коб, Бог..." (1, 19) Песник "иде у завичај да храни душу тугом... Да храни душу неком језом љупког ужаса од Апсолута, Нигдине, Суштине Тишине, Вечности коју види конкретизовану" . (1,32) Миодраг Мркић, уплашен небићем које веје из ових стихова којима песник поетски опредмећује своју "личну есхатологију", своју "пригушену апокалипсу" (1, 23), избегавао је – "у свом бежању од (Не)бића, Апсолута; у бежању од неке своје свесто о (Не)бићу, Есенцији Тишине" (1, 80; Мркић намерно, експресионистички, хајјдегеровски, извесне – есенцијалне – именице исписује великим словом) – да пише колико је год могао о Тодоровићевој књизи која се, својом дубином и мисаоном густином, зарила у њега. Песник, на Маљевичевом трагом, уз честу употребу астеронима, показује како се може "беспредметност предметно описати, опевати? (...) ... безречним песмама..." (1,27) Притом је "Његов лирски синдром... удружен са болом што не може да оствари неки пробој у онострано, суштину Тишине итд." (1, 79) Но, који песник то може? Поетика Мирослава Тодоровића јесте "биологистичка", "физиолошка", те се може говорити несумњиво и о "биохемији" његове поезије. (1, 34) Он је "уклети" песник по искрености, непосредности, крајњој слободи певаног. Да Тодоровић спада у ту групу, Мркић доказује тако што наводи – као доказни материјал – читав низ цитата преузетих од "проклетих" песника и мистика. (1, 58-72) "...Тодоровићеви архаизми, понеки термини, понека књишка реч, нису естетске флеке, мрље." (1, 28) Мркић му замера што цитира неколике песнике и философе, јер су његове оригиналне "мисли дубље и теже од цитираних". (1, 36)
Изузетно је занимљива и Мркићева критичка анализа Тодоровићеве збирке Потоња верзија.. Проучавалац поетског текста лукаво се пита: "Да нија (она) моја потоња верзија?" (2, 9) Збирци приступа in medias res: "Рецимо кратко и јасно: Мирослав Тодоровић пева из потребе унутрашње, открива ново и далеко је од колоквијалног, приземног, књишког. У дубокоумне тривијалности уноси своје црне ватре." (2, 14) Један је од изузетно ретких српских песника "који није утонуо у колоквијалне, рецимо, и коњуктурне хришћанске мотиве, православне, светосавске." (2, 26) Мркић тврди како не зна "нашег песника који је са тако убедљивом снагом имагинације сликао метафизику Празнине, Тишине, Таме." (2, 27-28) Можда су, управо, астероними (три звездице) "у функцији загонетне Тишине коју варира" проучавани песник. (2, 20) Њима се дочарава "свет метафизике – тишине, белине, празнине – свет безнасловности, безречице." (2, 24) Изостанак интерпункцијских знакова доприноси, вероватно, "визуелном дочаравању Тишине." (2, 38) Критичар, на трагу песника, кује читаву серију неологизама везаних за речи "тишина" и "празнина". Наводимо оне који су везани за прву: тишиност, тишинарник, тишинаријум, тишноћа, утишност, притишност, дотишност, потишинити се, отишинити, утишинити, растишинити се, дотишинити се, истишинити се, претишинити се... (в. 2, 41) Песникова апокалиптика је "из неке сржи иницираног пред просветљењем." (2, 39) Она, упркос цитатима преузетим из библијских списа, еманира "дах Истока." (2, 39) Стих Живим као метак у пушчаној цеви (био је иницијална каписла за "монтирање" песме "проистекле" из Тодоровићеве збирке) Мркић доживљава као "слику песника пред тренутак просветљења, пред прелазак у..." (2, 29) Суштина сваке поезије – "истиноносност" – присутна је у овој збирци. Наглашена је поетика "лирски митског" "ал` (али)" (2, 23. и 26) у овој лирици која "поезија мистике, поезија великог посвећеништва." (2, 22) Мркић износи и неколике критичке опаске. Осврће се на "понеки поетски, естетски испад" у књизи (2, 28), нпр. и би тамо; Судбина подвлачи црту... У лајтмотивском понављању тема не открива немоћ креације, већ "неки несвесни напор да се, рецимо уобичајено, дочара стварност."(2, 20) Можда би "другачији распоред песама дао једну чвршћу композициону структуру целе књиге; један мотивацијски систем са елементима поеме и тиме извесним фазама, етапама развитка драмске-епске радње: експозиција, заплет, кулминација, перипетија, расплет, (али)... оваква збирка каква је управо више говори о модерном човеку: растрзан, искидан, неспособан за целовите метафизичке патње, јер наш модерни човек, садашњи је, у времену мењања, сазревања." (2, 35)
Други део књиге Потоња верзија, насловљен "Земаљско и небеско", "је нека антологија мисли, `афоризама`, одломака, сентенција. Избор из неког `дневника`, дневника о настанку књиге па и књиге Потоња верзија. (...) Ове `минијатуре` некада делују као избор стихова (мисли) из песама. Највише има мотива поетике, манифест мотива." (2, 50) Мркић пише: "Будући да смо опширни и да су теме ових мисли провокативне и у неку руку сам лично заинтересован за њих, јер је у њиховој основи древни и модерно, ја ћу изабрати извесан број мисли из овог дела књиге и кратко их коментарисати." (2, 50-51) Оне су "афористичне, синтетичне, пословичне", често налик на одломке хаику песама, "тренутке пред просветљењем". (2, 51) Притом је "песник за два копља већи од оних које цитира у овој књизи, наравно ако изузмемо Библију." (2, 53) Он је "јединствен у тежњи да слика физику метафизике, метафизичког." (2, 60) Мркић који у другој књизи Поетике древног и модерног има синтетичан оглед о времену, када би био у прилици да га дорађује посегао би за прегршт цитата управо из овог Тодоровићевог дела. (в, 2, 62) Неке мисли су могле да буду изостављене и тако би књига добила на кохерентности и снази. У свом поговору збирци, "Модерни песник апокалипсе", правој студији, Срба Игњатовић посебну пажњу посвећује песниковом поетском поступку, док критичар о којем пишемо изучава пре свега њену садржинску / тематску раван. Притом га највише "провоцира" Тодоровићева надградња симбола, отклон од традиционалне симболике. (в. 2, 67) Сматра га значајним, изузетно ретким и у светским оквирима, метафизичким песником. (в. 2, 69) Убеђен је да у књизи нема "много естетизма, артизма, формализма" (2, 103) и да песник "не мисли много на језик." (2, 86; то би могла бити једина озбиљнија замерка; нисмо, међутим, нипошто сигурни да се она "држи"). Следи, велика, похвала: "Ја сам доживео дух песника Потоње верзије као дух језе у тами, језе неравнотеже." (2, 107) Стихом У туђем се будиш сну одушевио се Добрило Ненадић. Уз песму "Живим као метак у пушчаној цеви", "монтирану" од Тодоровићевих стихова, иде, као њен специфични лирски "парњак", песма М. Мркића "Поноћ 2158". Критичар уноси у своју књигу, с дозволом онога ко их је примио – песника Мирослава Тодоровића – и два писма (наведена су у appendih-u; у њему је и аутопотечки текст "Потоња верзија" Мирослава Тодоровића, објављен најпре у "Свету књиге", додатку Борбе, 16. октобра 1997, и у нишким Народним новинама, 25-26. октобра исте године). Написали су их Добрило Ненадић и Данило Николић. Следи распра са критикама Потоње верзије објављеним у Савременику и Борби. Њихови аутори су: Сава Пенчић, Мирослав Лукић, Горан Максимовић, Иванка Косанић и Драгиња Урошевић. Мркићева књига, писана током 1997. и 1998. године, садржи и несумњив полемички набој. По њему, аутентични песници су у незаслуженој сенци оних који су конјуктурни. Поезија се претворила у робу: потрошну, не чак ни духовну. Завладали су у нашој лирској арени: лажи постмодернизма, различити изми и новокомпонована лирика. "Наша литература, лирика, богата је окретним лирским фразерством, богата је неком залеђеном обузетошћу неким песницима под чијим утицајем се пише." (2, 68) Постоји тзв. "подземне", тајна критика (2, 111), а у оквиру ње и гест-критика; друга се своди на окретање главе у страну када се на критичара налети. Мркићеве књиге заслужују пажљиво ишчитавање. Будемо ли окретали главе од њих, биће то, несумњиво, на нашу штету. И на штету поезије.

Душан Стојковић

* Приликом цитирања у загради смо најпре бројем означавали књигу (прву штампану са 1, а другу са 2), па страницу у њој.